ISTINA O ČETNIČKOJ IZDAJI (2)
Povodom 70-godišnjice oslobođenja Beograda od fašizma i njegovih domaćih slugu objavljemo tekst Dragoslava Dimitrijevića zasnovan na arihivskoj i drugoj građi koji belodano svedoči o tome da četnici Draže Mihailovića nisu bili nikakvi antifašisti, već saradnici okupatora. Zbog obimnosti materijala, tekst objavljujujemo u dva nastavka.
Uredništvo
Nemci su objedinjavali dejstva svojih trupa, kvislinških snaga i četnika u zapadnoj Srbiji
Tokom meseca septembra 1944.godine, u zapadnoj Srbiji, 1.proleterski i 12.udarni korpus NOVJ vodili su teške, krvave i iscrpljujuće borbe protiv udruženih snaga Nemaca. kvislinga i četnika čiju je glavninu predstavljala 4.grupa jurišnih korpusa.
Komanda Jugoistoka je 14.septembra svom štabnom oficiru za protivoklopnu odbranu pukovniku Jungenfeldu poverila komandovanje nad nemačko-kvislinškim snagama i objedinjavanje dejstva četničkih jedinica. Njemu su bili podređeni 5.SS policijski motorizovani puk, delovi Ruskog zaštitnog korpusa, oko dva diviziona artiljerije, neke inženjerijske jedinice, delovi 1. i 3.puka Srpskog dobrovoljačkog korpusa i delovi Srpske državne straže i Srpske državne granične straže ukupno oko 7000 vojnika, a toliko je četnika bilo i u 4.grupi jurišnih korpusa i Cersko-majevičkom korpusu.
Radi odbrane Valjeva pukovniku Jungenfeldu komandant Jugoistoka je privremeno stavio na raspolaganje i 14. brdski lovački puk 7.divizije „Princ Eugen“, koji je trebalo da se prebaci od Užica prema Valjevu, ali u tome nije uspeo, pa je kao pomoć posadi Valjeva uputio iz Beograda, preko Obrenovca i Uba, 1.bataljon 1.puka divizije „Brandenburg“, 202. tenkovski bataljon (bez 2.čete) i dve vazduhoplovne čete. (NAV, Mikrofilm br.T-501, rola 257, snimci 157 i 160).
Posle teških borbi i poraza od divizija NOVJ na Jelovoj gori, Povlenu, Maljenu, Medvedniku, Jablaniku, kod Valjeva, na Iverku i Ceru, i povlačenja delova Cersko-majevičke grupe za Bosnu, 4.grupa jurišnih korpusa izgubila je svoju odlučujuću bitku za Srbiju, Jugoslaviju i Balkan.
Pačićeva zapovest o zajedničkom dejstvu četnika i Nemaca.
O zajedničkim borbenim dejstima sa Nemcima protiv partizana u zapadnoj Srbiji vidi se i iz Zapovesti komandanta 4.grupe jurišnih korpusa, od 1.oktobra 1944.godine, Dragoslava Račića, koji je u septembru bio unapređen u čin potpukovnika, a u kojoj je pored ostalog napisao:
„Drugoga oktobra u šest časova polaze u napad nemačke trupe:
Iz Šapca bataljon Brandenburga s deset bornih kola, koji će se prikupiti na drumu šest kilometara severozapadno od Debrca (no ako most na Oridu bude porušen, ovaj bataljon krenuće na Vladimirce) odakle u 7,30 časov napada u pravcu sela Jalovik.
Iz Obrenovca ojačana četa pešadije sa tri tenka biće spremna za napad u 7,30 časova na Ušću i napašće preko Beljine ka selu Mesarci – Debrc a potom selu Krniću.
Kolona iz Uba od dve čete pešadije i dva tenka, stoje spremna u sedam časovau Banjanima za napad pravcem selo Kožur - Krnić.
Naše trupe će učestvovati sa nemačkim jedinicama u napadu dok s ne očisti prostor Debrc – Jalovik – Krnić – Kožuar, da bi potom produžile, marš po zapovesti za prodor od prvog oktobra.
Naređujem:
1.Drugi korpus u sedam časova spreman u selu Ušće stupa u vezu sa nemačkom kolonom iz Obrenovca i napada sa njima zajedno.
Treći korpus u sedam časova prikupljen u Banjanima stupa u vezu sa nemačkom kolonom sa Uba i napada sa njom zajedno...
Za kurirsku vezu upućivati kurire drumom za Ušće, a potom od Ušća ka Debrcu, gde će biti komandno mesto štaba, dok se ne naredi drugačije.
Ranjenike upućivati kod kafane na Ušću, odakle će se prenositi kamionom ili kolima za Obrenovac.“ (Zbornik, T. XIV, knj.4, d.79, str.325-328)
Tako su i ovom prilikom, sada već bivše jedinice JVuO, odnosno četnici – odmetnici štitili čast srpskog i Jugoslovenskog oružja.
