MIZERIJE I MISTERIJE OPTIMIZMA

Nema reforme ako opstane partijska država

Olivija Rusovac

Stvari sa našim reformama izazivaju više zebnju nego pozitivna očekivanja. Kuda idu država i društvo, kakve su reforme i šta će one doneti. Neizvesnost u kojoj žive građani se skoro može opipati. Na drugoj strani, vlast optimistički obećava da će za godinu-dve  sve biti bolje jer se zna siguran pravac koji je odabrala, a to su reforme i Evropa. Ali Evropa ne može da zameni ono što ovde nedostaje. Nama nedostaju demokratski i najšire podržan ustav, ozbiljna vlast i kultura. Često se pitamo šta nas je snašlo, kao da je reč o nekoj višoj sili koja se urotila protiv Srbije i njenih stanovnika. Lakše nam je da verujemo u mitove nego da analiziramo sopstvene propuste i pogrešne izbore. Svaka nevolja ima svoj uzrok. Naša nevolja je što nemamo ustav koji je rezultat bazičnog konsenzusa, a ne dogovora političke vrhuške. Treba neprestano da se podsećamo da je važeći ustav izglasan na jednoj noćnoj sednici Skupštine, po čemu je ona više ličila na scenu iz horor filma nego na svečani trenutk u kojem se donosi osnovni dokument koji će odrediti budućnost zemlje. Tom činu nije prethodila javna rasprava, čak ni poslanici nisu znali šta u novom ustavu piše. A izostale su dve važne stvari. Prva je da nisu sankcionisani zločini i pljačka počinjeni tokom ratova 90-tih. Druga je što je do tada društvena svojina kao gumicom izbrisana, izložena pljački i prodaji, a radnici pretvoreni u lumpenproletere, sve u ime  „tržišne ekonomije“.

Jurenje sopstvenog repa

Kako ustavom nisu sankcionisani zločini i pljačka, nacija se neprekidno vrti u krugu s problemom šta je kažnjivo, šta nije, ko su heroji, a ko izdajnici, ko će biti prihvaćen, a ko isključen. O tome je uvek odlučivala vlast koju ne ograničava ustav, pa  su zakoni i institucije fasada iza koje stoji prazna ljuštura. Druga posledica koja proističe iz jednog samovoljnog ustava je uticaj vlasti na sudove i tužilaštva, a to je oblast na koju su građani najosetjiviji. Nejednakost, dakle, ima mnogo lica. Sve nas to udaljava od vizije normalne države i Evrope. Jer šta vrede otvaranja raznih poglavlja kojima se „prilagođavamo“ Evropskoj uniji kad su građani prinuđeni da pravdu traže pred Međunarodnim sudom za ljudska prava u Strazburu gde smo rekorderi u žalbama. To ne govori samo o nestručnosti naših pravnika, nego i o kulturi nasilja nad ljudima. Posle sudova i tužilaštava, mediji su u vrhu delatnosti koje su izložene državnom nasilju. Sada smo u jeku jedne snažne propagande koja opravdava reformski potez u vidu smanjenja plata u javnom sektoru i penzija. Skoro svi mediji podržavaju novi „reformski paket mera“, mada se o njemu vrlo malo zna, a o njegovim efektima ni toliko. Poznato je jedino smanjenje plata u javnom sektoru i penzija što budžetu treba da donese 300 miliona evra. Tako je odlučio premijer, a toj odluci prethodio je skeč u kojem je bivši ministar finansija Lazar Krstić bio najstroži – tražio je da se plate i penzije smanje 20 odsto, Fiskalni savet 15 odsto, ali je premijer imao „meko srce“, kako se izrazio Krstić, koji je iz „protesta“ podneo ostavku, ali je ostao premijerov savetnik. Kao što znamo, premijer je odlučio da to smanjenje bude 10 odsto. Izuzeti su svi koji primaju 25 hiljada dinara, a takvih je najviše. Na takve se najviše računa i oni će možda biti zahvalna masa na sledećim izborima.

