Slovo o moralu

Ovaj osvrt na moral na trebalo bi da ukaže na savremeni značaj ovog korpusa društvenih pravila uprkos ne baš povoljnih okolnosti modernizacije, to jest kapitalističkog načina privređivanja, industrijalizacije, naučnog racionalizma, urbanizacije, konzumerizma i individualizma. Jer ovi faktori pomoću apstraktne birokratije, instrumentalne racionalnosti, tehnologije strogih zahteva i klasifikacionih sistema nameću u uređivanju odnosa među ljudima istovetnost umesto razlika.

Pošto se odnosi među ljudima grade prema nekoj unapred zadatoj uniformnosti, ne postoji potreba da se različitosti podvedu pod pravila o poštovanju jednog „različitog“ za drugog „različitog“. Na moral se poziva samo onda kada ovaj treba da posebnim tumačenjem podrži ostvarenje nekog kontroverznog cilja.  Prema Zigmundu Baumanu najveći problem je kako u današnjem svetu biti moralan čovek. Jedan način je da se svet učini prijemčiviji ljudskoj sreći tako što će se pokušati ujediniti snage, a drugi da se u postojećoj uzburkanoj realnosti pronađe mesto najvećeg zadovoljstva. U današnje vreme postojeći stepen turbulencija u društvenim odnosima favorizuje ponašanje prema kojem svako treba da se pobrine da nađe tiho mesto samo za sebe. Prema tome, pokušaj da se ujedine snage je traćenje vremena jer se ništa ne postiže. Naime, visoko tehnološki način privređivanja u ekonomski razvijenim sredinama prihvata samo individualizaciju što praktično znači da je neuspeh pojedinca predstavljen kao vlastita lenjost, neznanje, ravnodušnost. Strah od neodgovarajućeg položaja i isključivanja iz društvenih tokova uporno podržava takav pristup. Ovakvo stanje ne doprinosi prihvatanju morala jer je moral definisan kao briga više za druge nego za sebe. To uostalom navodi političare da predstavljaju sebe svojim ličnim kvalitetima, a ne programima.

Prevazići sopstveni ego

Radi korisnog učešća u zajedničkom životu ljudi su se oduvek trudili da prevaziđu svoj ego, odreknu nekih svojih želja i da svoje težnje podvedu pod ljubav i poštovanje prema drugima. Štaviše, moral je pokušaj da se čovek učini druževniji nego što jeste. Zbog promenljivih životnih okolnosti u tome se nije uvek uspevalo u meri koja bi svakog zadovoljila. Postati nekom prijatelj ili neprijatelj nije samo proizvod vlastitog uma i vaspitanja već i ne uvek razumljivih poruka sveta. Pridržavanje moralu može da bude situacija kada se ide protiv ličnog interesa. Tada na scenu stupa svest o pripadnosti grupi ili zajednici. Prema Arnold Tojnbiju, ako je suditi prema standardima ponašanja koje je u mnogo situacija uspostavljala ljudska savest može se čak govoriti i o tome da je ljudsko društvo bivalo tragično imoralno i kolektivno neuspešno. Nismo čak sigurni da li se moralno ponašanje unapredilo bilo gde. Ne postoje dokazi da su takozvana civilizovana društva moralno superiornija od takozvanih primitivnih društava. Napredak koji nazivamo civilizacijom je napredak u tehnologiji, nauci i bezličnoj manipulaciji silom; to nije napredak u moralnom ponašanju već u našem znanju o moralu. Ali se pokazalo i to da je iluzija da moć koja se postigla tehnološkim napretkom može preuzeti ulogu visokih moralnih standarda. Dodajmo još da su posledice visoke urbanizacije, velike mobilnosti, gubitka veze sa roditeljima i zajednicom mesta rođenja, utvrđivanje materijalnih životnih ciljeva  na materijalnu osnovu postavile moral u položaj kao i religiju: na rečima se prihvata, ali se u stvarnosti ne poštuje.
Premda je pre svega u pitanju obaveza, pojedinac ima koristi od morala jer je više zaštićen nego da on ne postoji, upravo onoliko koliko je zaštićeno postojanje zajednice. Možda to nije uvek efikasna zaštita, ali ohrabruje čoveka da se brani i traži ono što mu pripada. Zanemarivanje morala vodi u izolaciju od društva, a to u krajnjoj liniji znači psihičku i fizičku propast. Odbacivanje morala od strane pojedinca je preduslov za krajnje štetno delovanje u svojoj sredini – kriminal.