Gubici i osipanja četničkih jedinica bili su veliki pa je komandant Valjevskog korpusa 24.septembra naredio da se od preostalog ljudstva korpusa formiraju tri bataljona. (Arhiv VII, Ča, k.69, reg. Br.40/2)
 |
| Proboj nemačkog 21. brdskog korpusa iz okruženja u Crnoj Gori uz pomoć intervencije 91. korpusa sa severa. Sa 21. korpusom nastupali su zajedno četnici Pavla Đurišića. |
Nemci su kroz Šabac kamionima prevozili četnike.- „Nisam mogao da oćutim. Zamalo pa da urliknem zbog neslaganja sa izjavom protojereja Mihajla Majstorovića iz Bele Crkve. Za dva žandarma koje su ubili partizani predvođeni Žikicom Jovanovićem Špancem sveštenik tvrdi: „Bili su narodna vlast a ne okupatorske sluge“. Ovo nije istina! Na susednoj, 13. strani “Politika“ je objavila da se 1.779 žandarma i 159 žandarmerijskih oficira do sredine maja (samo mesec dana od kapitulacije!) dobrovoljno javilo da služi okupagoru. I od Nemaca primaju platu za revnosnu službu. I služili su. Proganjali i ubijali partizane – borce i simpatizere, antifašiste. Sveštenik se dalje čudi što „niko iz Subnora nije pružio ruku i pozvao da se izmirimo i živimo kao ljudi“! Ovaj stari predlog o izmirenju znači zahtev da se i četničkom pokretu prizna antifašistički karakter, da se zaboravi istina o njihovoj kolaboraciji sa okupatorom.
To apsolutno nije moguće!
Pozivam zagovornike „pomirenja“ da navedu: kada su četnici, za četiri godine rata protiv Nemaca vodili neku vojnu akciju (posle Kraljeva oktobra 1941.godine) poput Sutjeske, Kozare, Neretve? U mom Šapcu, Posavotamnavi, Drugovcu kod Smedereva, Rajkovcu kod Mladenovca, po Šumadiji – su kamom klali i nejač partizanskih porodica koje su stavljali pod znak „Z“. A koliko su zaklali nemačkih, okupatorskih vojnika i oficira? Nemci u četnicima nisu videli opasnost i zato nisu izveli nijednu operaciju protiv Dražinog štaba na Ravnoj Gori! Znali su njegovu lokaciju i mogli su, da su hteli, da ih pohvataju kao zečeve. A nisu.
Moji drugovi, ceo Šabac i ja, videli smo, u po bela dana, kako nemački kamioni septembra 1944. godine voze kosmate i bradate četnike sa jednog na drugi front, da zaustave nadiranje partizanskih divizija iz Bosne ka Beogradu. Zbog ovog prizora nijedan učenik Učiteljske škole (generacija 1924/1925) nije se pridružio četnicima, već su otišli u partizanske jedinice!.U istočnoj Bosni, kao partizan, imao sam više okršaja sa „đikanima“ – Dangićevim četnicima, nego sa Nemcima. Ima stotinu dokaza o kolaboraciji četnika sa Nemcima, i navodim još jedan, poslednji.
Ako su četnici bili antifašisti, kako to da su se, od aprila 1944.godine do kraja rata povlačili zajedno sa Nemcima? Jedu njihov provijant, snabdevaju se iz nemačke komore? Slučaj da se krvni neprijatelji – fašisti i antifašiti zajedno povlače nije zabeležila istorija, niti je upamćen u narodu.
Ne znam i ne zanimaju me razlozi što se mladi protojerej Mihajlo Majstorović upustio u oblast koju ne poznaje, ali je očigledno stao na pogrešnu stranu – daleko od istine. Savetujem mu da se okane ćorava posla i posveti širenju hrišćanstva, i neotvara nezaceljene rane. Imenica „istina“ nema množinu!“- Zaharije Trnavčević, Beograd“ („Politika“ strana 15, 9.jul 2013. godine)
Povlačenje 4.grupe jurišnih korpusa iz zapadne Srbije u Beograd
Iz citirane Zapovesti komandanta Račića, vidi se da su posle borbe na Jelovoj gori 8. i 9. septembra, oslobođenjem Valjeva i drugih mesta, partizanske divizije neprijateljske snage sabili u okolinu Obrenovca. .
Da bi izbegao uništenje svoje jedinice, potpukovnik Račić se dogovorio sa Nemcima da je povuče u Beograd gde će dobiti vozove za odlazak do Kraljeva, odakle će produžiti u Sandžak.
Posavo-kolubarska grupa korpusa i Avalski korpus iz Ripnja vozom dobijenim od Nemaca prevezli se do Kraljevo.-Početkom oktobra, potpukovnik Račić, saopštio je majoru Vladimiru Komarčeviću komandantu Kolubarsko-posavske (Posavo-kolubarske) grupe korpusa bivše JVuO da odmah krene za selo Ripanj pod Avalom gde će dobiti voz na koji će ukrcati svoje ljudstvo i prebaciti se za Kraljevo.
(Profesor dr Miodrag Zečević: “Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokretu, 10 jun - 15 jul 1946, knj.2, str1258-1259, izjava Vojislava Markovića, načelnik Štaba Kolubarsko-posavske grupe korpusa JVuO, data 24.juna 1946, na suđenju Dragoljubu Mihailoviću)
U pokretu za Beograd, prelazeći preko Kolubare na teritoriju Avalskog korpusa komandant i načelnik štaba Četvrte grupe jurišnoh korpusa potpukovnik Dragoslav Račić i kapetan Neško Nedić su se 3. oktobra, sastali sa komandantom Avalskog korpusa majorom Trifkovićem i starešinama u njegovom korpusu, kojima je potpukovnik Račić saopštio ono što je kazao i majoru Komarčeviću.
