Srbija i njeno spoljnopolitičko „balansiranje“

HOĆE LI „IMPERIJA” UZVRATITI UDARAC OVDE?

Kod nas se proširilo jedno neuko rezonovanje prema kome je zahtev da se Srbija politički i ekonomski poveže sa Rusijom patriotizam sam po sebi jasan - dok je zahtev za ulazak u EU i NATO - nepatriotski i opet sam po sebi jasan! To se u Srbiji danas uzima zdravo za gotovo!

Preokret nastao posle višemesečnih nemira u Ukrajini zaokupio je pažnju svetske javnosti a kod nas on nije razmatran drugačije nego kao spoljnopolitička tema koja sa Srbijom nema nikakvog doticaja. Neredi su počeli pošto je režim sada već opozvanog predsednika Janukoviča dan uoči zakazanog potpisivanja važnog sporazuma sa Evropskom unijom isti otkazao. Jasno je bilo da je taj potez bio iznuđen pritiskom Rusije koja nerado posmatra primicanje EU svojim granicama. Takođe je jasno, uza sve nezadovoljstvo građana ekonomskom situacijom, da su militantni demonstranti u Kijevu imali podršku zapadnih struktura moći za obaranje Janukoviča i njegove politike. Mnogi od njih kao „desni sektor“ su nacističkog i šovinističkog antiruskog i antisemitskog usmerenja što se na Zapadu uglavnom prećutkivalo.

Posle Kijeva - Srbija?

Tih dana kada je zbačen Janukovič jedan američki politički komentator našeg porekla izneo je zlokobnu pretpostavku da će posle gubitka uticaja nad Ukrajinom, Rusija nastojati da se revanšira Zapadu „u nekom regionu sveta“. Čini se da je sa anektiranjem Krima Rusija „uzvratila udarac“. Međutim, sudeći po široko rasprostranjenom u Srbiji likovanju što je Rusija pokazala zube Zapadu (koga ovde običan svet duboko mrzi) „neki region sveta“ idealno bi mogla postati Srbija. Ovde bi mogli da izbiju neredi, kakvih sporadično već ima sa blokadama puteva i železnica izazvanih socijalnim razlozima, dodatno podstaknuti nekom političkom odlukom vlade. Neredi bi lako mogli da poprime onakve razmere viđene u Kijevu ali sa potpuno drugačijim političkim ciljevima: dok su u Ukrajini demonstranti (prevratnici) obarali vladu zbog odbijanja da nastavi pristupanje EU dotle bi u Srbiji demonstranti (prevratnici i pučisti) mogli da sruše buduću vladu zbog namera da nastavi pristupanje EU!!! Kakav bi to apsurd bio. Nisam sklon da poverujem u ankete javnog mišljenja koje dežurno optimistički prikazuju raspoloženje za ulazak u EU. Poznavajući iz ličnog kontakta „statistički uzorak“ Srbije smem da tvrdim da su, pogotovu u unutrašnjosti, EU ali i Zapad uopšte, demokratija, liberalizam, kapitalizam... - omrznuti i zagađeni negativnim značenjem pojmovi dok se Rusija i sve u vezi sa njom doživljavaju kao suprotnost svemu pobrojanom. Duboki su razlozi tome a jedan od najbitnijih taj što snage koje nastoje da spreče pristupanje Srbije EU utiču na javnost preko brojnih tabloida i TV stanica tako što vešto koriste ne samo politiku (NATO, dakle Amerika, dakle Zapad su nas nepravedno bombardovali 1999. godine i otcepili Kosovo) već i razlike koje postoje između našeg mentaliteta i mentaliteta Zapada. (Tako se neograničena sloboda štampe darovana Petim oktobrom pretvorila u razuzdanost u korist snaga koje hoće da vrate politiku devedesetih!) Kod nas se proširilo jedno glupavo rezovanje prema kome je zahtev da se Srbija politički i ekonomski poveže sa Rusijom patriotizam sam po sebi jasan - dok je zahtev za ulazak u EU i ne daj bože NATO - nepatriotski i opet sam po sebi jasan. To su stvari koje bi tek trebalo dokazivati a koje se ovde uzimaju zdravo za gotovo. Jer Srbija u savezu sa tako nesrazmerno većom i moćnijom zemljom kakva je Rusija može biti samo u stanju potčinjenosti dok je pristupanje zajednici od trideset država gde se najvažnije odluke donose konsenzusom ipak nešto drugo.