Moral- briga za drugog

Kao obrazac ponašanja u ljudskoj zajednici moral je kategorija autoriteta jer se tiče kategoričnog shvatanja o dobru i zlu – shvatanjima sa kojima se pojedinac svakodnevno susreće i koja su mu uvek važna. U odnosima među ljudima mnogo toga može da se promeni dok razlikovanja dobra i zla uvek će biti deo svakog promišljanja o ličnoj i kolektivnoj egzistenciji. Moral se može objasniti i kao briga za drugog, a to mogu da čine samo oni koji su slobodni. Na takvom razumevanju međusobnih odnosa grade se običajne norme koje između ostalog na predvidljiv način vode ka stvaranju jednakosti unutar zajednica. U mnoštvu moraju da postoje pravila koje to mnoštvo drže na okupu. Neposredna korist od života u zajednici nije uvek dovoljno vidljiva, pa se mora prizvati u pomoć sabrano iskustvo pretvoreno u pouku. Bez obzira na stepen ekonomskog i kulturnog razvoja ne postoje zajednice kojima takva pravila nisu potrebna. Nema društva ili grupa posebnog identiteta bez ikakvog morala.

55. Oktobarski salon/ Predrag Terzić: Život i polet, 2009-2014

Čoveku kao pojedincu je urođeno da teži sreći što jeste nadahnjujući razlog da se uradi više i bolje. Međutim, lične zamisli da ne bi podrile zajedničke temelje opstanka ne smeju da ugrožavaju sreću drugih. Šta neko misli o sebi treba da misli i o drugima, što u različitim situacijama koje se doživljavaju iz dana u dan nije lako podržati. Moral svojim poukama pomaže da se takve nedoumice otklone. Kao što smo naveli značenje morala u svakodnevnom životu odnosi se najviše na razumevanje šta je dobro, a šta je zlo. Možda više šta je zlo, jer je ovo svojim manifestacijama nasilja i netrpeljivosti uočljivije, bolnije i duže se pamti. Dobro koje nije tako upadljivo traži jasan sud o sebi kako bi se razumela korisnost oslobođena od predrasuda i pohlepe. Ponekad se ne razabira šta je dobro, a šta je zlo, pošto se zbog neujednačenog socijalnog položaja korist ili šteta različito tumače od strane onih koji imaju svojinu i moć i onih koji to nemaju. Što je za nekog dobro za drugog je zlo, čak iako nisu u neposrednom sukobu. Ipak, u zbiru ponašanja unutar grupe pojedinačni akti stiču kolektivnu vrednosnu kvalifikaciju hteo to pojedinac ili ne. U tom postupku vrednosnu nadmoć stiče sve ono što nedvojbeno u funkciji uzajamnog napretka zajednice i dobrobiti pojedinca. Prema Erihu Fromu, dobro je sve ono što doprinosi većem razvijanju ljudskih sposobnosti i unapređuje život. Loše je sve ono što guši život i parališe ljudsku aktivnost.
Da bi moral u društvu odigrao svoju pozitivnu ulogu moraju da postoje ideje kako da se to ostvari. U svakodnevnom životu to su duboko uvrežena shvatanja o jednakosti i slobodi. Njih je na rečima lako prihvatiti jer su do izvesnog stepena deo kulturne konvencije, pa se ne čine suvišnim ili čudnim. Međutim, u praksi lični prestiž sklon je da stvara izuzetke koji takve norme umanjuje ili čak poništava. Pored toga u današnjim načinima pribavljanja sredstava za život, hteo to neko ili ne, pojedinac mora pokoriti tom sublimatu zajedničke volje. Ako ne bi, tada se nameće život u samotinji ili na rubu društva što je psihički i materijalno užasna alternativa. Prihvatanjem zajedničke volje ne poništava se jednakost i sloboda – naprotiv – brani se onako kako je to optimalno moguće. Ali se može desiti da se napušta moral. Zlo u današnjem svetu se najviše javlja kada se upravo ne poštuje istina da su svi ljudi jednaki i slobodni i da ne samo svojim rođenjem već i svojim doprinosom vredni su jednake pažnje i poštovanja. Zbog toga mogli bismo da tvrdimo: moral je polazište u ljudskom stvaranju jer pruža nadu i ohrabrenje, a i kasnije, jer pruža u neočekivanim i nepoželjnim obrtima podršku mudrom i humanom razmišljanju. Današnja proizvodnja i potrošnja dosegle su tehnološke vrhunce koje moralne norme na prvi pogled čine suvišnim jer se odnosi među ljudima mogu urediti putem volšebne organizacije. Pojedinac u takvoj organizaciji nema nikakve pouzdane garancije da će biti dobitnik ili sačuvati neki minimum zadovoljstva.

