Psihološki profil novog premijera

NOVI  IGROKAZ ALEKSANDRA VUČIĆA

Koncept njegove moći je kreirala  većina  građana koji su izašli na martovske izbore i njegovi najbliži saradnici. Većina očekuje spasioca  koji će da zavede red i  podeli pravdu.

Aleksandar Vučić je novi premijer Srbije. Odlučuje sam jer njegovi bliski saradnici smatraju da je to njegovo pobedničko pravo. Vučić je autoritarno strukturisana ličnost, koja je trenutnu društvenu poziciju i stekla zahvaljujući određenoj konstelaciji psiholoških sistema. Dok je imao vođu (Šešelja) trudio se da poslušnošću i snishodljivošću zadobije njegovo poverenje. Bez pogovora je izvršavao vođine naloge, ne misleći da li se sa njima slaže ili ne. Isticao se i u individualnim kreacijama primitivnih, agresivnih i uvredljivih igrokaza, koje je pretežno izvodio kao poslanik u skupštini. Koncept njegove moći je kreirala većina građana koji su izašli na martovske izbore i njegovi najbliži saradnici. Većina očekuje spasioca koji će da zavede red i podeli pravdu. U njihovim iracionalnim sistemima vrednosti, vođi se prepisuju transcedentalne osobine, i sa tih pozicija on dobija oreol sveznajućeg i svemoćnog bića. Gubi ljudske osobine, ne sme da pokaže slabost, sumnju i neznanje. Od njega se očekuje da ispravi sve višedecenijske zapetljane i zapretene društvene tokove koji su drutveni sistem doveli u stanje anomije.

Himerična realnost

Aleksandar Vučić zna da takav zadatak ne može da obavi, ali to saznanje ga ne ometa u odlučivanju, jer stanje racionalne neefikasnosti koriste iracionalne i emotivne snage, koje polako preuzimaju primat u odlučivanju. Zbog toga počinje da se identifikuje sa sopstvenim imaginarnim likom koji je nastao u iracionalnom delu mentalnog sistema. Taj imaginarni lik oseća da ne može i ne sme da propusti priliku da sebi obezbedi značajno mesto u sadašnjosti i budućnosti države. Imaginarno dobija svaku bitku u susretu sa racionalnim jer medijska slava i svakodnevni javni nastupi tokom kojih se njegovi stavovi slušaju, njegove izjave citiraju, brišu sumnje i ostavljaju malo vremena za preispitivanje. Kod ličnosti koja ne vodi dijalog sa sobom briše se suptilna i fragilna granica između svesne i nadsvesne instance.

Muzej savremene umetnosti/ Socijalna grafika: Antun ZUPA, Iz mape Tamne varijacije — Malogra|ani 1939.

Lišeno kontrole nadsvesnog, svesno hipertrofiše, nadrasta ostale mentalne sisteme i konstruiše sopstvenu, jednodimenzionalnu realnost. Ona je himerična i satkana od slika koje dolaze spolja i primaju se neselektovane i neobrađene. Njihova hiperprodukcija kao ograda odvaja ličnost od realnog ali i od sopstvenog unutrašnjeg sveta. One postaju surogat testa realnosti, u kojima se vođa ogleda i sa njima komunicira. U tom jednosmernom dijalogu postaje samozadovoljan i samodovoljan uz naglašeno osećanje omnipotentnosti. Sa tih pozicija odlučuje lako i brzo, sluša druge ali ih ne čuje, ispred sebe ne vidi nikog, oko sebe vidi one koje želi. Posao koji obavlja ne doživljava kao proces sačinjen od niza povezanih, konstruktivnih i osmišljenih delatnosti, već kao misiju određenu metafizičkim diskursom. Pozicioniran izvan vremenske i prostorne stvarnosti vođa gubi merne ekvivalnte za procenu dinamske strukture sistema na čijoj je liderskoj poziciji. Nekorespodentnost vođine vizije sa realnim zbivanjima, neminovno vodi ka sukobu, koji može da se spreči silom ili redefinisanjem društvenih uloga. Aleksandru Vučiću je dodeljena uloga vođe. Koncipirana je u mentalnim matricama svih onih koji misle parcijalno, anticipiraju površno, zaključuju iracionalno i o sebi i sopstvenom okruženju nedovoljno znaju. Njihova težnja za vođom ukorenjena je u ontološkom strahu od slobode i permanentno prisutnoj potrebi za zaštitom. Ljudi, takve ili slične mentalne strukture nalaze se u zavidnom broju među članovima Srpske napredne stranke. Izborni uspeh svog lidera doživljavaju kao sopstveni, i ka njemu projektuju želje i očekivanja, uvereni da su dobili pravo da budu nagrađeni za odanost i poslušnost.

Rezignacija smenjuje poverenje

Ako Aleksandar Vučić podlegne želji da na svim nivoima od opštinske do republičke zakonodavne i izvršne vlasti postavi ljude iz svoje stranke i raspiše izbore po postojećem izbornom zakonu, najjednostavnije će srušiti mit o sebi. Proporcionalni izborni sistem predviđa glasanje za listu političke partije ili grupe građana. Na budućim pokrajinskim i lokalnim izborima nalaziće se liste sa imenom Aleksandra Vučića, iza koga mogu da se nađu imena različitih lokalnih pitoresknih, opskurnih i socijalno ne integrisanih ličnosti. Logične su pretpostavke da će građani, koji su na republičkim izborima glasali za Aleksandra Vučića, slično da glasaju i na budućim lokalnim i pokrajinskim izborima. Tek kada se budu konstituisale opštinske i pokrajinska skupština, videće ko ih u tim institucijama predstavlja. Ubrzo će i saznati da ideje i obećanja koja su slušali ne korespondiraju sa delima ljudi koje su izabrali. Tada će ponovo rezignacija da smeni poverenje, bes će da potisne nadu a ljubav prema vođi će polako da klizi ka mržnji. Po takvom scenariju je Demokratska stranka izgubila vlast i njegovo ponavljanje je moguće, jer društvena funkcija podrazumeva beneficije bez odgovornosti .

U Srbiji je dinamika društvenih interakcija poznata i predvidiva. Njene iscrpljujuće i devastirajuće relacije mogle su i mogu da budu prekinute. Odluka da li će i kada će se društveni sistem pokrenuti u drugom smeru ne može i ne sme da zavisi od jednog čoveka. Danas su građani Srbije nemi svedoci ili aktivni podstrekači nastojanja da takvu krucijalnu ulogu ponovo preuzme jedan čovek. Podeljeni (kao i uvek) na one koji veruju i vole Aleksandra Vućića i one koji ga smatraju manipulatorom i vlastoljupcem, građani čekaju. Jedni sa neskrivenim velikim očekivanjima, drugi sa zluradim oponiranjem svega što je činio. On veruje u sebe i svoje aktivnosti uzdignut zavidnom podrškom koju je dobio od građana koji su na izborima glasali. Njegovi saradnici stoje iza njega i javno manifestuju stavove podrške. Velika prava koja su mu data podrazumevaju ispoljavanje još veće odgovornosti. Ako se osloni isključivo na sopstvenu odgovornost i ne podeli je sa svima koji su je formalno preuzeli, uveriće se da je takav oslonac veoma slab. Od snage njegovih racionalnih potencijala zavisi da li će prihvatiti zadatke premijera vlade ili će skliznuti u iracionalne sfere izmaštanog lika vođe. U svakom slučaju, sve zavisi od njega, što nikako nije dobro ni za njega ni za građane Srbije.

Dragica Stanojlović