Milan Janković - Dosije Golubić - Zalihica, Sarajevo 2013.

ROMAN ILI VIŠE OD ROMANA

Iz razloga koji će biti jasniji iz teksta ovo nije književna kritika u uobičajenom smilu nego samo zapis o jednoj značajnoj knjizi.

Istoričar i pripovedač M. Janković - nosilac nagrade „Milutin Uskoković - se opredelio za žanrovsku formu romana, i to i jeste roman a ne tradicionalna forma istorijske proze- ovo delo i to sigurno nije. Roman je, i ponašem sudu - i nešto više od romana. Ima elemenata koji upućuju na poređenje sa M. Bulatovićem ili Markesom s njegovim „magičnim realizmom" ali se i od njih razlikuje. Fabula dela je linearna prema toku novije istorije Srbije, ali ni sižejni nizovi nisu neka novina, jer nema oneobičavanja u smislu književne teorije ruskih formalista s početka XX veka. U romanu je istorija XX veka bukvalno - od Majskog prevrata - po svega onoga u događajima nakon poslednjeg svetskog rata - vreme i mesto radnje su najneposrednije prepoznatljivi. Naravno i junaci romana oblikovani prema istorijskim ličnostima i akterima tog „kratkog veka" kako XX vek nazivaju eminentni istoričari, jer je počeo 1914. a okončao se 1985. a da li je okončan ili je ovo posle 1989. samo neki „nastavak“, o tome ovde nećemo. Onaj predmetno - materijalni svet se u ovom delu preseca sa imaginacijom i darom pripovedanja koji autor nesumnjivo poseduje. Iza svake fraze u ovom delu progovara - kroz razbarušene i bogate rečenice - onaj svet glavnog junaka Mustafe Golubića. O njemu smo i do sada dosta znali, sa ovim delom ćemo znati više, ali naravno ne i sve - to čeka budućeg pisca ili hroničara koji će nadajmo se - imati dar opservacije i imaginacije sa smislom za čitanje autentičnih dokumenata koje za sada posedujemo. Ti dokumenti potvrđuju i verifikuju se iz dela ovog autora. Možda i onih, iako je to nerazumno reći, i onih svedočenja i iskaza koji će biti skoro nađeni. I sve je tu i svi smo tu – u ovom romanu od krvavog i banditskog Majskog prevrata 1903. do S. Penezića Krcuna i njegovog boga A. Rankovića.

I kao da je sve počelo s organizacijom Ujedinjenje ili smrt koja - deluje nekima čudno - se zvala Crna ruka jer je bila „crna ruka militarizma“ kako Skerlić kaže,  a od ovog autora sve je autentično, ali ima i onog kolokvijalnog govora, tu su i istorija i junačka pesma sa njenim porukama za koje vreme ništa ne znači - i danas vrede. Tu su među likovima Lenjin i Lunačarski, Trocki naravno sa Rusima anarhistima i komunistima: hronikom o večnoj „podzemnoj Rusiji“ i onoj zemaljskoj i nebeskoj naravno  svi „burevesnici“ i nade i zla dolazećeg, sve je u mržnji jer „mrzimo i hrišćane i hrišćanstvo“ misleći na nauk Isusa iz Nazareta. I naravno uvek „truli Zapad“. Svi su tu i J. B. Tito kao neko koje navodno potkazao Nemcima Golubića - tu arhive još ćute - tu je M. Krleža sa svojim ocenama i procenama, koji je ipak umro posle Tita iako se Majci Božjoj kao ateista molio da bude - smrt njegova - pre Titove smrti. Tu su carevi i kraljevi i naši i strani, i atentat u Sapajevu onaj vidovdanski 1914. i komitovanje u Makedoniji i sve bitke i zastave veka kako je Krleža naslovio svoj veliki roman. Čitav ansambl duhova i zloguha veka i hekatombe leševa, ukopa od Kumanova do Jajinaca kod Beograda i dalje. Tu je i Staljinova ona sa Zapada potraga za Svetim Gralom i tajnom Marije Magdalene, ali i Volfa Mesinga proročanstvo da će će „sovjetski tenkovi ući u Berlin i da će Hitler umreti ako krene na Istok“. Sve reklo bi se znamo, u ovom slučaju pisac zna više, jer on samerava istorijske činjenice i dokumenta na način dostojan divljenja. Nema događaja u tom veku koji izmakao imaginaciji i umeću ovog autora - tu je i jedini patrijarh srpski antifašista Gavrilo Dožić koji je bio jedan od arhitekata 27. marta oči zbivanja toja su odnela i državu i njene kraljeve i prestolonaslednike. Tu je i N. Pašić - privilegovan lik u ovom delu - sa njegovim mudrostima kojima se mnogi i danas dive, u stilu „zimi zima a leti vrućina“ i sličnim. Svi su tu i svi smo tu još jednom da kažemo, i ondašnji bogovi i današnji, jer istorija nije okončana. Ovaj uistinu fascinantni roman je delo autora koji i dokumenta i zapise i svedočenja drugih kao i običnu anegdotu ume da odmeri snagom svoje imaginacije i nesumnjivog talenta.To je zaista golubićevaki roman u najboljem i pravom smislu reči ovde kazane. Ovde o anegdoti. Golubić je Staljinu redovno donosio duvan-lulaš „Gercegovina flor” koji je Staljin godinama pušio. V. Njekrasov potomak emigrantske belogardejske porodice koja je živela u Parizu ali - za vreme Drugog svetskog rata došao u Rusiju i kao vojnik Crvene armije istakao se u odbrani Staljingrada i bio prijatelj samog Vožda kasnije opet na Zapadu objavio je memoare pod neobičnim naslovom „Saper lipopette“ London 1983. Preveli smo to i objavljeno je u Beogradu u književnom časopisu „Savremenik“, tu smo objasnili i onu staru francusku reč koja stoji u naslovu. U kabinetu Vožda Njekrasov je zapazio slike, a Vožd ge je jednako nudio duvanom onim koji mu je Golubić donosio - lukavo se smešeći pitao je znaš li ti zašto ovde piše Gercegovina a ne Gercogina, ne znaš a ne zna ni učeni onaj V. Šklovski, a prošli ste taj Zapad, ne znaš ali o tome ćemo potom. Uzgred, u toku razovora jednako je cara Nikolaja II nazivao Gospodar ..„slabačak bejaše ali je ratovao“. No, za moto romana Janković je uzeo Volterove reči - „Svako korača veselo u zločin - pod zastavom svoga sveca“. Ovaj roman je zaista novina u našoj situaciji - ne samo književnoj - u kojoj mitologija ne samo pobeđuje istoriju nego joj i sudi. To je sigurno još jedna vrlina ove proze o Mustafi Golubiću koji ostaje još zagonetka koja čeka svog istraživača i pisca - ako to bude M. Janković nadamo se uspehu.

M. Đ.