Iz zemlje nemanjića

Šta je sreća

Kakva je to sreća pobediti političkog protivnika, koji je na kormilu vlasti potrošio sve zalihe svojih opsena, došavši do samog kraja bez ijednog trika u svom rukavu?

Moja šestogodišnja unuka, čekajući svoju omiljenu seriju Srećni ljudi, koja nije, uzgred budu rečeno, preporučljiva za decu ispod 12 godina, mada je, po mom skromnom mišljenju, jedino njima i primerena, jer svima drugima, kao i sve naše serije od Servisne stanice do Otpisanih i posle Otpisanih, nisu ništa drugo nego povreda, s predumišljajem, čovekovog zdravog razuma, a o estetskim osećanjima da i ne govorimo. Dakle, moja unučica pre početka svoje serije ugleda predsednika Vučića na ekranu i onda mi sasvim ozbiljno kaže.
 - Deko, imam za tebe jedno pitanje. Da li je predsednik srećan?
 Ja se stvarno iznenadim, pa pošto ne mogu da odgovorim ništa pametno, kažem joj:
 - Da li bi ti bila srećna kad bi bila predsednik?
 - Da, bila bih srećna! - ozarena, bez trena oklevanja kaže ona.
I onda počinje zabava za mog budućeg đaka prvaka i sve one koji prihvataju da se bave infantilijama naše TV produkcije, koje, po ko zna koji put, javni TV servis Srbije, naše opšte dobro, na sreću svih zakonski obaveznih pretplatnika, pušta u javni prostor - Srećne ljude – žalosna nam majka.

No, dečije pitanje postaje za mene nerešiva zagonetka, budući da ne pripadam onim armijama eksperata i političkih komentatora, talmudista-palamudista, budući da je moje skromno znanje naše političke istorije više upotpunjavano potragom za argumentima koji bi samo poduprli moju skepsu o sreći zemlje nemanjića, kad nas je već bog u nju posadio. Pa pošto sumnjam u opštu sreću nemanjića, pitam se da li predsednik nemanjića može biti srećan? Počeh, suprotno mojim urođenim slabostima, tražiti najsitnije razloge sa sreću, počevši od onih zbog kojih bi i moja unuka bila jednog dana srećna. Ona bi danas sa svojih šest godina, verovatno, bila srećna kada bi kao princeze u bajkama, imala lep dvorac, poslugu, haljine, kočije i nekakvu moć da sve što zamisli, a što je u suštini nadnaravno, pretvori u stvarnost, da stvarnost bude san, a san stvarnost. Ali, ona to sve može i sad dok je mala, imaginacija deteta stvarnija je od stvarnosti. A kasnije, kasnije kad odraste, šta li će biti sa našim potomstvom i njihovom srećom u zemlji nemanjića?! Kada ne možete nešto da shvatite, da precizno razvijete kakvu-takvu misao o opštoj i pojedinačnoj sreći, onda vam je najbolje da pogledate stare knjige, nikako Google, mnogi su oguglali sa Googlom i od Googla, ali – pametniji ni za groš nisu postali.

55. Oktobarski salon/ Dušan Đorđević: SIV Vremenska kapsula (Savezno izvršno veće, foaje ispred kabineta ministra unutrašnjih poslova), 90x135