Idealizacija Rusije

Primetno je kako je u našoj javnosti Rusija naširoko popularizovana i doživljena kao bratska i majčinska zemlja zbog puke bliskosti jezika i religije. A da li je to dovoljan razlog za strateško opredeljenje? Za neke ovdašnje krugove Rusija kao da je još uvek zemlja iz klasičnih romana devetnaestog veka. Taj svet „njihovih prevashodstava“ koja su visoko držala do sebe i za svako malo se izazivala na dvoboje odavno je u Rusiji izumro kao što je još od ranije bio mrtav i na Zapadu. Ispalo je, prema ovdašnjim pobornicima okretanja Istoku, da su Rusi, a pogotovu Ruskinje uzvišena, plemenita stvorenja, prožeta neproračunatošću i romantičnim pogledom na svet dok je Zapad dekadentnost i pokvarenost, materijalizam i izopačenost svake vrste („Zapad su pederi“). Kakvo je stvarno danas rusko društvo mi premalo znamo jer je to još uvek izolovana ogromna zemlja iz koje teško prodiru vesti čak i iz velikih gradova. Kako se tamo danas živi i kakav je prosečan Rus to bi mogli znati oni koji su tamo godinama boravili. Rusija je u ovdašnjim viđenjima ne samo politička protivteža mračnom i materijalističkom „obezdušenom Zapadu“, već je ona u kulturnom pogledu nešto uzvišeno. Rusi su široke slovenske duše, oni mnogo čitaju, obrazovani su (za razliku od ograničenih Amerikanaca), slušaju klasičnu muziku, hrle u operu i na balet... Treba li uopšte dokazivati svu besmislenost ovako pojednostavljenih tvrdnji? Svakako da se u Rusiji više čita nego u Srbiji, svakako da u zemlji od preko 100 miliona duša tiraži od najmanje 20-30 hiljada primeraka nisu neobična već redovna pojava, svakako da je ruska umetnost dala svetu mnogo. Međutim, kao što većina Engleza nije ni pročitala pa čak ni gledala bilo šta od Šekspira, tako budimo uvereni da većina Rusa ništa nije pročitala od njihovih i svetskih klasika osim onoga na šta su ih profesori u školi nagnali. Oni koji su duže radili i živeli u savremenoj Rusiji slikaju je sivim bojama kao carstvo pijanstva i razvrata. Prostitucija kažu da cveta među „naturščicima“ koje su u radno vreme lekari, profesori, inženjeri... dok se u slobodno vreme prostituišu sa stranim radnicima. Životni standard se opisuje kao niži nego kod nas uprkos tome što je to ogroma zemlja sa velikim mogućnostima. Činjenice iz šturih agencijskih vesti koje ovde stižu jesu da pedesetak mirno okupljenih demonstranata na Crvenom trgu biva uhapšeno i premlaćeno, da se povremeno dešavaju masovne tuče u Moskvi po kvartovima u kojima žive brojni doseljenici kao i na pijacama između Rusa i nerusa sa Kavkaza, da i tamo postoje nacisti i antisemiti te da se odgovarajuća literatura nesmetano širi. Kažu dalje analitičari da je razlika između Jeljcinove vladavine i Putinove u tome što su onda bogataši vladali mimo državnog aparata a danas su stavljeni pod kontrolu svemoćne Federalne službe bezbednosti (uostalom Putin je i bio na čelu KGB-a u vreme SSSR-a). Velika zaista razlika: sada je stvorena simbioza podzemlja i državne bezbednosti! Sve u ime veličine i slave majčice Rusije. U svakom slučaju neko bi trebao ovde ozbiljnije da se pozabavi savremenom Rusijom da se više ne bi širila i prodavala magla. Jer ovde o Zapadu i njegovim anomalijama, o svakom sukobu između doseljenika i policije u Štokholmu, Londonu, Parizu... sve se odmah zna u sitne detalje. Znanje bi moglo da ohladi mnoge romantizovane glave koje još sagledavaju Rusiju kroz naočare devetnaestovekovnih romana i poezije.