Komandant Avalskog korpusa major Trifković u izveštaju o radu korpusa od 1.oktobra 1944.godine, 6. januara 1945. godine, napisao je Draži Mihailoviću:
„Rad korpusa od 1.oktobra do danas i okolnostima pod kojima je živeo i radio.
Prvog oktobra, Korpus je tražio radiogramom obaveštenje o situaciji. Ovo nije dobio.
Drugog oktobra, V.K. i dalje ne šalje nikakva upustva niti naređenja. Avalski korpus vodi teške borbe sa komunistima koji su razbili sve korpuse i Nemce i doprli do granice moje teritorije...
Trećeg oktobra, na moju teritoriju stigao Račić i Neško (komandant i načelnik štaba 4.grupe jurišnih korpusa). Sazvali smo konferenciju i tada smo obavešteni da se treba sa ljudstvom izvući preko Kraljevs i Čačka da ne bi dospeli u obruč partizana sa zapada i juga i Rusa sa sa juga i istoka.
Obavešten od Račića o situaciji u Srbiji 4.oktobra 1944, naredio sam jedinicama izvlačenje iz borbi i koncetraciju u selu Ripnju.
Petog oktobra, četvrtak, ukrcao sam korpus u voz i posle dva dana putovanja iskrcao sam se u Kraljevu...“(Arhiv VII, Ča, Br. Reg., 1/6-2, K.54)
Kada se Avalski korpus sa izvesnim brojem pripadnikla Komande Beograda iz Ripnja prevezao do Kraljeva, blagajnik Korpusa Vlada je u svom dnevniku zapisao:
„Nažalost primili smo uslugu okupatora da nas prebaci vozom do Kraljeva.“ (Arhiv VII Ča Br.reg.8/6.K.54)
Dok je potpukovnik Račić sređivao prebacivanje Kolubarsko-posavske grupe korpusa i Avalskog korpusa vozovima od Ripnja do Kraljeva, ljudstvo Četvrte grupe se preko Obrenovca i Umke u grupama pešice, kamionima i vozovima, prebacivalo u Beograd, gde su Račić i neke njemu potčinjene starešine obilazili nemačke i kvislinške štabove moljakajući za pomoć u oružju i opremi.Mnogi četnici koji su se prikupljali na prostoru kod železničke stanice Topčider, odlazilim su u grad gde su se po ugostiteljskim objektima gostili bez plaćanja, a kad su polazili odnosili su i piće i hranu.
Povukla se i beogradska grupa korpusa.- Ono što je saopštio majoru Komarčeviću i majoru Trifkoviću, Komandant 4.grupe jurišnih korpusa potpukovnik Račić rekao je i majoru Aleksandru Saši Mihajloviću komandantu Gorskog štaba broj 2, odnosno komandantu i Komandi Beograda. To je u s tvari bio nalog da se hitno pripremi ljudstvo beogradskih korpusa i istaknutih članova organizacije DM za povlačenje iz Beograda. Ni govora nije bilo da se zaposednu najvažnija nadleštva i ustanove, već samo ko treba da ostane u gradu, dok ga ostali hitno moraju napustiti. Zbog svojih potreba Nemci nisu obezbedili poseban voz da se pripadnici četničke organizacije iz Beograda prebace do Kraljeva, ali su im dali kamione da se prevezu do železničke stanice Ripanj i odatle zajedno da idu vozom sa Avalskim korpusom, 5.oktobra.
Nikola Kalabić i Neško Nedić u Srpskom dobrovoljačkom korpusu
O dolasku četnika u Beograd Ratko Parežanin, funkcioner Srpskog dobrovoljačkog korpusa je zapisao:
„Krajem septembra (1944) pozvan sam hitno iz Plevalja u Beograd i odmah sam posetio Ljotića. Rekao mi je:“Ti se moraš brzo spremiti da uhvatiš vezu sa vojvodom (Pavlom) Đurišićem (u Crnoj Gori).Znam da to nije lako… Sa sobom povedi dvanaestinu trinaestinu mlađi drugova.Predsednik vlade Nedić zna za tvoj put i idi odmah kod njega...
Isti dan sam posetio Nedića u njegovoj kancelariji.On mi uglavnom reče:“Tebi je Mita sve kazao, to je velika stvar, idi, pozdravi vojvodu i sve, neka ti je srećn put...“ Preko šefa kabineta, generala M.(iodraga) Damnjanovića uručena su mi novčana sredstva za put moj i mojih drugova...
Uoči polaska iz Beograda – to je bilo 3.oktobra 1944.godine – posetila me je u kancelariji Srpskog dobrovoljačkog korpusa Pavlova delegacija pri štabu korpusa zajedno sa Savom Radonjićem. Oni su znali da ja krećem. Spremalo se na put sa mnom i nekoliko Crnogoraca,...
