Politička jesen u Srbiji

SKUČEN PROSTOR ZA REFORME

Kada bi postojala svest o zajedničkim dobrima koja su stvarana zajedničkim radom, kako bi od njih mogle da žive buduće generacije, ne bi radnici Jugoremedije i nekolicine drugih preduzeća bili usamljeni u svojoj višegodišnjoj borbi da sačuvaju svoju imovinu od pljačke. Pridružile bi im se hiljade ljudi koji su u surovoj otimačini,
nominovanoj kao „privatizacija“, ostali bez radnih mesta.

Iako su zvanične i nezvanične informacije o stanju u državi alarmantne, slika o Srbiji koju prezentuju mediji, ne nosi konotaciju dramatičnosti. Udarne vesti na naslovnim stranama novina i u informativnim emisijama odnosile su se na hapšenje osumnjičenog za izazivanje saobraćajne nesreće u kojoj je u Beogradu stradao jedan mladić. Svi su se trudili da sa što više detalja opišu deportaciju osumnjičenog iz Kine, njegovo zadržavanje u pritvoru, izjave advokata i ministra policije. Pošto je svakodnevnim izveštajima osumnjičeni promovisan u medijsku ličnost, u etar se plasiraju informacije, koje treba da usmere javnost da se opredeljuje „ za“ ili „protiv“. Čitaocima, slušaocima i gledaocima je ponuđeno da „zauzmu sopstveni stav“ o poklonu predsednika republike, koji deci, čije je pismo maternjeg jezika latinica, daruje knjige pisane ćirilicom. Konzumenti medijskih informacija su mogli da se bave i analizom ispravnosti sudske odluke, da osobe koje su prikrivale osumnjičenog za saobraćajnu nesreću na Brankovom mostu, kazni kućnim zatvorom. Sve vesti su, ipak, ostale su senci najvažnijeg „problema“ koji godinama muči „pravoslavne“ čuvare srpskih vrednosti.

Ksenofobija kao autonomno mentalno stanje

Približava se dan najavljene Parade ponosa. Uvertiru u mogući rasplet događanja, predstavlja tragičan i sraman atak na nemačkog aktivistu LGBT organizacije, koji je divljački pretučen, tako da se posledice povreda ne mogu predvideti. Komentari na društvenim mrežama koji su usledili posle ovog monstruoznog napada , pokazali su svu ozbiljnost mentalne pustoši koja je zahvatila deo srpskog stanovništva. Zavidna većina je odobravala zločin i otvoreno podržavala zločince. Predstavnici opskurnih violentnih grupa, na dočeku košarkaša, delila je letke kojima su pozivali građane da se priključe planiranoj litiji, koja treba da se održi kao znak podrške „opstanku temelja zdrave duhovnosti otadžbine naše“ Groteskni, anahroni i rasistički tekstovi ovih pamfleta predstavljaju ozbiljnu pretnju, sa dalekosežnim posledicama, koje, verovatno, neće prepoznati relevantna većina građana. Ako bi većina građana prihvatala da pripadnici LGBT populacije imaju pravo da slobodno promovišu svoje seksualno opredeljenje, onda bi nevladine, političke, strukovne organizacije i građani javno izrazili svoje stavove učešćem u Paradi ponosa. Premijer i ministri koji su najodgovorniji za zaštitu ustava i ustavnih prava građana trebalo bi da zajedno sa organizatorima parade , budu na čelu povorke.

Kada bi ova hipotetička situacija bila ostvariva, onda bi grupice socijalno i mentalno insuficijentnih osoba, ostale marginalizovane, i njihovi lamenti nad ugroženim „tradicionalnim porodičnim vrednostima“ našli bi se u blogovima na društvenim mrežama i sajtovima njihovih organizacija. Građani Srbije neće masovno da podrže paradu jer ne žele da sopstveno mišljenje oslobode ukorenjenih predrasuda. Većina neguje ksenofobiju kao autonomno mentalno stanje, verujući da na taj način čuva identitet i individualnost. Parcijalna i sporadična istraživanja, koja ispituju stavove građana o ljudima homoseksualne orijentacije, pokazuju dominantno prisustvo onih koji homoseksualnost smatraju patološkim stanjem, a homoseksualce poremećenim ličnostima. Kada homoseksualnost kao prirodno biološko određenje, kod zavidnog broja građana izaziva neskriveni animozitet, praćen agresivnošću i destruktivnim idejama, očekivano je da će takve osobe teško da shvate društvene zakone i sopstvene uloge u socijalnim sistemima. Njihova percepcija počinje i završava se sa promatranjem i određivanjem okvira ličnih potreba i pokušajima da se dosegne do njih. U tom skučenom mentalnom prostoru, njihove kognitivne i emotivne investicije usmerene su ka sopstvenim vrednosnim sistemima, koji nikada ne mogu da budu definisani, jer ne postoje univerzalni ekvivalnti sa kojima mogu da budu upoređivani. Ako su mentalni sistemi nekih ličnosti organizovani bez razvijene svesti o zajedništvu, njihova funkcionalnist će se odvijati pravolinijski, bez pokretanja kohezivnih elemenata i interaktivnih relacija.

