Početna stana
 
 
 
   

Povodom knjige Tomasa Piketuije, Kapital u 21. veku

Demokratija u 21. veku

Reforme iz 1980-tih koje su Ronald Regan i Margaret Tačer objasnili kao stimulatore rasta iz kojih će svi imati koristi pratilo je usporavanje rasta i povećavanje globalne nestabilnosti, a ono što je rast doneo koristilo je uglavnom onima na vrhu tj. bogatima. Prijem nedavno izašle knjige Tomasa Piketija „Kapital u 21. veku”, u SAD i drugim naprednim ekonomijama, svedoči o sve većoj zabrinutosti zbog rastuće nejednakosti. Njegova knjiga daje dodatnu težinu već bujajućim podacima o dizanju u nebesa prihoda i bogatstva onih na vrhu.

Piketijeva knjiga, osim toga, daje različito tumačenje onih tridesetak godina koje su usledile posle Velike depresije i Drugog svetskog rata, posmatrajući taj period kao istorijsku anomaliju, koja je, možda, uzrokovana neuobičajenom socijalnom kohezijom koju kataklizmični dogadjaji mogu da stimulišu. U toj eri brzog ekonomskog rasta, prosperitet se široko raspodeljivao, sve grupe su napredovale, ali i one sa dna, koji su za sebe videle sve veći deo iz raspodele. Piketi takodje baca novo svetlo na „reforme” iz 1980tih koje su Ronald Regan i Margaret Tačer objasnili kao stimulatore rasta iz kojih će svi imati koristi. Njihove reforme je pratilo usporavanje rasta i povećavanje globalne nestabilnosti, a ono što je rast doneo koristilo je uglavnom onima na vrhu tj. bogatima.

Ali Piketijev rad je oživeo i osnovne teme koje se tiču i ekonomske teorije i budućnosti kapitalizma. On dokumentuje velike poraste u odnosu bogatstvo. Po standardnoj teoriji, takvi porasti bili bi povezani sa padom u povraćaju u kapital i sa porastom plata. Ali danas ne izgleda da se povraćaj kapitalu smanjuje, dok se plate vidljivo smanjuju.( u SAD, na primer, prosek plata je opao za nekih 7% za protekle četiri decenije). Najjasnije objašnjenje je da porast u izmerenom bogatstvu ne odgovara porastu u proizvodnom kapitalu - a podaci, činjenice izgleda da odgovaraju ovom tumačenju. Veći deo porasta bogatstva proizašao je iz porasta vrednosti nepokretnosti. Pre finansijske krize iz 2008. naduvani balon vrednosti nepokretnosti bio je očigledan u mnogim zemljama; čak i sada, možda, nije izvršena potpuna „korekcija”. Porast vrednosti takođe može da predstavlja takmičenje među bogatašima oko pozicioniranja dobara- kuća na plaži ili apartman na njujorškoj Petoj aveniji.

Ponekad porast u izmerenom finansijskom bogatstvu je viši od porasta “neizmerenog” bogatstva Ako snaga monopola firme ili banke raste, tj. ako se razviju bolje metode eksploatisanja običnih potrošača, to će se prikazati kao veći profit i, kada se kapitalizuje, izgledaće kao porast u finansijskom bogatstvu. Ali kada se ovo dešava, društveno blagostanje i ekonomska efikasnost padaju, čak i ako se oficijelno meri porast bogatstva. Mi jednostavno ne uzimamo u obzir odgovarajuće smanjivanje vrednosti humanog kapitala – bogatstvo radnika.

Štaviše, ako banke uspevaju u korišćenju svog političkog uticaja kako bi socijalizovale gubitke i uvećavale sve više i više svoje bolesno stečene dobitke, IZMERENO bogatstvo u finasijskom sektoru raste. Mi međutim ne merimo odgovarajuće smanjivanje bogatstva poreskih obveznika. Isto tako, ako korporacije ubede vladu da preplati njihove proizvode (kao što su to uspele velike farmaceutske kompanije), ili im se omogući pristup javnim resursima ispod tržišne cene (kao što su to uspele rudarske kompanije), finansijski izveštaji beleže porast bogatstva, ali ne i bogatstva običnih građana. Ono što smo posmatrali – stagnaciju plata i porast nejednakosti – čak i ako bogatstvo raste – ne odražava delovanje normalne tržišne ekonomije, već onoga što ja zovem “erzac (zamena) kapitalizmom”. Problem možda nije sa tim kako tržišta TREBA ili kako deluju, već sa našim (američkim) političkim sistemom, koji je propustio da osigura da tržišta budu konkurentna, već je stvorio pravila koja održavaju iskrivljena tržišta na kojima korporacije i bogataši mogu (a to, nažalost i rade) da eksploatišu sve ostale.

Tržišta, naravno, ne postoje u vakuumu. MORAJU da postoje pravila igre, a ona su utvrđena kroz političke procese. Visoki nivoi ekonomske nejednakosti u zemljama kao što su SAD, i, sve više, u zemljama koje slede njihov ekonomski model, vodi u političku nejednakost. U takvom sistemu, šanse za ekonomski napredak takođe postaju nejednake, ponovo jačajući niske nivoe socijalne pokretljivosti. Na ovaj način, Piketovo predviđanje još viših nivoa nejednakosti ne odražava neumoljive zakone ekonomije. Jednostavne promene - uključujući veće kapitalne dobitke i poreze nasleđivanja, veći trošak za širenje pristupa obrazovanju, rigorozno jačanje anti-trustovskih zakona, reforme korporativnog upravljanja koje će ograničiti plate izvršnih direktora i finansijske regulacije koje će obuzdati sposobnost banaka da eksploatišu ostatak društva – izrazito će smanjiti nejednakost i povećati jednakost šansi.

Ako postoje valjana pravila igre, možda čak budemo i u stanju da obnovimo brzi i RASPODELJIV ekonomski rast koji je bio karakteristika društava srednje klase sredine dvadesetog veka. Glavno pitanje sa kojim se suočavamo danas nije doista pitanje kapitala u dvadeset prvom veku. To je pitanje demokratije u dvadeset prvom veku.

Džozef Stiglic

Social Europe Journal, sept. 2014.
Prevela Borka Đurić

     
1. oktobar- 30. novembar 2014.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2014