GRANICE NEKAŽNJIVOSTI

Mi i ne znamo da li se u najvažnijim državnim institucijama praktikuje psiho-test i kontroliše zdravlje najvažnijih ličnosti ili je i ta briga prepuštena Rusiji. Jer, videli smo da je nedavno Aleksandar Vučić, pošto je već bilo izvesno da će on biti premijer, bio u Rusiji „iz zdravstvenih razloga“.

Olivija Rusovac

Krajem marta desničarska ekstremistička organizacija Naši objavila je spisak sa imenima 30 javnih ličnosti koje je označila kao srbomrsce. Optužbe Naših kreću se u širokom dijapazonu - od toga da su gej lobisti, pljuvači SPC, promoteri američke Nato-demokratije sve do to toga da su poklonici Sorosa i američki agenti. Prema kriterijumima Naših ličnosti sa ovog spiska su lažni intelektualci i poklonci Evropske unije. A dovoljno je samo baciti pogled na ta imena pa videti da je najveći broj njih dao nemerljiv doprinos srpskoj nauci i kulturi i da su zbog toga poštovani i u zemlji i u inostranstvu. Njihov najveći „greh“ je što misle kritički o srpskom društvu i politici, o naslagama autoritarnog i antihumanog, o zločinima počinjenim u ratovima 90-tih i njihovim posledicama. Na drugoj strani su Naši. Ko o njima išta podrobnije zna? Oni su anonimusi, nesrećni marginalci, a jedini trag koji ostaje za njima su batine i pretnje i difamacije uglednih boraca za ljudska prava. Sastavili su spisak srbomrzaca i ponizno ga uputili ruskom ambasadoru Aleksandru Čepurinu, uz krajnje patetično i jeftino propratno pismo. U tom pismu Naši od Rusije traže da se ličnostima sa njihovog spiska zabrani ulazak u Rusiju jer njihovo delovanje može dodatno da uruši državne i nacionalne interese Srbije, da su bezbednosna pretnja i da mogu da ugroze partnerske odnose Srbije i Rusije! Naši još o sebi kažu da su izloženi „besramnoj hajci i političkom progonu“ i da će tražiti međunarodnu zaštitu. A kada bi se tako nešto i dogodilo, nije isključeno da bi ta „međunarodna zaštita“ lako utvrdila da ih srpski režim mazi i pazi i da ih kažnjava u stilu „no, no“. Posle objavljivanja spiska, Tužilaštvo je od Odeljenja  za visokotehnološki kriminal SBPOK i MUP-a  Srbije zatražilo da se prikupe podaci radi otkrivanja krivičnih dela i pronalaženja osumnjičenih. Vođa Naših Ivan Ivanović je priveden, ali je pušten iz pritvora da se brani sa slobode.

Nekako u isto vreme, 25. marta, Radomir Počuča koji je, da ironija bude veća bio portparol Protivterorističke jedinice MUP Srbije, pozvao je preko sveg fejsbuk profila navijače Crvene zvezde, Partizana, Rada i Vojvodine da „ne troše pesnice između sebe“ već da se udruže i pretuku Žene u crnom koje su na Trgu republike u Beogradu obeležile 15 godina od zločina nad albanskim civilima na Kosovu. Nedugo posle ovog „patriotskog“ izliva u Raškoj je otkrivena grobnica sa telima Albanaca ubijenih na Kosovu. Grobnica je maskirana novopodignutom kućom žute boje. Tako sada i Srbi imaju svoju Žutu kuću. Šta je u stvari taj Počuča? Svakako je nešto pobrkao u svojoj glavi pošto se ponaša kao da je pripadnik Terorističke, a ne Protivterorističke jedinice. Da li je takav čovek usamljen slučaj agresivnosti u instituciji koja treba da čuva državu i građane? Mi i ne znamo da li se u najvažnijim državnim institucijama praktikuje psiho-test i kontroliše zdravlje najvažnijih ličnosti ili je i ta briga prepuštena Rusiji.

Muzej savremene umetnosti/ Socijalna grafika:Vilim SVEČNJAK, Pariske reminiscence, 1933.