Jača ruski uticaj na politiku Srbije

Što se tiče realne mogućnosti da ruske službe ovde organizuju prevrat i dovedu svoje kandidate na vlast to je najpre pitanje za vlast. Ona bi morala da najozbiljnije uzme u obzir ovu mogućnost jer sigurno da Rusija u Srbiji dobro stoji. U Rumuniji, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj... nema snaga koje bi mogle da dovedu do preusmeravanja prema Rusiji ali ovde ih itekako ima. Rusija ima svoje uporište u pojedinim strankama i pokretima a zašto ne bismo pretpostavili da ima svoje pristalice ako ne i saradnike i u bezbednosnim službama? Neka „iskakanja“ poput najava da će biti vraćeno obavezno služenje vojnog roka, pozivanje od strane policijskih zvaničnika na linčovanje nepodobnih političkih grupa i pojedinaca - to su značajni signali. Policija i vojska su ustanove koje su logično prožete duhom autoritarnosti, oficiri teško da simpatišu ideje slobode i tolerancije, oni bi radije čvrstu ruku. U redovima policije, a pogotovu BIA ima mnogo onih koji su i danas intimno vezani za devedesete, oni su punim srcem služili toj politici uvereni u njenu opravdanost i smatraju za ličnu uvredu bilo kakvo osporavanje legitimnosti i opravdanosti ciljeva politike vođene u vreme režima Miloševića i tadašnjeg SPS-a. Intimno još uvek stojeći na strani te velikosrpske politike oni nevoljno (a možda i saboterski) služe drugačijem režimu i rado bi mu videli leđa samo ako bi se ukazala prava prilika. To su zakulisni a moćni centri moći sposobni da „odrade posao“ za bilo koga. Kulturna klima koja se stvara izvanredna je. Podsticanje i tolerisanje oživljenog srbovanja povodom obeležavanja stogodišnjice Svetskog rata, prenošenje u politiku nekih kontroverzi oko uloge tadašnje carske Rusije i tadašnje karađorđe-vićevsko-radikalske Srbije u današnjicu odličan je ambijent. Zvanična politika je nasela na nečije trikove i provokacije. Ovde se sada naširoko prikazuje kako „revizionisti sa Zapada“ nastoje da optuže Srbiju i srpski narod kao glavne izazivače Svetskog rata - što je isuviše pojednostavljeno prikazivanje problema. Sada vlast naručuje „odbranu“ politike vođene pre jednog veka?! I na takve „štosove“ narasta kao posle kiše ekstremna desnica koja maše zastavom rusofilstva i slovenofilstva. (Zar su manje od Srba Sloveni i Poljaci, Česi, Slovaci, Ukrajinci, Bugari, Hrvati, Slovenci...?) Istovremeno se rasprostire mržnja prema svim tekovinama savremenog sekularnog sveta. Ne treba biti naivan. Ukoliko bi se desio prevrat sa potpuno suprotnih političkih pozicija Petom oktobru novonastala vlada mogla bi jednim jedinim zaključkom izraženim u jednoj jedinoj rečenici, na primer: „Poništavaju se svi dosadašnji pregovori i stavljaju van snage svi potpisani ugovori o pristupanju EU.“ - da stavi tačku na sve do tog trenutka učinjeno. Da se jednom rečenicom objavljenom u Službenom glasniku baci u pah i pepeo sve što je mukotrpno urađeno na planu evrointegracija. To samo po sebi ne bi bilo zlo. Zašto? Cinično izraženo - sluga ima pravo da odabere sebi gospodara pa se eto opredelio da radije služi „rođaku“ nego inoplemeniku. Misli da će mu tako biti lakše i korisnije. To je legitimno sa stanovišta sluge. Nije loše samo po sebi, jer izgleda da se nekome mora služiti. Najgore će biti to što će u tom slučaju iznova biti pokrenut mehanizam zla. Biće vraćeno obavezno služenje vojnog roka, ponovo će početi naoružavanje, „ispravljanje vekovnih nepravdi“, „odbrana vekovnih ognjišta“ i još silesija propagandističkih floskula zla i mržnje kojih se kao noćne more sećamo sa stranica Politike i sa ekrana RTS-a iz devedesetih. Vlada koja se priprema morala bi ovo da zna, da bude svesna svih opasnosti i da predupredi događaje dok je još vreme. Kada događaji počnu biće kasno. Sve će se odigravati kao na pokretnoj traci, neumitno. Biće to novo „događanje naroda“. Iskustvo nas tome uči.

Nenad Ž. Petrović