Moral da bi imao svog efekta mora da se razume kao vlastiti interes, ako ne u potpunosti, onda kao rešenje u kojem nema mesta za neprijateljstvo i mržnju. Bez razvijene svesti, iskustva, slobodne volje i razvijenog saosećanja ne postoji interes za sadržaj moralnog zahteva. U ispunjenju lične odgovornosti moral povezuje lični interes sa interesom drugih. Moral kao sinteza zajedničkog iskustva, pomaže svakoj zajednici da u dovoljnoj meri zna kakvo ponašanje bi trebalo da bude svima korisno i razložno. Uprkos činjenici da se kriterijumi u pojedinim situacijama mogu da menjaju, ipak, gde ne postoje ili se ne poštuju pouke zasnovane na pojmu dobrog, preovlađuje zlo. Moral može da se održi i brani ako društvo priznaje šta je dobro, a kažnjava loše ponašanje. Preovlađujuće zlo razara veze među pojedincima jer nestaju pretpostavke o dobroj nameri: niko u nikog nije siguran, a sloboda izbora se sužava. Taj jaz između dobra i zla može da se smanji, ali ne da se ukine, jer ne postoje pojedinci koji su apsolutno dobri.

55. Oktobarski salon/ Predrag Terzić: Život i polet, 2009-2014

Takođe i grupe nisu apsolutno dobre. Vlast koja se ne drži morala brzo postaje korumpirana i okreće se protiv interesa onih u čije ime postoji. Birokratija, nametanjem svojih pravila ponašanja, može da proizvede umanjivanje ili poništavanja vrednosti moralnih normi. Zbog toga, društveno usmeravanje ka dobru mora da postoji, jer slobodna volja može se iskoristiti i za usmerenje ka zlu.
Moralne norme traže od ljudi da ih se pridržavaju, bez obzira na posledice, često čak i bez jasnog razumevanja zašto je neko ponašanje poželjno a drugo nije. Povezati normu sa datom situacijom i protumačiti je kao uputstvo o tome šta da se radi stvar je individualne sposobnosti, uslovljene kulturnim okruženjem. Moral se ne zavodi već se ponajviše širi savetima i dobrim primerom.  To je utoliko teže ukoliko se poštovanje moralnih normi pojedincu obavezno ne prikazuje kao dobitak ili gubitak. Ponekad to traži prethodna saznanja ili savet onih koji su doživeli sličnu sudbinu. Jer sticanje dobara za život podvrgava se efektima koji ne moraju biti dovoljno moralno određeni. Šta je manje ili više korisno često je enigma koja se ne može odmah odgonetnuti. Moral, bez obzira na svoju imperativnu neophodnost, ne može sam da pruži odgovore na sva pitanja koja tište savremenog čoveka. Na primer, ne može da ga uputi kako da u datom privrednom okruženju unapredi svoje životne uslove. Moral je samo jedan deo ljudske mudrosti i nije sam po sebi dovoljan nauk za preživljavanje i napredak. Neophodan je i zaključak o tome šta je u materijalnom smislu potrebno da bi se život učinio smislenijim i zadovoljavajućim u odnosu na date mogućnosti Moral oblikuje ponašanje ljudi putem pouka prethodnih generacija o dobru i zlu odnosno korisnom i štetnom. Čovek rođenjem ne stupa u prazan prostor, već u prostor ispunjen kolektivnim navikama i ustaljenim običajima među kojima su neke vrednosno izdignute kao norme dobrog i poželjnog ponašanja. U pogledu očuvanja moralnih principa i kazni zbog njihovog kršenja doslednija su tradicionalna društva jer se oslanjaju na običajnu moralnost; dok se moderna društva oslanjaju isključivo na pravne norme koje u svesti ljudi nemaju takvu snagu. Snaga prihvatanja počiva upravo na toj iskonskoj originalnosti.