Noću, iza ponoći, između 3.i 4.oktobra 1944.godine krenuli smo iz Beograda, sa železničke stanice u Topčideru.Pravac je bio Kraljevo – Raška, onda dalje Mitrovica odnosno Zvečan gde smo imali sastanak sa Stevom Ilićem da rasmotrimo situaciju našeg daljeg puta.Put preko Sandžaka nije dolaziop u obzir.
Moja mala izabrana družina bila je spremna i nervozna. Želeli su svi da što pre pođemo kad se moralo poći. Bilo nas je 33. Podelili smo družinu na četiri grupice. Kao prosvetar ove zaista hrabre družine pošao je Vlajko Vlahović, vojni starešina je bio Slobodan Stanković, koji je već nešto ranije jednom bio u Crnoj Gori zbog veza dobovoljaca i crnogorskih četnika.
Uveče sam se oprostio sa komandantom (SD) Korpusa, generalom Kostom Mušickim. Oproštaj je bio vrlo kratak.O svemu smo ranijih dana opširnije razgovarali. Kod Mušickog je u tom trenutku bio (kapetan) Nikola Kalabić (komandant 2.jurišnog korpusa 4.grupe jurišnih korpusa), a u štabu Dobrovoljačkog korpusa sam primetio i (kapetana) Neška Nedića (načelnika štaba 4.grupe jutišnih korpusa). Prvi put sam ih tada video. Došli su da se dogovore sa dobrovoljačkom komandom i da traže opremu i ostalo. Na brzinu progovorio sam nekoliko reči sa Neškom Nedićem. U vozu su s nama putovali i Kalabićevi četnici. Rekoše da idu do Kraljeva gde se vrši koncentracija četnika za borbu, odnosno za odlazak na Jug da sačekaju saveznike.“ (Ratko Parežanin: „Moja misija u Crnoj Gori, str.11-18).
Dobili smo neke francuske uniforme,-„kaže Triša Miletića iz Parcana, srez kosmajski, sada opština Sopot. On je septembra 1944 bio u Kalabićevom korpusu i posle borbe na Ceru, njegova i još jedna četa su se po naređenju, povukle za Obrenovac a odatle za Beograd i došle su kod železničke stanice Topčider. Kako se povukao ceo korpus i ostale jedinice nije mu poznato.Neka vojske, ne seća se da li su to bili nedićevci ili ljotićevci, delili du im neke franuske uniforme. Uveče 6.oktobra padala je kišica. Dobili su voz sa otvorenim vagonima i noću krenuli.. U Ripnju su čekali možda i dva časa da se u voz ukrca neka veća četnička jedinica. Kada je ulazio u Ralju, voz je usporio i on je iskoči iz kompozicije i krio se nekoliko dana dok taj kraj i njegovo selo Parcani nisu oslobođeni trinaestog oktobra. (Trifun Todorović:“Parcani pod Visom“, str.65)
Kalabić kod Nedića.-O dolasku Kalabića u Beograd, Kosta Nikolić šturo piše sledeće:
„U završnoj fazi građanskog rata, Kalabić je bio komandant Drugog jurišnog korpusa. Učestvovao je u svim borbama protiv snaga NOVJ, sve do jeseni 1944.godine. U toku 4.oktobra prolazio je kroz Beograd idući ka Kragujevcu. Sa generalom M.Damnjanovićem došao je kod M. Nedića koji je o tom susretu 20.januara 1946.godine svojim islednicima govorio:
„Kalabić mi je tom prilikom kazao kako Draža vrši koncetraciju svih svojih snaga na prostoru: Kraljevo – Raška –Požega – Užice, a odatle će poći u susret Englezima koji treba da da se iskrcaju u Dalmaciji i oko Neretve. Ovom prilikom oborio se na Mitu Ljotića što sluša Nemce a ne sluša Dražu. Zatim je naredio svojim ljudima, te uvedoše dva gospodina. Rekao mi je kako su oni izaslanici Sinoda i idu u Beč u naročitu misiju. Nose i neko strogo poverljivo pismo patrijahu Gavrilu. Tražio je od mene da pođem sa njima, jer im je generalni konzul Kronholc stavio na raspoloženje svoj automobil. Ovo mi je sve bilo zagonetno.Ova ideja potekla je od H.Nojbahera,...“ (Kosta Nikolić: „Istorija ravnogorskog pokreta“, knj.3,str.356-357)
U „Istoriji ravnogorskog pokreta“ ne piše s kim je Kalabić prolazio kroz Beograd i kako je i s kim otišao za Kragujevac i o prebacivanju četničkih korpusa iz Beograda i Ripnja do Kraljeva, vozovima koje su četnici dobili od Nemaca.
