SAD idu ka slomu

Narod Bliskog istoka želi da živi svoj vlastiti život, a ne da ostvaruje viziju SAD

Predsednik Barak Obama rekao je Americi, a posebno Kongresu, da moraju učiniti nešto veoma značajno na Bliskom istoku da bi se zaustavila katastrofa. Analize pretpostavljenog problema su krajnje sumorne, ali su se patriotski bubnjevi svojski latili posla i, zasad, im se svako priključuje. Hladnija glava bi mogla da kaže da svi u očajanju zbog situacije ne znaju šta da čine, pa tako postupaju u panici. Za novonastali problem SAD snose glavnu odgovornost. Objašnjenje je jednostavno. Sjedinjene američke države su u ozbiljnom malaksavanju. Sve ide loše. A u panici, one su kao vozač velikog i jakog automobila, koji je nad njim izgubio kontrolu i ne zna kako da ga uspori. Umesto toga, auto ubrzava i vodi u veliku nesreću. Auto se okreće u svim pravcima i klizi. To je destruktivno samo za vozača, ali ova nesreća može da donese destrukciju i ostatku sveta.

Velika pažnja se posvećuje tome šta Obama jeste ili nije uradio. Izgleda da čak i njegovi najveći branioci u njega sumnjaju. Jedan australijanski komentator sumirao je sve u jednoj rečenici: „Godine 2014. svet se iznenada umorio od Baraka Obame”. Pitam se zar se Obama nije umorio od Obame. Ali greška je bacati krivicu samo na njega. Zaista nijedan među liderima SAD nije ponudio alternativne predloge koji su razboritiji. Sasvim suprotno. Postoje ratni huškači koji žele da on bombarduje svakoga i to odmah. I postoje političari koji misle da će sa onim ko pobedi na sledećim izborima u SAD biti bolje. Redak glas zdravog razuma došao je u jednom intevjuu u Njujork tajmsu sa Danijelom Bendžaminom, bivšim savetnikom Stejt Departmenta za antiterorizam za vreme prvog Obaminog mandata. On je nazvao strah od tzv. Islamske države „budalaštinom” zajedno sa „članovima vlade i najvišim vojnim oficirima koji opisuju pretnju mračnim terminima, a da nije potvrđena“. On kaže da je ono što svi oni govore bez ikakvog „potkrepljujućeg dokaza” i samo pokazuje koliko je lako tim službencima i medijima da „naglo uvedu javno mnenje u paniku”. Ali, ko sluša D. Bendžamina?

Sada, a uz pomoć jezivih snimaka obezglavljivanja dvojice američkih novinara, javno mnenje SAD daje ogromnu podršku vojnoj akciji. Ali, koliko će ona da potraje? Podrška tamo traje samo onoliko dugo koliko ima konkretnih rezultata. Čak i Predsedavajući Združenog generalštaba Martin Depsi, zastupajući vojnu akciju, kaže da za nju treba bar tri godine. Pomnožimo tri sa pet i dolazimo bliže tome koliko će to trajati. A javno mnenje SAD će se ubrzo razočarati. Zasad, ono što Obama predlaže jeste bombardovanje u Siriji, ne i trupe SAD „na kopnu” ali i povećanje specijalnih trupa (sada do nekih 2000 vojnika), kao i vojnih instruktora u Iraku (i, verovatno, još negde). Kada se 2008. Obama kandidovao za predsednika, dao je mnoga obećanja, što je i normalno za političara. Ali, njegov potpis je bio i na obećanju o povlačenju iz Iraka i Avganistana On to obećanje neće ispuniti. Umesto toga, on uvlači SAD u sukobe sa još više zemalja.

Obamina koalicija će ponuditi „trening” onima koje određuje kao „dobre momke”. A izgleda da će se ova obuka dešavati u Saudijskoj Arabiji. To je dobro za Saudijsku Arabiju. Mogu da proveravaju sve te „pripravnike” i da procenjuju kojima da veruju a kojima ne. Ovo može da omogući saudijskom režimu (koji je bar onoliko konfuzan koliko i režim SAD) da pokaže da nešto radi i da mu pomogne da opstane još malo. Postoje načini da ovaj katastrofičan scenario splasne. Međutim, ti načini uključuju odluku da se, sa ratnog, sve prebaci na političko delovanje, između svih strana koje se uzajamno ne vole i ne veruju jedna drugoj. Takvo političko delovanje nije nepoznato, ali je vrlo teško organizovati ga, i vrlo je krhko dok se ne uspostavi, ali se kasnije može učvrstiti. Glavni element takvog postupanja sazreo je na Bliskom istoku i znači manje, a ne više, uplitanja SAD. Niko ne veruje SAD-u, čak i kada ih trenutno zovu da im pomognu u ovome ili onome. Njujork tajms beleži da je na sastanku Obame na kome je predstavio novu koaliciju, podrška prisutnih zemalja Bliskog istoka bila „mlaka“ i „nevoljna“, jer postoji „rastuće nepoverenje u SAD sa svih strana“. Čak i ako krenu zajedno na neki ograničen način, niko neće pokazati zahvalnost za bilo kakvu američku pomoć. U krajnjoj liniji, narod Bliskog istoka želi da živi svoj vlastiti život, a ne da ostvaruje viziju SAD, za koju je rečeno da je za njih dobra.

Imanuel Volerstin

Komentar br. 385, od 15. septembra 2014.
Prevela Borka Đurić