Jer, videli smo da je nedavno Aleksandar Vučić, pošto je već bilo izvesno da će on biti premijer, bio u Rusiji iz zdravstvaenih razloga. Vratimo se spisku srbomrzaca. Na njemu je i ime saradnika lista Republika, Mirka Đorđevića.  Više od dve decenije  pisao je analitičke tekstove o religiji, a posebno je analizirao delovanje i ponašanje SPC. Autor je brojnih knjiga, a Azef, koji je izdala Republika, razgrabljen je. Crkvenim krugovima se Mirkovi tekstovi nisu dopadali, ali su ih čitali. Osporavan u ovdašnjim nacionalističkim krugovima Mirko Đorđević je uživao veliki ugled među kritički orijentisanim intelektualcima u zemlji i inostranstvu. Njegovo neuporedivo, renesansno znanje učinilo ga je neizbežnim i poštovanim sagovornikom slobodno mislećih ljudi i novinskih redakcija. Kao takav, nije mogao da izbegne sudbinu da se nađe na spisku Naših. Iskusio je brojne napade, psovke, pretnje, upade u njegovu kuću u Šimanovcima, porazbijane prozore.

Sedamnaestog aprila Mirko Đorđević je po pozivu došao u Tužilaštvo  da da izjavu o tome da li želi da pokrene postupak protiv Naših i da li se oseća nebezbednim. Po povratku kući, Mirko je svom sinu Saši ispričao da je tužiocu rekao da ne želi nikakav postupak, da sastavljači spiska imaju pravo na svoje mišljenje kao i on, ali da nemaju pravo da ugrožavaju tuđu bezbednost. I ovde dolazi najzanimljiviji deo. Tužilac ili njegovi saradnici (tako je ispričao svom sinu) rekli su mu da je pisao protiv Crkve i pitali ga šta misli o Nikolaju Velimiroviću, odnosno da li je on antisemita. Mirko je odgovorio da nije on izjavljivao da je Velimirović antisemita, nego da je samo citirao ono što je Velimirović sam o sebi pisao u svojim knjigama. Treba ih samo pročitati. Elegantno i mudro Mirko je tom završnom rečenicom u stvari postavio pitanje koliko se razlikuju tužilac i Naši. Po mišljenju poznatih advokata koje smo konsultovali, tužilac nije smeo da postavlja druga pitanja Mirku Đorđeviću (osim onih koja se tiču  da li se oseća bezbedno ili ne) i „tako prave okrugli sto“. Milan Antonijević iz Jukoma podseća na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj tužilaštvo može da vodi postupak u nekim slučajevima i bez prisustva  oštećenog lica. Svaki izlazak pred sud je stresan, a tužilaštvo i sud moraju da rade u interesu žrtve. U ovom slučaju nije reč samo o bezbednosti, već se radi o proganjanju boraca za ravnopravnost, a ko to čini mora imati izvesnost sankcije, kaže Antonijević. Podsetio je da su Naši i 2012. godine sastavili spisak neprijatelja i da su na tom spisku pored ostalih bili Jukom, B92, Ivan Vejvoda /koji je i na novom spisku/ i da sudskog postupka povodom slučaja od pre dve godine nije bilo.

Mirko Đorđević je bio srčani bolesnik. Njegovo srce nije moglo da podnese pojavljivanje pred tužiocem i još jedno ponižavanje neobrazovanih nasilnika. Taj 17. april, kada je davao iskaz tužiocu, bio je njega koban. Umro je 18. aprila, neposredno posle intervjua koji je dao TV Vojvodine, okružen porodicom i novinarima koje je beskrajno cenio i voleo. Mirko je bio vernik, pripadao je SPC, ali je bio kritičkog uma i nedogmatičan. Posebno se kritički odnosio prema aktivnoj ulozi SPC u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Na vest o njegovoj smrti sve konfesije su porodici izjavile saučešće, osim SPC. Smrt Mirka Đorđevića nije samo nenadoknadiv gubitak za porodicu, Republiku, prijatelje i srpsku kulturu.  Ova smrt otvara pitanja dokle će se tolerisati bahatost desničarskih grupa i nacionalista i njihova praksa da biju, prete i sastavljaju spiskove i neprijateljima proglašavaju ljude koji se bore za ravnopravnost i ljudska prava. Postoje li granice nekažnjivosti ili treba da očekujemo nove spiskove?