Račić se zadržao u Kragujevcu.-Voz u kome je bio ppukovnik Račić zadržao se dan i noć u Kragujevcu, koji su držali Nemci. O tome u u pismu šefa Centra veze Štaba Šumadijske grupe Korpusa od 7.oktobra 1944. izvesnom Jovanu, između ostalog, piše:
„Neško Nedić (načelnik Štaba 4.grupe jurišnih korpusa) je ovde, odsinoć spava,a i Račić (Dragoslav potpukovnik, komndant 4.grupe jurišnih korpusa) je u Kragujevcu.“ (Arhiv VII Ča,k.127, reg.br. 41/8)
U Železničkom muzeju Srbije nema podataka o kretanju vozova od 15.septembra do oslobođenja Beograda 20. okobra 1944.godine
Beogradu posvećujemo veliku pažnju
O Beogradu, Draža Mihailović je 25. jula 1944, Jovanu Đonoviću, izaslaniku jugoslovenske vlade u Alžiru, poslao sledeću depešu:
„Veza vaša 71 i 72. Hvala na sugestijama. One su uvek dobro došle. Mi smo Beograd organizovali. Tamo imamo našeg komandanta koji je organizovao pet korpusa. Korpusi imaju svoje naoružanje, koje se postepeno povećava. Ovi korpusi rade sada na konspirativnoj osnovi. Inače komandant Beograda radi na povezivanju naroda za našu organizaciju. Razvijena je jaka propaganda. Već je sve predviđeno da se za slučaj potrebe posednu sva važnija nadleštva i sve važnije ustanove kao vodovod, električna centrala, radio-stanica i drugo. Predviđene su i druge jedinice iz Srbije koje će odmah upasti u određene reone. Komandant Beograda dolazi često na referisanje. Beogradu posvećujemo veliku pažnju.“ (Jovan Đonović:“Veze s Dražom Mihailovićem sa srednjeg i Bliskog istoka i Severne Afrike“, str-61“: Jozo Tomašević: Četnici u drugom svetskom ratu, str.372-373).
Dražina predviđanja nisu ostvarena
Nemci se nisu povukli kako je to Draža očekivao, pa ni četnička organizacija u Beogradu ni 4.grupa jurišnih korpusa nisu zaposele nijedno važnije nadleštvo ili ustanovu u Beogradu, već se žurila da što pre napusti Beograda.
Odluka u Ivanjici
Na konferenciji četničkih komandanata koja je održana je 21.oktobra u Ivanjici, odlučeno je da se srbijanski četnici povuku u Sandžak gde će se odlučiti kuda dalje U to vreme je između Draže Mihailovića potčinjenih mu komandanata bilo je sve manje poslušnosti, discipline, saradnje, poverenja i poštovanja.
I Četvrta grupa jurišnih korpusa i ostale četničke jedinice iz Ivanjice su se povukle u Sandžak, kuda su se nemačke trupe iz Grčke povlačile za Bosnu.To je bilo u skladu sa sporazumom postignutim izeđu Nemaca i četnika. (Dr.Milan D. Lazić: „Ravnogorski pokret 1941-1945, str.326)
I pored svega i u Sandžaku su komandanti i Štabovi ponovo razmišljalo šta da rade i kuda da se kreću.
Komunisti nikada nisu klonuli.-Komandant Srbije đeneral Trifunovićje 22.novembra potčinjenim komandantima poslao depešu u kojoj je između ostalog pisalo:
„Iako nerado, moram da navedem primer komunista.Oni nisu nikada klonuli iako su bili u mnogo težim situacijama nego mi. Oni nikada nisu prestali da budu borbeni i zato nisu propali, iako su bili svi uslovi da propadnu.“ (Zbornik DP NOR T.14,k.4, dok.107, str.421)
Bilo nam je naređeno da se povučemo iz Beograda
Radomir Milošević Čeda, bivši načelnik štaba Avalskog korpusa, pa načelnik štaba beogradske grupe korpusa, a potom i šef Radio centra broj 2 u Beogradu, usvojoj knjizi „Zakasneli raport“, na stranama 76-80, o povlačenju u Sandžak i Bosnu je napisao:
„U jesen (1944) se situacija sve više pogoršavala. Partizani su žestoko nadirali ka Srbiji... Bilo nam je naređeno da se spremimo za povlačenje i u Beogradu ostavimo mali broj ljudi za održavanje veze. Od beogradskih korpusa i Avalskog korpusa formirane su dve grupe brigada. Za komandanta određen je kapetan Miodrag Stojanović, poznat kao Pera profesor, a ja za komandanta druge. Računalose da u obe grupe ima oko 2.800 vojnika, ali kako je među njima bilo dosta civila koji su se prijavljivali samo da bismo ih poveli, to je tačan broj efektive bio nešto manji.
Iz Ripnja smo krenuli 5. septembra 1944.uveče, vozom i kamionima. U vozu su bili uglavnom civili i manji broj vojnika. Putovalo se do Kraljea. Dalje smo se kretali raznim sporednim putevima, pešice ili kamionima do Čačka...Od Čačka smo išli ka Požegi i dalje za Ivanjicu, preko sel Gorobilja, Visibabe i još nekih. Ali već od Požege do Ivanjice skoro nije bilo noći da nas partizani ne napadnu.Nisu nam davali vremena za odmor. U tim noćnim čarkama imali smo i mi i partizani više ranjenih i nekoliko poginulih vojnika. To su bile manje partizanske jedinice, jer se njihova glavnina probijala preko Valjeva ka Beogradu. Imali smo nešto jače borbe kod Lisanskih rudnika, gde smo prenoćili u napuštenim rudničkim barakama.. Iste večeri, 12.septembra, londonski radio je najavio da će kralj Petar dati jedno važno saopštenje.
