Anika Mombauer Uzroci prvog svetskog rata - sporenja i saglasnosti  Clio Beograd 1913. / s engelskog prevela Ksenija Todorović

VELIKI RAT 1914-1918 TRAJE MEĐU ISTORIČARIMA

Ni sto godina nakon Velikog rata među istoričarima nema primirja ni saglasnosti ni o uzrocima ni o povodu te posledicama tog rata. Tog se posla prihvatila engelska istoričarka A. Mombauer da u obilju dokumenata i literature otkrije makar neki pouzdaniji reper za odgovor na ovo pitanje. U obilju dokumenata autentičnih ili lažiranih - uz knjige i studije – nije nimalo lako snaći se, jer postoje čitave škole mišljenja i svi se služe dokumentirna koje iz decenije u deceniju svak čita na svoj način. Kada se u to umešaju ideolozi i političari - kao kod nas poslednjih godina - stvari se komplikuju. Nedavno je šef naše države vojvoda Toma N. savetovao naučnicima da idu na simpozijume i da vode računa da samo jedna strana ne bi bila okrivljena - to je valjda i volja D. Ćosića. To nije pomoglo, svi se brane i svak svaljuje krivicu za rat na drugog, a istoričari naši se ne oglašavaju često jer posle Dedijera i V. Kazimirovića kao da ih mnogo i nema. U delu A. Mombauer dokumenat pobija dokumenat ili ga dokazuje, ali su uzroci jasni i čitaju se iz javne i tajne delatnosti vlada.

Uzroci su u napetosti i interesu velikih sila odnosno u korenu imperijalističkih težnji i velikih i malih naroda, atentat G. Principa se uzima samo kao „okidač” - sam se atentator pominje tek u nekim napomenama. Rusija je s boljševicima na vlasti otkrila tajnu carsku diplomatiju ali je niko ne uzima kao glavnog krivca. Čak i kada se pominje izjava Sazonova. o tome da bi uklanjanje Ferdinanda prošlo bez problema i ne bi navodno bilo nešto nepoželjno. Svi su skidali krivicu sa sebe i imali su istoričare na raspoloženju - sa dokumentima - i to traje do danas. Mombauerova se zadržava na slučaju vođe nemačke socijaldemokratije K. Kauckog. On je rano izložio svoju tezu da se svetski mir uoči rata održavao ne uz pomoć velikih sila „već samo uprkos njima“. Dokumentacija koju je Kaucki pripremao pokazivala je krivicu Nemačke, ali su se vojno-politički vrhovi potrudili da se ta dokumentacija ne objavi, i omeli su objavljivanje, a sam Kaucki uskoro nije imao ni prilike za to. Za moto knjige Mombauerova je uzela reči - „U tragediju svetskog rata spada i činjenica da svaka zaraćena strana može da nađe sasvim ubedljivo opravdanje“. Ultimatum Srbiji jula meseca je bio sročen tako da ga ni jedna suverena zemlja nije mogla prihvatiti, ali su i N. Pašić i prestolonaslednik Aleksandar znali za sve i u Solunu 1917. streljali su Apisa i našli se među pobednicima na kraju ratne drame. Tako Srbiju niko nije mogao da okrivi za rat, a Srbija je tokom balkanskih ratova uvećala stanovništvo i teritorije, i po nekim dokumentima je svetski rat videla samo kao neki treći balkanski rat - ono početkom 90-tih XX veka bilo bi neki četvrti balkanski rat. Ali, ratovi se dobijaju ili se gube, pa nije samo Srbija već i niz drugih zemalja svoje ciljeve videla sarno „kroz oganj svetskog rata“ Mombauerova se šire bavi stanjem i raspoloženjem u svim zamljama i to dokumentuje. U tome je po našem sudu i vrlina ovog dela - ne treba čitati samo službena dokumenta već i stanje u narodu uoči 28. jula kada je rat objavljen.

