JEZIDIJE

Počelo je odavno. Tako će još 2007. godine, posle krvoprolića u okolini Mosula, Mirza Dinaji, raniji savetnik iračkog predsednika Džalala Talabanija, izjaviti: „kao Jevreji u Trećem rajhu tako i jezidije u Iraku treba da budu uništene". Tada su stradali isključivo pripadnici ove verske zajednice budući da su od strane ekstremističke organizacije Islamska država u Iraku (danas je pridodata i Sirija) okarakterisani kao antiislamski. „Jezidijama je – čitamo u Enciklopediji islama (Cyril Glassé, Sarajevo, 2006) njihova heterodoksija donijela brojne progone i nevolje“. Ko su, u stvari, jezidije (ili jeziditi)? U pitanju je kurdska etno-konfesionalna zajednica čiji se broj danas procenjuje na oko 800.000. Većina jezidija živi u Iraku, a ima ih i u Iranu, Siriji, Turskoj i na Kavkazu, kao i u Evropi (u samoj Nemačkoj oko 30.000). Njihovo poreklo kao i samo ime su sporni. Dovodilo se, naime, u vezu sa pers. rečju Izad (bog) odnosno sa omajadaskim halifom Jazidom (680-683). U novije vreme među njima se sve više širi uverenje da potiču od starih Medijaca.

Melek Taus - bog Yezidi kulture, onaj koji je stvorio Vasionu. U prevodu, Melek Taus, ili Tavuse Malak znači paun-anđeo

Verovatno su nastali početkom naše ere u nepristupačnim planinskim oblastima između Eufrata i Velikog Zaba (u Iraku). Imaju svoju sinkretističku religiju koja se bazira na starokurdskim odnosno staroindoiranskim religijama. Tačnije, sadrži elemente zoroastrizma (dualizam, obožavanje vatre i vode), vavilonskog verovanja u zvezde i Mitrinog kulta (molitva suncu), maniheizma (verovanje u seobu duša), jevrejske vere (zabrana određenih jela, starozavetni motivi), hrišćanstva (krštenje, poštovanje Hrista, euharistija), islama (post, obrezivanje, hadžiluk) i sufizma odnosno islamske mistike (a možda i još nekih). Osnovu njihove religije čine dve svete knjige pisane kurdskim jezikom. A ima dosta i usmenog predanja u rimovanoj prozi.
Po verovanju jezidija „Veliki bog“ je stvorio svet iz jednog „prabisera“. Potom je stvorio šest bogova (ili anđela), da bi ovi, potom, stvorili kosmos. Shodno tome, sunce, mesec i atmosfera, na primer, predstavljaju po jednog boga (odnosno anđela). Međutim, sam Veliki bog, iako stvoritelj, ne vlada svetom, već to čini anđeo Taus kao božji alter ego. Jezidije se smatraju izabranim narodom jer veruju da su nastali iz Adamovog semena nasuprot svim ostalim ljudima koji potiču iz prirodnog braka Adama i Eve. Otuda se ne mogu mešati sa ostalim ljudima. Drugim rečima, jezidija se ne može postati, on se rađa kao takav, pa ne može biti ni konverzije.
Njihova religija poriče postojanje đavola. Doduše, u ranijim vremenima anđeo Ta(v)us (čiji bronzani idoli igraju važnu ulogu u kultnim obredima) je zbog jednog počinjenog greha bio postao đavo (šejtan). Ali, on treba da je svoj „greh“ sedam hiljada godina u suzama okajavao i tako ponovo stekao božju milost. Osim toga, i njegove suze treba da su ugasile pakleni oganj. U stvari, jezidije ne veruju ni u pakao ni u kazne na onom svetu već u seobu duša nakon smrti odnosno da dobre duše ulaze u tela ljudi, a loše u životinje (koje su, opet, prvobitno bile grešni ljudi). A, sam anđeo Taus je pticolik. Jezidijska verska zajednica je hijerarhijski strukturisana (slično kastinskom sistemu) i neki njihovi sveštenici moraju da žive u celibatu. Duhovni i svetovni starešina - Emir - rezidira u Bagdadu. Najveći među njihovim veoma poštovanim svetiteljima je Šejh Adi (ili Hadi, umro 1160). U njemu jezidije vide inkarnaciju anđela Tausa i hodočaste njegov grob na severu Iraka (u oblasti Mosula). On sam bio je musliman, ali se tek u vreme šejha Hasana (umro 1254), jednog njegovog naslednika, vera jezidija znatno udaljila od „zvaničnog“ islama. Oni vrše svoje obrede strogo tajno i zbog toga su, verovatno, često klevetani od inovernika. Optužuju se, pored ostalog, da svake godine slave „noći orgija“, optuživanje koje, zasad, nije potvrđeno.
Uopšte uzevši, jezidije su čisti, pouzdani, hrabri i jednostavni, a njihove žene žive slobodnije (ne pokrivaju se, javno izlaze, slobodno biraju partnera, ali nemaju pravo na nasleđe) nego muslimanke i hrišćanke Kurdistana. Udaju se, međutim, samo unutar verske zajednice (monogamija). Zanimljivo je da mlada nosi crvenu odeću i na svom putu posećuje sve bogomolje uključujući i hrišćanske. A ako muž ostavi svoju ženu on više ne može da se oženi drugom. Što se tiče ishrane, ovoj verskoj zajednici zabranjeno je da jede rotkvu, pasulj, ribu i kupus. Zabranjeno je, takođe, i da se koristi sama reč šejtan, pa se rado koriste alegorijom o panu, ptici koju vrlo poštuju. A reč šejtan čak ne bi trebalo ni upotrebiti u njihovom prisustvu.
Etnički posmatrano, jezidije su isključivo Kurdi i na to su veoma ponosni. Kao Kurdi i kao nemuslimani predstavljaju, tako, dvostruku manjinu.

Olga Zirojević