S nestrpljenjem smo očekivali taj govor, nadajući se dobrim vestima, ali kada je rekao da u interesu zemlje i jedinstva naređuje da se pridružimo Titu i njegovim partizanima, a koga ne posluša biće izdajnik, - zanemeli smo.Nismo poverovali da to govori kralj, već neko drugi ko želi da nas obmane. Kad je govor ponovljen, uverili smo se da je stvarnost i da smo predati u ruke našeg najvećeg neprijatelja. Predaja Titu značila je za nas smrtnu presudu.
Uzdrmana vernost vojnika nije se mogla povratiti.-Prva reagovanja vojnika bila je da zaplaču, zatim da psuju i proklinju. Uzalud smo ih tešili da je u pitanju nesporazum i da je kralj privremeno prisiljen na takvu izjavu. I sami smo znali da uzalud pričamo, vernost vojnika je bila tako uzdrmana da je više ničim nismo mogli povratiti.
Neki su odmah rekli da odlaze kući, neki u hajduke da se bore dok ne poginu. Dosta njih je pobeglo u toku noći bez ikakvog nagoveštaja. Svi smo bili očajni, ali smo ipak smatrali da je najteže bilo Draži, jer je to uglavnom bilo upereno protiv njega.“
(U razgovoru sa gospodinom Miloševićem, rekao sam mu da je ovaj govor kralj Petar održao 21. oktobra povodom oslobođenja Beograda od strane NOVJ i Crvene armije, ali je on ostao pri svom sećanju– Napomena autora)
Posle dva dana krenuli smo ka Sjenici, tužni i očajni. Bilo je naređeno da se sve jedinice koncetrišu u Sandžaku, a odatle da se ide za Grčku. Uglavnom smo prolazili kroz muslimanska sela, čiji su stanovnici bili vrlo korektni, a takođe i mi. Naredili smo da se za hranu plaća. Kad smo došli nadomak Sjenice, svakoj grupi je određeno po jedno selo za smeštaj ljudi i tu je trebalo da sačekamo ostale. Štab korpusa se nalazio u Sjenici...
U zajedničkoj koloni sa Nemcima.- „ Krećemo iz Donjih Lopiža, ali je već pao mrak. Počinje kiša i prelazi u sneg. Na drumu puca zapaljena municija i pravi takvu galamu kao da se vodi žestoka borba. Izlazimo na drum ali je zakrčen. Gust sneg sa jakim vetrom ne da oči otvoriti. Zima srce puca. Bar da možemo ići. Ali uzan put a ogromni (nemački)kamioni stoje jedan do drugoga na otvorenom drumu. „Uz borbe i glad stigli smo u Sjenicu. Naši komandanti su odmah našli ljubavnice i počeli raskalašni život. U kući, gde su bili, bile je dobra ishrana i spavanje sa ljubavnicama. Komandant Posavske brigade kapetan Kosta Marinković je imao jednu ljubavnicu staru 30.godina, lepu ženu zvala se Stana. Dragan Lazić komandant bataljona spanđo se sa još lepšom ženom zvala se Dragana.
Dok je komandant korpusa major Sveta Trifković imao jednu milu devojku koj se zvala Maca.
Ostali oficiri su se snalazili kako su znali i umeli. U Sjenici se pojačala hrana, ovčetina i jagnjetina.Mojih vršnjakadvadesetosmogodišnjaka bilo je svega tri i svi su bili u Brigadi Koste Marinkovića.
Ja sam bio smešten u mulimanskoj kući profesorke Zvizdić.čiji je muž bio trgovac i predvodnik muslimanske organizacije.
Treći dan oko 11 č posmatrao sam i divio se američkim avionima Moskitos koji su nas preletali u niskom letu, dok su me Nemci začuđeno posmatrali... Išao sam pored dvojice Nemaca koji su jeli neki ražani keks i neke kobasice. Znao sam jedino da na nemačkom kažem hvala – danke. Nemac mi je dao pet ili šest konzervi po 1 kg. Dve sam dao mom drugaru iz Stepojevca Rašiću, koji se nažalost nije vratio, poginuo je pred Gradačcom. Nama vojnicima retko se ko obraćao jer svako je u toj dolini Lima shvatio da mi lutamo bez cilja. Dokle ćemo stići? Putovali smo sa Nemcima do Priboja...Preko Ustiprače i Rogatice stigli smo u Sokolac. Ja sam bio pun vašaka kako u kosi tako i po telu. Tu sam se ošišao do glave a sa vrhova Romanije i drugih planina duvao je jak vetar. Na Sokolcu smo zanoćili u nekim čobanskim kolibama. U zoru smo bili napadnuti od strane partizana gde mi je poznanik iz Stepojevca dobio metak u čelo, ipak sretno po njega što mu je podigao čeonu kost tako da se mozak video. Na njegovu sreću došao je doktor sa bolničarem i vratili su sve na svoje mesto i glavu mu obmotali zavojima tako da je mogao nastaviti put.“
Moj sine, ovaj put vodi u propast i smrt.-Od Sokolca smo krenuli prema Han Pijesku po danu i sa borbom. Moj otac tri dana nije progovorio riječ. Kad smo seli i otvarali švapske konzerve ispod jednog plasta zobi, tada mi je rekao da put kojim idemo ne vodi za Dalmaciju i iskrcavanju saveznika. „Moj sine, ovaj put vodi u propast i smrt!“
U nemačko-ustaškom frontu
Četvrta grupa juršnih korpusa sa ostalim srbijanskim četnicima
početkom 1945.godine smestila u rejonu planine Trebave i Modriče i tako se uključila u nemačko ustaški front nasuprot Drugoj armiji Jugoslovenske armije pod komandom generala Koče Popovića, sa kojom su četnici vodili borbe na svom sektoru. Zbog gubitka, bolesti i osipanja izvršena je reorganizacija srbijanskih četničkih jedinica jer se njihov broj uveliko smanjio, pa su neke jedinice prestale da postoje.
