POLUZNANJE KAO SUDBINA

Naš narod kaže: „um caruje a snaga klade valja“. Dajući ovim prevagu umu nad telesnom snagom, narod naš u isto doba daje i sebi svedočanstvo, da je prilagodan višoj obrazovanosti i da je kadar takmičiti se s drugim narodima i na polju umnoga rada i napretka. Ovo narod naš dokazuje i time što svagda i svakom prilikom, gde se god prikazuje u obliku javnoga mišljenja, uvek traži škole, i što do sad nije žalio nikakve žrtve za njih učiniti. Srbija je možda jedina zemlja u svetu, u kojoj su seljačke narodne skupštine, u tome pogledu, bile vazda uviđavnije od mnogih njenih, učenih ministara prosvete, i u kojoj su nepismeni seljaci igrali ulogu rasipača, a ministri prosvete ulogu štediša i tvrdica (...).
Kad u glavnome shvatimo rezultate školovanja u Srbiji, možemo kazati, da su nam sve škole davale do sada samo polu-znanje, a da će tako morati dugo i dalje ići, ako im se ne priteče u pomoć mnogo jačim srestvima.
Uticaj toga poluznanja ogleda se jasno u celome razvitku Srbije, koji se odlikuje tumaranjem i kolebljivošću u toku svome i nesavršenstvom svih ustanova, koje je stvorio. Ne može se poreći ni to, da poluznanje, utičući štetno na opšti razvitak narodni utiče štetno i na samo moralno mu stanje. Pojave ovakve prirode naša statistika nije dosad ni beležila, ni proučavala, ali se one bistrome oku pažljiva posmatraoca ne mogu nikako izmaći.

(Vladimir Karić, SRBIJA, opis zemlje, naroda i države, Beograd, 1887. str. 246, 261-262) Izbor: Olga Zirojević