Moral i religija

Moral i religija idu zajedno, i u postupku integracije datog društva međusobno se dopunjuju. U praktičnom životu mogu se uočiti neke razlike između jednog i drugog koje diktiraju potrebe i ciljevi verskih zajednica kao institucija koje razvijaju svoj ideološki stav ili neki sasvim praktičan interes. Moral u toj vezi čak je u izvesnoj prednosti jer ne počiva na verovanju već na doživljenom, te je dublje povezan sa tradicijom, prethodnim kulturnim tokovima i uopšte genezom zajednice. Političke izvedenice iz verskog učenja mogu u ime neke velike državničke ideje čak izaći izvan okvira tradicionalnog morala i nametnuti superiornost svojih zahteva. Takav uticaj može se jedino opravdati političkim, ali ne i razlozima na kojima počivaju večito važeće istine o čoveku u zajednici. Na primer, sve svetske religije počivaju na filozofiji „nemoj učiniti drugome ono što ne bi želeo da neko drugi učini tebi“. U takvom ideološkom okviru političke izvedenice su oportunizam radi prestiža otuđenog crkvenog vođstva koje izgubilo iz vida ono što je pastvi potrebno. Na osnovama izvornog religijskog učenja postoje očekivanja da verske organizacije treba da se zalažu sa jednakost i pravdu, međutim, uključivanje u politički život može od toga da ih udalji i pretvori u sluge vladajućeg režima. To nikako ne znači da se vođstvo verskih zajednica ne može založiti za socijalnu pravdu, što se u današnjem svetu stvarno i događa. Na primer, katolička crkva u Latinskoj Americi, pa i današnji Papa.

Moral i pravda

Pojam pravde kao kompleksni zahtev u svakom moralu postavlja ljudske odnose u neki poredak vrednosti na način koji radi svoje životvornosti mora biti svima jednako razumljiv i privlačan. Nerazumljiva pravda nije pravda, već naredba onoga koji ima moć. Pravda mora da proističe iz uzajamne saglasnosti svih kojih se to tiče, poštujući jednakost i uz odsustvo predrasuda. Prema Đon Rolsu. pravda je prva vrlina socijalnih institucija, kao što je to istina u sistemu mišljenja. Nedvojbeno, koncept pravde izvlači svoj autoritet iz moralnog kodeksa, a ostvaruje se i razvija u saradnji pojedinaca i grupa koje prihvataju pravila ponašanja kao cenu svog članstva u zajednici. Pod uticajem demokratskih osećanja savremeni čovek sklon je da poistoveti pravdu sa jednakošću. Pravda bi trebalo da se definiše onako kako većina ljudi misli šta je pravedno ili da očekuje da taj sistem pruži zajednički prihvaćenu osnovu za protest. Da bi se pružio konkretan sadržaj toj definiciji, mora se uzeti u obzir tradicija i osećanja u zajednici u kojoj će se to primeniti. Ono što ostaje zajedničko za svako društvo je to da je pravedan sistem onaj koji izaziva najmanju količinu nezadovoljstva.

Pravda, onako kako je potvrđuju savremeni životni uslovi, traži da svi ljudi bez obzira na njihovo poreklo, rod ili pripadnost nekoj od generacija imaju mogućnost da neometano učestvuju u stvaranju uslova za svoj život. Pravedno učešće u prvom redu znači imati izjednačene šanse u bitnim oblastima života. Stoga, takvo se učešće ostvaruje tek tamo gde svaki čovek ima priliku da vodi život u kojem će moći da sam snosi odgovornost za svoje sudelovanje u stvaranju dobara. Pravedna podela društvenog blagostanja pravedna je onda kada unapređuje sudelovanje pojedinaca i grupa u životnim tokovima, a nikako kada ih isključuje zbog zatvaranja delova društva u izdvojene krugove povlastica i prednosti. Pravda takođe kao potpun sistem ljudskog bitisanja zahteva da društvo istu slobodu i dostojanstvo obezbeđuje za sve ljude, nezavisno od njihovog ličnog doprinosa. Pravda nije nagrada koja se nekima daje a drugima uskraćuje. Pravda je nepokolebljivo uzajamno i univerzalno poštovanje ljudske ličnosti. Nepravda u bilo kojem kontekstu društvenih odnosa izvire iz uskogrudo motivisanih gledanja na pojedinačni i grupni interes. Zbog