Raspad na Zelengori.-Kada su se aprila 1945.Nemci povukli iz Sarajeva i doline Bosne, u Hrvatsku, Mihailović je ostatke svojih odmetničkih jedinic poveo u Srbiju, ali su na Zelengori one konačno razbijene.
Tako je prestala da postoji i 4.grupa jurišnih korpusa.
 |
| Nemački kapetan Fürst Wrede i četnički komandanti Nikola Kalabić, Dragoslav Račić i Neško Nedić, nakon potpisanog sporazuma o zajedničkoj borbi protiv partizana, u Topoli 11. avgusta 1944. |
Potpukovnik Dragoslav Račić ilegalno se vratio u Srbiju
Posle okršaja na Zelengori, kao odmetnik ppukovnik Dragoslav Račić, tada već bivši komandant 4.grupe jurišnih korpusa, je sa izvesnim brojem svojih četnika Podrinjaca, od Zelengore došao do planine Devetaka gde ih je predao bivšem komandantu 3.korpusa Voji Tufegdžiću a on se sa majorom Vojom Stojanovićem Cigom, uputio u okolinu Bratunca, i smestio kod jednog svog starog saradnika. Pratioci su mu bili Velo Tešić, mladić iz sela Brnjac kod Loznice, Ljubo Vasić iz Vrhpolja (na Drini) kod Ljubovije i Jezdimir Rakić iz Bosne, koga su zvali Bosanac. Prema nekim kazivanjima Draža je imenovao Račića za komandanta Srbije, ali dokumenta o tome nema.
Nekoliko meseci je Račić hvatao veze, sa svojim bivšim saradnicima u Srbiji dok nije obezbedio čamac da se preveze preko Drine i ode kod svojih ljudi u Azbukovicu (- srez azbukovački – Ljubovija). Ipak,zbog opreznosti i na sugestiju svog pratioca Ljube Vasića iz Vrhpolja blizu Ljubovije, koji je dobro poznavao Drinu jedne septembarske noći 1945.godine, Račić je sa majorom Stojanovićem i pratiocima pregazio Drinu i otišao kod svojih saradnika u Azbukovicu, a naročito ih je imao u selu Savkovići.
Po prelasku Drine svog pratioca Ljubu Vasića, koji je bio bolestan, pustio je kući da se leči.
Obrazovanje Štaba komande Srbije
Preko svojih jataka Račić je uspostavio vezu sa Kalabićem koji je takođe pobegao sa Zelengore i uspeo da pređe u Srbiju. Kada su se sastali u selu Savkovići oni su doneli akt sledeće sadržine:
„N a r e d b a br.1
Komandanta Srbije Jugoslovenske vojske u Otadžbini za 8 oktobar 1945 godine.
I
U vezi ranije dobivenih instrukcija i naređenja od strane Vrhovne Komande J.V.u.Otadžbini na sastanku i konferenciji održanoj danas između Komandanta IVgrupe jurišnih korpusa artileriskog ppukovnika Dragoslava Račića, komandanta grupe korpusa Gorske Kraljevske Garde inžinjeriskog ppukovnika Nikole M. Kalabića i delegata Vrhovne komande vazd.majora Milana Stojanovića, rešeno je, da se obrazuje štab komande Srbije i to:
1/ Komandant Srbije biće artileriski ppukovnik Dragoslav Račić.
2/ Zamenik komandanta Srbije inžinjeriski ppukovnik Nikola Kalabić.
3/ Načelnik štaba vazd. Major Milan Stojanović.
4/ Šef civilnog štaba g.Janko Tufegdžić, publicista.
II
Štab komande Srbije počeće da funkcioniše i radiće tačno po dobivenim direktivama i instrukcijama od strane Vrhovne komande Jugoslovenske Vojske u Otadžbini.-
Načelnik štaba major. Komandant ppukovnik
Mil.V.Stojanović s.r. Drag. S. Račić, s.r.
Dostaviti: Vrhovnoj komandi
i svima k-tima korpusa a ovi da Zamenik k-ta ppukovnik
raspišu potčinjenim jedinicama
Nikola M.Kalabić“
M.P.
Komanda jugoslovenske
Vojske u otadžbini
Štab 21
(Dragoslav B. Dimitrijević Beli: „Gde je moja mama“, str.494)
Istog dana Kalabić i Stojanovićsu izdali su naređenje o obnavljanju vojne organizacije, paljenju biračkih spiskova i razvijanju što jače propagande kako bi se narod i Titova vojska pripremili za ustanak protiv Titove tiranije.(Ovaj originalni dokument se nalaze u posedu autora ovog teksta).
