Istina i laž patriotizma

Katkad je patriotska dužnost ustati i protiv sopstvene države! Zapravo, kada razlike izmedju društva i države ne bi bilo, dijaspora ne bi imala pravo da tvrdi da voli svoju domovinu. Takođe, bez te razlike ostao bi neobjašnjiv fenomen da ljudi za otadžbinu herojski ginu, dok istovremeno državu bez pardona potkradaju.

Prethodne su nam decenije – isprva dramatičnim, krvavim prekrajanjem granica i preimenovanjem država, a zatim i opštom anomijom i osiromašenjem – omogućile, ako ništa drugo, da sagledamo istinu patriotizma. Ne čini se, međutim, da tu povlašćenu saznajnu poziciju iole koristimo. Patriotizam, isto kao i privrženost porodici ili susedstvu, gradu, pokrajini, državi, regionu, kontinentu ili čitavom svetu, predstavlja hvalevrednu negaciju egoizma. Pitanje opsega patriotizma, međutim, ostaje. Devedesetih, naime, kada je Jugoslavija spala na dve republike, naše je intimno osećanje privrženosti zemlji, ne samo po komandi državnih vlasti, već i po nekakvoj samorazumljivoj prirodi stvari, imalo da promeni svoj objekat. Potom se i Crna Gora odvojila i – puf! – osećanje je opet imalo da se usaglasi sa oficijelno propisanim, oktroisanim patriotizmom tj. da stane pratiti novoustanovljene državne granice. Slično „puf“ dešava se i danas sa Kosovom koje smo prećutno suzili na njegov severni deo, prostor koji uglavnom nastanjuju Srbi.

Pored opsega, značajno je i pitanje šta se pod patriotskom privrženošću uopšte podrazumeva. – Ako naprosto to da svoju zemlju volimo više od neke druge, onda je to banalno. Pa naravno da ćemo više voleti ono što nam je blisko i poznato (ili naprosto ono što je označeno kao takvo!) od tuđeg i manjeg poznatog ili, čak, sasvim nepoznatog. Jedan je eksperiment pokazao da kada se grupi ljudi bez reči podele plave i crvene majice, oni se, nakon što ih obuku, vrlo brzo spontano razvrstaju – na „plave“ i „crvene“, naravno. Užasno je, dakle, banalna psiho-socijalna priroda takvih identifikacija. Manje je, međutim, banalno da ako se ponosimo uspesima naših sportskih reprezentacija, onda se moramo i sramiti zločina naše vojske, kako su to neki ljudi pametno primetili. A posebno nije banalan fakt da patriotizam neretko podrazumeva, po onoj istoj samorazumljivoj prirodi stvari, ne samo to da smo spremniji pomoći onima koji su nam bliži, i žrtvovati se, već i da smo za njih spremni lagati, varati, pa i – devedesete su to pokazale – ubijati. Naposletku, reči „blisko“ i „bliže“ neophodno je pomnije odrediti. Da li, recimo, Subotičaninu koji studira u Segedinu i tamo ima devojku treba da bude bliži neki Nišlija i njegov Nišavski okrug od juga Mađarske i tamošnjih žitelja, posebno žiteljki? Još više, da li, recimo, slikaru iz Beograda treba da budu bliži njegovi sugrađani od Nišlija, Sarajlija, pa i Temišvaraca koji se bave slikanjem – zar mu „slikarska nacija“ neće biti bliža od one srpske?!

Opseg i prirodu patriotskog osećanja, nažalost, obično diktira država. Pri tom, ona nastoji, sasvim prevarno, izbrisati razliku između odnosa prema zemlji i odnosa prema državi. A, naravno, samo prvo je stvar patriotizma – štaviše, katkad je patriotska dužnost ustati i protiv sopstvene države! Zapravo, kada te razlike ne bi bilo, dijaspora ne bi imala pravo da tvrdi da voli svoju domovinu. Takođe, bez te razlike ostao bi neobjašnjiv fenomen da ljudi za otadžbinu herojski ginu, dok istovremeno državu bez pardona potkradaju. Usled sunovrata naše države, ali i čitavog društva, danas podjednako očajavaju i siromašni i oni oskudicom manje opterećeni. Razočaranje Srbijom je konsenzusno! Uostalom, ni sam ne gajim poštovanje prema državi. Ipak, to nije (samo) usled njene nemoći i osiromašenja, ili činjenice da je u biti države da obezbeđuje vladavinu čoveka nad čovekom. Kao sve (neo)liberalniju, naime, kao državu koja sebi u zadatak ne stavlja da građanima obezbedi pravo na rad, socijalnu zaštitu, te da ih besplatno leči i školuje, odnosno gde je svaki, pa i najbespomoćniji pojedinac prinuđen da se sam za sebe postara, nju više ne karakteriše smislotvoračka funkcija. Ona, dakle, svojim građanima više ne određuje smisao života. – I hvala dragom bogu na tome. Međutim, minimalistička kakva jeste, država samim tim više nema pravo ni da se izdaje za nekakvo moralno nadlice, duhovnog pastira, za očinsku, superiornu instancu koja zavređuje pijetet, premda tu činjenicu vlastodršci dosledno ignorišu.

Državu ne poštujem, a kamoli da volim, naprosto zato što (neo)liberalna država nije nešto što može predstavljati adekvatan, uopšte prirodan objekat ljubavi, pa ni mržnje. Voleti državu znak je teške infantilnosti, ako ne i same perverzije. Ipak, sve prethodno nimalo me ne sprečava da sebe vidim kao patriotu, u rečenom banalnom smislu, pa makar moja patriotska privrženost nikako ne uspevala ostati pri (sadašnjim) državnim granicama.

Ivan Kovač