55. Oktobarski salon/ Promocija prostora u budućem Muzeju grada Beograda. Resavska 40b

neprihvatanja i odbojnosti od strane drugih, ova gledanja oslanjaju se na prevaru i nasilje. Nepravda je u krajnjoj liniji, ma koliko to na prvi pogled izgleda apsurdno, izraz nemoći u društvu. Uplašeni vladaju preplašenim. Pošto se nešto ograničene koristi ne može postići milom ili se to ne očekuje pribegava se sili. Od strane političkih vođa postoje, kao istina koja se ponavlja, postupci nepravde preko diskriminacije, pljačke i nasilja. Nepravda, pored toga što ima svoj specifičan izraz vezan za lokalnu sredinu, ima i globalni oblik. Razlika je samo u dimenzijama, a ne u oceni „bolje ili gore“. S tim u vezi suzbijanje nepravde nepravdom, nema humano opravdanje. Teroristički metodi za ostvarenje političkih ciljeva premda mogu imati svoje korene u nekoj drugoj nepravdi i sami su velika nepravda jer nevine izlažu stradanjima. Uništavanje ljudi nije dobro delo: nevine žrtve ne mogu se opravdati bilo kakvim uzvišenim ciljevima jer je njihova osnova predimenzionirana partikularna istina. Takvo ponašanje stvara spiralu zla koja se zaustavlja tek uz velike muke i žrtve.

Moral i pravo

NPravne norme prate moralne norme ali ne uvek dosledno. Moralne norme u životu ljudi nemaju zadovoljavajuću zamenu dok zakonske norme imaju. Sve što zakon dozvoljava ne mora biti u skladu sa moralom, a to što zabranjuje ne znači da je ne moralno. Uprkos tome, ljudi se pre pozivaju na moral nego na zakon. Jer moral koji je duboko usađen u život zajednice izjednačava se sa pojmom pravde i često se misli da je to pravo rešenje. Moral poseduje još jednu važnu prednost. Moral prodire svuda mada obavezu poštovanja ne sledi sankcija kao kod zakona. Verovatno je to tako jer kod upravljanja postoje viši institucionalni interesi, a kod morala samo tradicionalna „neprikosnovenost“ normi koje se podjednako odnose na sve. Taj stepen neprikosnovenosti, bar u pamćenju ljudi, zakoni nemaju. Štaviše, moralna pravila su od zakonskih dovoljno nezavisna da pružaju platformu sa koje pravni poredak može biti javno kritikovan. Osim toga, zahtevi u polju upravljanja nisu obavezno istovetni sa zahtevima svakodnevnog života. Upravljanje i zahtevi građana ne moraju da imaju slično poimanje interesa. Mora se imati u vidu i to da moralnost u socijalnoj stratifikaciji može da bude proizvod dominantne grupe koja poistovećujući sebe sa društvom bezobzirno preliva svoje interese u pravila ponašanja. A ako pravi moral ne postoji ili je suviše okrnjen u upotrebu se uključuje privid morala – previše uopštene norma - kao nužno opravdanje postupaka. Dobra priča je bolja nego nikakva. Pokazalo se da odsustvo pravog morala bez obzira na opravdanja nije najbolji način upravljanja jer stvara zastupnicima takvog ponašanja više neprijatelja nego prijatelja. Zbog takvog otpora društvo se uporno vraća moralu makar to bilo stihijsko izražavanje osećanja, a ne organizovana saglasnost o nečemu što nije prihvatljivo. U takvim okolnostima verovatne su podele u kojoj svaki sloj ima svoj moral s tim što vladajući svoj moral podupiru zakonima, dok socijalno slabi nemaju tu mogućnost. Njihov moral počiva na uzajamnoj solidarnosti. Međutim, niko ne govori o napuštanju morala, već se umesto toga pružaju tumačenja koja bi trebalo putem obmane da opravdaju sebične postupke predstavljene kao društvena normalnost.
Menjanje suštine moralnih normi uglavnom se odvija tako što pojedinci ili grupe žele da ostvare svoje lukrativne ciljeve preko zloupotrebe slobodne privatne inicijative i raspodele bogatstva. Otuda se moralnost najviše odnosi na raspodelu dobara. Nesporna je istina da je sloboda na tržištu suština funkcije te institucije. Zajedno sa takvom slobodom ide i zalaganje za vlastiti interes u mnoštvu interesa drugih. Iako praktični standardi nisu uvek najjasniji, pravda uvek nađe puta da se umeša u takvo rasuđivanje. Dokaz za to su i razne regulacije čija društvena korisnost pored vrednosti ciljeva ceni se i prema pravednosti u ispunjenju. Otuda, socijalne potrebe moraju u ime socijalne pravde da se povezuju sa ekonomskim slobodama, a u ravnoteži sa etičkim normama. Nezamislivo je da se u civilizovanom društvu odbaci poštovanje opšte prihvaćenih pravila ponašanja, kao što su govoriti istinu, poštovati ugovorne obaveze, pravične naknade i uzdržavati se od nanošenje štete drugima. Nastojanja da se odbrani falsifikovani moral ma kako ih pratila doktrinarna ubeđivanja i vešto prekrajanje činjenica, nikad nisu uspela da na dugi rok osvoje javnost jer je i jedno i drugo išlo protiv elementarnih interesa velikog broja građana, ako ne i većine u zajednici. Zbog toga se za društvo koje želi da napreduje i ima predstavu o tome kako to da izvede čvrst korpus moralnih normi nameće kao sila života. Kako je pre mnogo godina rekao Betran Rasel. u ljudskoj istoriji dostigli smo trenutak u kojem po prvi put samo postojanje trajnog opstanka ljudske rase zavisi od toga koliko je ljudsko biće naučilo da se pokori moralnim razmatranjima.