Nije bilo teško raspaliti raspoloženje za rat u Francuskoj i naći one koji su uvek protiv Boches - tako Prancuzi nazivaju Nemce - i koji ne zaboravljaju Alzas i Lorenu koji su pripali Nemcima 70-ih godina, kao ni Bugare koji su kliktali od radosti jer prilika se ukazuje da Mekedonija bude s delom istočne Srbije njihova. Tako su se i stvarali savezi. Vlade su naravno krile svoje planove ali raspoloženje na ulicama je govorilo za sebe. U nemačkim gradovima zidovi su bili oblepljeni porukama - Alle Serben mussen sterben. Odnosno svi Srbi treba da budu ubijeni. Rat je bio neizbežan - kao da su ga svi hteli. I Srbija nije bila spremna za rat, niti ga je želela, ali su dugo godina gradom tutnjale manifestacije raznih grupa i partija koje su pozivale na rat - iako je kraljevina Srbija zvanično priznala da aneksijom Bosne 1908. njena prava „nisu ugrožena“, masa naroda je zahtevala rat i to godinama. Sam vladalac kralj Petar je bio u nevolji između spoznaje da je rat zlo i zahteva naroda da se pođe u rat. Bezmalo slično je bilo u svim prestonicama zaraćenih strana, a na balkanskom prostoru to se najbolje videlo i na ulicama i u štampi. To i takvo raspoloženje je bilo i pretnja nekada, i opomena i poziv  vladama koje su se smenjivale. Naročito od strane raznih političkih partija i grupa - posebno od strane četničkih i komitskih organizacija - i forsirano od strane novina i narodnih tribuna. To je bio jedan od uzročnika rata, iako je sam seljački svet znao da je rat zlo i ne zna se u njemu ko će biti pobednik. Koliko god to delovalo čudno to je najbolje prikazao vojvoda Dobra Jevđević - i sam vezan za mladobosance - koji je u poslednjem grču Drugog svetskog rata uspeo da iz Slovenije, gde se nalazio sa poraženima, pobegne iz Jugoslavije i u emigraciji napiše svoju knjigu o  tom vremenu i o G. Principu. On dosta kazuje, posebno o manifestacijama koje su danima ispod prozora kraljevog dvora išle i tražile rat. Godinama se sve do uoči samog rata orila pesma –

Kralju Pero, živ ti bio Đorđe
pusti Vojsku da na Bosnu pođe.

Anika Mombauer ne citira medije onog vremena, ali joj je sve ovo poznato, kao i dokumentacija kojom se istoričari služe svako na svoj način i po potrebi istorijsko-političkog trenutka. Ona sučeljava ogledala raznih škola mišljenja, ali se ne priklanja slici ni jednog ogledala posebno. Ona sledi svoj cilj. Za sve su se nalazila opravdanja ili optužbe i niko ni s kim nije bio saglasan. To sporenje i ta nesaglasnost naravno traju i danas i to punih sto godina od izbijanja Velikog rata. Ta njena napomena ima veliku vrednost i tu je prava vrlina njenog dela. Malo se ko bavio posledicama Velikog rata, kada se pokazalo da i pobednici i pobeđeni nisu dočekali ostvarenje svojih snova, ali u ideale niko nije sumnjao jer bi se videlo da se oni ne dostižu lako. Srbija je recimo izgubila bezmalo isti onaj broj stanovništva za koji je bila uvećana nakon balkanskih ratova. Velike sile se nisu oslobodile svojih opsesija za dominacijom - napetosti su se uvećale - a kompleksa „velikih“ nisu se oslobodili ni mali narodi i nacije sa njihovim vladama. Tu je započela borba između revizionista i antirevizionista i ona traje. Traje naravno, i posebno u literaturi među istoričarima od kojih retki ulaze u problem savesno. Sama A. Mombauer zna da nije još napisana prava istorija Velikog rata, jer će danas prihvaćena saglasnost biti predmet novih sporenja. Uzećemo samo neke primere. Nadvojvoda Karlo fon Habsburg u poseti Beogradu ima jedan stav - on je unuk cara Karla I i carice Zite i sin Ota Habsburškog - rat je mogao početi i nekoliko nedelja kasnije i pre atentata na Ferdinanda, i za izbijanje rata „ne možemo svu odgovornost pripisati jednoj ličnosti ili zemlji”. Sasvim u duhu A. Mombauer. A o poslednjim danima Imperije - pritisnute saveznicima i ekonomskom krizom - ostala je pesma u narodu koju citira Krleža:

Care Karlo i carice Zita
Ratujete, a nemate žita. 

To se pevalo do samog kraja rata u Sremu i u Slavoniji, a delo A. Mombauerove je pisano akribijom znalca koji ne pristaje na rad po potrebi trenutka i vladajuće ideologije.<

Mirko Đorđević