Socijalna patologija na delu

Zajedništvo, kao osnovna socijalna paradigma, usmerava stvaralačku i kreativnu energiju ka razvijanju stabilne društvene zajednice u čijem održavanju i razvijanju učestvuju svi njeni članovi. Bez svesti o potrebi ličnog paticipiranja u zajedničke sisteme ne može da se razvija odgovorna i stabilna društvena zajednica, a bez stabilne društvene zajednice ne mogu da funkcionišu slobodne, autonomne i kreativne ličnosti. Bez njihovog učešća u kreiranju društvenih politika i moralnih okvira kojima se mere društvene vrednosti, ne mogu da se mobilišu centripetalne socijalne snage, zbog čega nastaje raslojavanje društva i razvijaju se svi oblici socijane patologije. Kada bi kod građana Srbije bila razvijena svest o zajedništvu, u ovako ozbiljnoj i tragičnoj situaciji bilo bi očekivano da svi organizovani sistemi i svi građani koji shvataju da su društvene anomalije dostigle ugrožavajući nivo, zajednički pokrenu sinhronizovane akcije koje bi bile usmerene ka kontroli aktivnosti zakonodavne i izvršne vlasti i koncipiranju kreativnih oblika društvenog otpora. Da je pre usvajanja kontroverznog zakona u radu, predsedniku republike i vladi, bila uručena peticija sa potpisom milion građana, koji se protive ovom aktu, možda bi ishod bio drugačiji. Kada bi postojala svest o zajedničkim dobrima koja su stvarana zajedničkim radom, kako bi od njih mogle da žive buduće generacije, ne bi radnici Jugoremedije i nekolicine drugih preduzeće bili usamljeni u svojoj višegodišnjoj borbi da sačuvaju svoju imovinu od pljačke. Pridružile bi im se hiljade ljudi koji su u surovoj otimačini, nominovanoj kao „privatizacija“, ostali bez radnih mesta. Više stotina hiljada ljudi je ćutalo dok je mala grupa ljudi bezočno rasturala njihova preduzeća. Protestvovali su sporadično i neorganizovano. Oni koji nisu izgubili radna mesta, nisu smatrali da treba da ustanu u odbranu onih kojima se to dogodil. Brojna udruženja koja imitiraju sindikalne organizacije, strukovna udruženja, nevladine organizacije, zaposleni i nezaposleni radnici nisu organizovano i jedinstveno ustali protiv razaranja ekonomskog tkiva države. Neki su ćutali jer su u ćutanju pronašli način da zadovolje lične potrebe i ambicije. Drugi su ćutali jer su bili sami i nesposbni da se organizuju i zaštite. Oni koji su se domogli vlasti su mnogo pričali i bezočno krali. Nije bilo nikoga da ih spreči, pa su zaboravili da građani postoje. Postali su i ostali apstraktna kategorija, važna samo u izbornim godinama. Građani koji su prihvatili da postanu bezlični pojam „narod“, za ljude koje su birali da ih predstavljau u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, ćute i čekaju da država izađe iz krize. Zbog nedostatka svesti o zajedničkim mogućnostima, pojedinačno će sa strahom da dočekaju jesen i brojna najavljena i nenajavljena poskupljenja, smanjenja plata i penzija. Pojedinačno će se mučiti da sebi i svojima obezbede elementarne životne potebe. Neće imati vremena, snage ni volje da prate kako se sprovode najavljene „reforme“. Možda i znaju da će, kao i dosada, ljudima na vlasti biti dobro, a svima ostalima loše. Misle i pretpostavljaju da sami ne mogu ništa protiv takve patologije, i ne veruju da su odgovorni za aktuelna događanja.

Dragica Stanojlović