Moral i politika

Upravljanje državom – politika – po svojoj definiciji bavi se interesima zajednice što pretpostavlja neki poredak predvidljivosti pa time i pravila koji je to definišu. Bitan princip u tom poretku je ravnopravna zaštita i podsticaj svih da preko prava i obaveza koriste dobrobit koju pruža zajednica. Pravila koja to obuhvataju počivaju na trajnom zahtevu za poštovanje ljudske ličnosti, uzajamno saosećanje i podršku. Takva pravila sadržana su normama morala bez obzira šta nalaže pozitivno zakonodavstvo. Upravo zbog toga politika ne može da ih zaobiđe ili napusti, a da ne bude ugrožena. Dakle, jedan od uslova održive politike je moral onakav kakav je svima poznat. Politika koja se ne zalaže za dobrobit pojedinca nije samo pogrešan upravljački projekt već i derogiranje morala.  U savremenoj politici, kada je u pitanju zauzimanje i održanje na vlasti, ceni se podrška masa mnogo više nego izdvojenih pojedinaca. Masa na izborima donosi pobedu iako nije monolit svesti i zahteva. Slično stanje je i kasnije u toku vršenja vlasti. U obe situacije iskazivanje privrženosti moralu je neophodna, jer ona upućuje na zaključak da će kandidati odnosno izabrani savesno zastupati interese svih građana.
 A najbolji način u masi različitih je onaj koji je u skladu sa pravdom i pravičnosti, to jest moralom. Ipak, to ne znači da će privrženost moralu biti dosledna. Ponašanje upravljača u potrazi za efikasnošću prožeto je pragmatizmom koji se ne rukovodi moralom već uspehom elite. U takvom spletu okolnosti neslaganja o tome šta su suštinske vrednosti neke politike, bio to moral ili ideologija, svodi se na to ko će i kako koristiti plodove uspostavljenog poretka. Upravljači, ako drugačije nije moguće, rešenja će potražiti u međusobnom kompromisu van uticaja biračkog tela ili nekog visokog morala. Moral u politici najviše je na ispitu u borbi za vlast. U toj borbi, granica između dozvoljenog i ne dozvoljenog lako se gubi zajedno sa ideologijom i moralom. Na prevelikoj smetnji nije ni reakcija građana koja je pored koristi od upravljačkih alternativa motivisana idejama o dobru i zlu. Proizvoljnost takve borbe ne proističe samo iz potreba pojedinaca u vrhovima vlasti već i uticajnih grupa od posebnog interesa, što takav proces još više udaljuje od nekih čvrstih pravila igre. Otuda se stalo javlja pitanje: šta od toga imaju građani i kako se može uspostaviti odnos odgovornosti kada je sve prepušteno volji političara. Svakako, da tamo gde nema odgovornosti nema ni morala. Nažalost, u savremenoj politici skoro uvek potka mnogih rasprava o odgovornosti zapravo je integritet nosilaca vlasti.
I pored postojeće visoke individualizacije pod pritiskom kompleksne međuzavisnosti na mikro i makro planu, za razumevanje vrednosne dimenzije politike važan je moral. Od toga zavisi kako će se predstaviti politička kultura i privrženost demokratskim idealima u uslovima koje određuje porast društvene nejednakosti i posledica svetske ekonomske krize koja je počela 2008. Naime, kriza koja je izazvala siromašenje ogromnog broja ljudi tumači se i kao moralni debakl. Sve u svemu, verovatno, nema dugoročno održivog stabilnog razvoja društva u kome preovlađuju zakoni koji nisu zasnovani na moralu.