Propagandna aktivnost Komande se uglavnom svodila na pisanje letaka protiv nove vlasti i zakazanih izbora. Neke letke je pisao i sam Račić rukom jer su postojle teškoće da se leci otkucaju na mašini.
Komanda je razvila svoju aktivnost, naročito, na terenu zapadne Srbije, stvarajući, odnosno obnavljajući svoja uporišta i organizacije, a naročito je bilo važno stvoriti, odnosno obnoviti organizaciju DM u Beogradu. Zato je načelnik Štaba komande Srbije major Stojanović, postavljen za komandanta Beograda. Sa objavom na ime Milana Ilića koju je dobiko od Mesnog narodnooslobodilačkog odbora sela Savković, u seljačkom odelu i u pratnji jednog mladića iz Savkovića, preko Valjeva, Stojanmović je 21.novembra otišao u Beograd, gde mu je živela porodica, gde je imao brojne poznaniki i znao mnoge saradnike Ravnogorske organizacije. Stojanović je trebalo i da se poveže sa opozicionim političarima. Međutim kada je video kakve su prilike u Beogradu Stojanović je otišao u inostranstvo.
Banditizam u Srbiji.-U Srbiji je 1945.godine bilo oko osam hiljada četnika odmetnika, među njima i stotinak regruta koji se nisu odazvali mobilizaciji novih vlasti. Draža Mihailović je 15.juna 1945.godine izdao Opštu direktivu i naređenje da se nastavi borba za oslobođenje naroda od komunističke tiranije. U nameri destabilizacije nove vlasti odmetnici su vršili razne diverzije i ubili na stotine vojnika Jugoslovenske armije, milicioonara, predstavnika nove vlasti, članova omladinskih radnih brigada, članova Komunističke partije Jugoslavije i drugih. U suzbijanju banditizma učestvovale su bezbednosne strukture vlasti i jedinice Jugoslovenske armije, pa je banditizam posle pet – šest godina prestao da bude veliki držvni, politički i bezbednosni problem.
Štab Komande Srbije prestao je da postoji
Ppukovnik Dragoslavv Račić, samozvani komandant Srbije nije napuštao Azbukovicu. Neki bivši saradnici odbijali su da ga prime, kriju i pomažu mu u onome što je radio, jer tadašnja vlast bila protiv odmetničke aktivnosti.
Tako na primer, kada se javio jednoj ženi koja mu je bila prijateljica dok je bio komandant pre povlačenja u Bosnu, ona je pobegla od kuće u jedno udaljeno mesto i prijavila vlastima Račićev dolazak kod nje.
Prema knjizi Milenka Kovačevića „Obračun sa odmetnicima“, str. 114-123, krajem novembra 1945, Račić je sa svoja dva pratioca Velimirom Velom Tošićem i Jezdimirom Rakićem Bosancemu likvidiran od organa nove vlasti u bazi koja je napravljena u stogu šaše kod štale jednog meštanina u selu Slavkovići.
Tako je sa svoja dva pratioca 1945.godine, završio bivši komandant 4.grupe jurišnih korpusa, samozvani komandant Štaba komande Srbije i odmetnik ppukovnik Dragoslav Račić.
Ubrzo je uhapšen i ppukovnik Nikola Kalabić, a u istočnoj Bosni stradao je i šef civilnog štaba Janko Tufegdžić. Tako je prestao da postoji i Štab komande Srbije.
Epilog
Iz navedenog se vidi da se 4.grupa jurišnih korpusa nije borila za oslobođenje zemlje, već za uništenje komunista koji su organizovali i rukovodili borbom za oslobođenjea Jugoslavije, i kao takva nije bila oslobodilačka i antifašistička već antikomunistička vojna formacija;
Da se protiv komunista – partizana, 4.grupa jurišnih korpusa borila zajedno sa nemačkim okupatorskim trupama i da nije učestvpvala u građanskom ratu već se kao kolaborantska jedinica u okupatorskom frontu borila protiv Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije;
U odnosu na druge četničke jedinice, 4.grupa jurišnih korpusa, imala je najviše vojnika u svom sastavu, ali nije bila najelitnija formacija JVuO, jer nijednu važnu borbu protiv NOVJ nije dobila;
Četvrta grupa jurišnih korpusa vršila je zločine nad zarobljenim partizanima i partizankama i civilnim stanovništvom;
Ne odazivjući se pozivu kralja Petra II da pristupi oslobodilačkoj vojsci maršala Tita, 4. grupa jurišnih postala je odmetnička vojska.
Sve ovo se odnosi i na Jugoslovensku vojsku u otadžbini, koja je prestala da postoji kada je kralj Petar kao vrhovni komandant jugoslovenske vojske ukazom od 25.avgusta 1944, ukinuo Štab Vrhovne komande JVuO, a 29.avgusta razrešio dužnosti Načelnika Štaba Vrhovne komande đenerala Mihailović M. Dragoljuba i stavio ga na raspoloženje novom vojnom ministru. .
Na kraju:
Ovog oktobra biće obeležena sedamdesetogodišnjica oslobođenja Beograda oktobra 1944.godine.
Da li će se obeležiti i jubilej prolaska kroz Beograd 4. grupe jurišnih korpusa i povlačenje pripadnika četničke organizacije iz Beograda?
Dragoslav Dimitrijević Beli
Povežite se