Dakle, dohvatim se prašnih knjiga – koje stara znanja skriše, samo to i ništa više! Kako reče pesnik u srpskom prevodu! To u prevodu, uvek naglašavam jer sam, mada i sam povremeni prevodilac poezije, ubeđen da je poezija ono što se u prevodu gubi! Šta su i ko su Tiha ili Fortuna!?
U mom rodnom kraju Savamali, odmah uz Jataganmalu, nekadašnjem, za vakta dr Mire Marković Europolisu, a budućem Beogradu na vodi, ima toliko poslovnog prostora nakljukanog kockarnicama kao u Las Vegasu. Valjda baš zato što sreće nema ni od korova, kao korov niču kockarnice i sve su Aleksandar ili Mocart, tako da naša mladež misli da je Volfgang Amadeus bio najveći kockar na svetu ta da mu je lako bilo komponovati kad je čarobnu frulu zaradio na kocki.
De, da vidimo šta kažu knjige koje stara znanja skriše:
Tiha – ćudljiva boginja sreće, zlatokrila i brza kao munja, čas dobra i blagonaklona, čas nepravedna, divlja i slepa, igra se ljudima kao loptom, od njenih ćudi zavisi blagostanje ili propast. (A naš narod za utehu kaže: Svako je kovač svoje sreće! Malo morgen, narode, stoko! – govorio je najveći unesrećitelj naših naroda i narodnosti!). Stari Grci su bili malo mudriji: Svoje darove često daje nedostojnima i zajedno sa Elpidom, slepom Nadom, neprestano obmanjuje ljudski rod. Kao boginja koja sve daje i oduzima , Tiha je smatrana najmoćnijom među bogovima, božanstvom koje šiti gradove, države i narode. Slična je demonima i božanstvima koja odlučuju o ljudskim odnosima i sudbinama – Kairosu, mojrama, Nemezi, Hekati i Plutu. Njeni atributi su točak, terazije, kocka, rog izobilja i kormilo.
Iz ovog kratkog enciklopedijskog priloga vidite i sami šta je sve boginja sreće, tako poštovana u antičkom svetu mudrih, mogla da učini čoveku i kako se poigravala čovekovom sudbinom, kako od nedostojnog može napraviti suverena, a od suverena klošara. Toliki primeri novije istorije upravo govore o ćudima ove hirovite boginje ljudske sreće, što će reći da ona nije nestala sa starim civilizacijama. Stavite u kontekst svega toga bilo kog od naših velikodostojnika i videćete, kao i uvek, da se čovek ne može smatrati srećnim sve do poslednjeg dana života na zemlji. Jednom samo mi je slučaj ili ta ista Tiha ili Fortuna dala priliku da prvom čoveku naše zemlje, opterećenom kao Atlas koji drži nebo Hansa Holbajna, citiram utehe radi, pošto se požalio u časovima predaha na ogroman teret koji mora nostiti, staru mudost: I to će proći, predsedniče! Pa pošto se on, kao filozofsko dete, genetski praksisovac, pozvao na martirstvo svoje misije, spasavanja naše napaćene zemlje, morao sam mu dodatno objasniti da je tu antičku krilaticu na svom prstenu ugravirao i veliki usrećitelj Francuske Napoleon, a da ju je, za veliko čudo, prihvatio i mudri Andrić, hroničar i književni fanatik istorije kao izvora svoje nepresušne inspiracije. Na sve to je naš nacionalni Atlas na određeno vreme samo odmahnuo rukom u smislu, šta je Napoleon u odnosu na mene, spasioca Srbije.
Naši velikodostojnici, sudeći po mom iskustvu, dakako skromom, takvu neku mudrost smatraju za uvredu, misleći da su njihovi mandati sinonim za večnost. Misliti da je isto onoliko lako osvajati mandate kao i usrećiti nesrećne nemanjiće, e, to je ono kad se udruže Fortuna i Elpida, slepa Nada. Onda je načisto sve propalo.
Šestogodišnje dete bi s pravom bilo srećno kada bi postalo predsednik, jer šta zna dete šta je teško, da citiram onog Cigu iz vica, ali da se naši velikodostojnici ponašaju kao deca i da slepo nude nadu na sve četiri strane sveta, to je već zabrinjavajuće. Da bi predsednik bio srećan, nije dovoljno da bude srećan po protokolu, te da, vođen slepom nadom, koja, budući slepa, ne može voditi nikud, krade bogu dane, zapušavajući rupe na rasušenom buretu nacionalne istorije. Nije ništa neobično niti nezahvalno od jednog naroda, ako za svoje bivše suverene, kojima su plebiscitarno nudili doživotne mandate, kasnije, kad i slepci progledaju, traže lomaču kao jedinu pravu kaznu za izneverenu nadu; ali je neobično ako vođe na samom početku svog mandata, izabrani kao pamet naroda, to nemaju na umu.

Pobeda u izbornoj trci, ogromna većina koja neštedimice ponudi svoje poverenje, uglavnom praznim obećanjima, ne može biti razlog za sreću pobednika, već pre za ogromnu brigu. Kakva je to sreća pobediti političkog protivnika, koji je na kormilu vlasti potrošio sve zalihe svojih opsena, došavši do samog kraja bez ijednog trika u svom rukavu? Nije li svaka pobeda, veliko poverenje i osvojen mandat naroda samo trenutak kad treba shvatiti da je sreći, ličnoj sreći mandatara došao kraj, te da je kormilo koje mu je povereno kao jedan od antičkih simbola sreće – igračka, kao i sam nacionalni brod, i da su reči o zaludnosti pretnji ponora pakla i vatre groma samo slepa nada. Šta bi, dakle, moglo za trenutak usrećiti i predsednika i sadašnju i buduću našu decu? Prvi korak bi bio da sam predsednik natera sve svoje partijske drugove da propište od jada i nesrećne sudbine spasioca nacije tako što će se probuditi iz košmarnog sna naše nacionalne istorije iz koje nam svim polugama vlasti ne dozvoljavaju da se probudimo već decenijama.

Predrag Čudić