Teatar apsurda

Ništa manje humorno nije bilo ni opravdanje za smanjenje penzija  većih od 25 hiljada dinara. „Spasli smo penzije“ izgovarao je istu rečenicu Milan Krkobabić iz PUPS-a, kao da je akter pozorišta apsurda, obilazeći televizijske studije u koje je pozivan očigledno na „sugestiju“. A pre samo nekoliko meseci njegov otac Jovan Krkobabić, kao dugogodišnji lider te partije uzviknuo je u jednom momentu: „Dok sam ja živ, penzije se neće smanjivati“. Ali sa odlaskom Jovana Krkobabića spustila se zavesa na jedan čin predstave, pa je otišlo i sećanje na to koliko je upravo PUPS, dok je bio u vlasti sa DS-om i SPS-om uticao da se penzije povećaju. Ono što je tada za PUPS bilo opravdano, i na čemu su se sticali politički poeni, sada je neopravdano, jer se ne uklapa u reformski kurs. Penzioneri, međutim, ne pristaju na smanjenje penzija i nameravaju da se obrate Ustavnom sudu s obzirom da su penzije ustavna kategorija. Prema onome što do sada znamo, taj kurs se zasniva na sasecanju plata i penzija jer je to to najjednostavnije, a ne na štednji koja zahteva mnogo mašte i znanja; takođe, favorizuje involuciju umesto razvoj. Zato stručnjaci i upozoravaju da smanjenje plata i penzija nije dovoljna mera. Ali nema reformi ako se ne prekine ćutanje vlasti, ministra privrede, komore i stručne javnosti pred očiglednim primerima upropašćavanja i mrcvarenja preduzeća koja su nekad dobro poslovala samo da bi kad dođe vreme bila poklonjena lojalnim partijskim pristalicama. Za tu svrhu razvijena je suptilna mreža policije, tužilaštava, sudova, stečajnih upravnika, lažnih kupaca sa planovima reorganizacije kako bi se preduzeće navodno spaslo od bankrota, a u stvari preotelo od radnika. (O radiografskom snimku takve mreže čitaoci mogu da se obaveste u tekstu o Jugoremediji na narednim stranama naše novine, kojim smo želeli da skinemo veo misterije koji zamagljuje razloge neuspeha naše tranzicije). Da li smo se sapleli na prvom koraku kada je u pitanju reforma javne uprave i javnih preduzeća? Sa 700 hiljada zaposlenih ove institucije su odavno sabirni centri za partijske kadrove. One se guše u administraciji, ali dave i republički budžet usled čega su penzije i većina plata u republici socijalna kategorija. I kada na primer EPS i Srbija gas tolerišu dugove građana zbog socijalnog mira, ispada da su dobrotvorne ustanove i da „imaju razumevanje za građane“. Dok ministar privrede procenjuje da je u tim institucijama 25 hiljada zaposlenih višak, ministarka za javnu upravu i lokalnu samoupravu Kori Udovički ublažava reformsku retoriku tvrdnjom da u javnoj upravi i nema nekih viškova zaposlenih, nego da je neefikasna jer službenici nisu dovoljno kvalifikovani. Zato će, kaže ona, ići na doškolovavanje i prekvalifikaciju. Znači li to da će takvima građani i dalje plaćati to što su neškolovani, a kada se iškoluju još i dodatno nagraditi većom platom jer su stekli veću kvalifikaciju. Ako je to tako onda će reforma biti običan provizorijum sračunat da se sačuvaju i nagrade kadrovi ili poslom u administraciji ili nekom fabrikom iz čijeg bi se prihoda finansirala partijska kasa. I tako dolazimo do onog prapočetka, a to je partijska država. Tek bi njen nestanak iz našeg političkog života bio početak reformi i normalne države.