Moral i međunarodni odnosi

Međuzavisnost je učinila da originalne moralne norme zajednica, sabrane preko širenja međusobnih veza, prerastaju u univerzalni kodeks, tačnije u sabrani sukus različitih iskaza o moralu. Bolje prolaze one kvalifikacije iz bogatijih zemalja, zahvaljujući tehnički usavršenijim sredstvima komunikacije i metodama takozvane meke sile. Premda nije lako preći ni preko morala tradicionalnih sredina jer ih u manje razvijenim zemljama podržava ogroman broj ljudi. Univerzalnost, što je pozitivna činjenica, ide tako daleko da se u odbranu ljudskog dostojanstva, sporazumevanja i trpeljivosti te norme pretvaraju u norme međunarodnog prava. U stvari, nastoji se uspostavljanjem takvih prava i obaveza iz komunikacije među zajednicama isključiti sila kao što se to čini i u zajednicama putem unutrašnjeg zakonodavstva. Tim putem društvena misija morala i kodifikacija međunarodnih odnosa se međusobno preklapaju i dopunjavaju. Moral u međunarodnim odnosima se ispostavlja kao doktrinarno uputstvo, a međunarodno pravo kao sistem prava i obaveza u ispunjavanju tog uputstva. Razume se, da i na tom planu svi ne misle i ne ponašaju se uvek isto. U međunarodnim odnosima političke pretenzije ispoljavaju snagu svojih interesnih motiva i prema moralu i prema pravu. Nacionalni interesi s jedne i moral i pravo s druge strane, ne moraju biti nepomirljive kategorije, ali često nisu na istoj ravni prioriteta i nisu podvrgnute istovetnim mehanizmima u postupku ostvarenja. Uzajamnosti morala i prava ima svoj odraz i na socijalno stanje svake zemlje te kodifikacija i primena ne sme da napusti teren humanizacije ljudskih odnosa. Otuda se u raspravama o ljudskim pravima pominje i pravo na razvoj koje je u stvari eufemizam za suzbijanje siromaštva kao stanja protivnog poimanju morala. Unapred zadate i neprikosnovene teze o međunarodnim odnosima često se radi ubedljivosti postavljaju na visok, reklo bi se previsok, nivo moralnog iskaza kako bi se pridobilo ili usmerilo javno mnjenje. Sasvim je moguće da se sa stanovišta morala na neke situacije gleda različito s obzirom na mnogobrojne činioce koje unutar neke sredine utiču na oblikovanje mišljenja. Percepcije ne moraju biti iste jer u glavama ljudi ne nastaju na isti način. Ukoliko postoji razvijeno međusobno razumevanje i prijateljstvo, ta različitost ne bi trebalo da bude nepremostiva smetnja u odnosima. U svim pregovorima je izvodljivo vrednosno uporediti zahteve i pronaći tačke zajedničkog interesa. Ako to nije izvodljivo, tada je na sceni ozbiljan poremećaj koji može da pokrene mnoge zle namere i evoluciju štetnih poduhvata. Naročito je neprihvatljivo projektovanje nečijih partikularnih interesa fabrikovanjem dokaza preko jednostranih tumačenja moralnih vrednosti. Tom prilikom moral se koristi da bi se dokazala superiornost, a ne kompromisom različitih htenja, došlo do rešenja. Takva praksa, između ostalog, izaziva sukob originalnog morala sa praksom iskrivljavanja koja se koristi da bi ostvarenje ciljeva teklo sa što manje teškoća. Otuda i pribegavanje dvostrukim standardima. Na primer, nasilje unutar nacionalne države se zabranjuje dok se de facto dopušta u odnosima sa drugim državama i narodima. Nije retkost da dvostruki moral vlade bude povod za nezadovoljstvo vlastitih građana, jer su u strahu da takva politika ne dovede i do povrede njihovih prava. Protesti mladih širom sveta često kao povod uključuju upravo moralne razloge.

Simeon Pobulić