Marko Živković Srpski sanovnik, Biblioteka XX vek,  Beograd, 2012, prevod Miroslava Smiljanić-Spasić

Magični realizam srpske kaljuge devedesetih

Srpska čitalačka publika dobila je priliku da se upozna sa jednim, po svemu izuzetnim, „plodom ratnog profiterstva“. Naime, upravo tako već u prvoj rečenici definiše Marko Živković svoju doktorsku disertaciju pisanu na engleskom i odbranjenu na čikaškom univerzitetu, a prerađenu za potrebe knjige koja se čita kao pronicljiva i beskrajno zabavna antropološka analiza srpskog kolektivnog imaginarijuma u poslednjoj deceniji prošlog stoleća. Budući da ovo naučno delo nije doživelo pažnju kakvu zaslužuje u našoj javnosti, namera nam je da ovim prikazom ukažemo na neke njegove aspekte koji su vredni ne samo zato što nas upoznaju sa bliskom prošlošću zajedničkih oniričkih stranputica, nego i zato što presudno određuju našu dalju budućnost.

Rezultati istraživanja koje je Živković napravio iz antropološkog ugla umnogome se poklapaju sa onima do kojih je došao istoričar Holm Zundhausen proučavajući „samorazaranje Srbije“ krajem 20. veka u poslednjim poglavljima svoje Istorije Srbije od 19. do 21. veka. Već samo to podudaranje zaključaka dveju disciplina, istorijske i antropološke, dovoljno je intrigantno; dodatni podsticaj za ozbiljno bavljenje Srpskim sanovnikom leži u činjenici da, koliko je Čajkanovićevo delo Mit i religija u Srba bilo kapitalno u oblasti etnologije daleke povesti i dubokih korena, toliko je Živkovićeva knjiga ključna za razumevanje savremene mitologije i kolektivnih snova današnjeg srpskog trenutka. Stoga Živković opisuje svoju knjigu i kao „neku vrstu rečnika opštih mesta“, to jest spisak onih metafora i drugih tropa koji se ponavljaju i grade narativne strukture i intertekstualne veze u zbirci „priča koje Srbi pričaju samima sebi (i drugima) o samima sebi“.

Ta zbirka priča sačinjava „srpski nacionalno-politički imaginarijum“ čiju morfologiju Živković sada nudi i našem čitaocu u izvrsnom prevodu Mire Spasić, podvukavši da se ova knjiga može čitati iz naučnog ugla, ali i onako kako su se čitali večiti kalendari, sanovnici u kojima svaki Srbin može da pronađe svoj san i njegovo tumačenje. Na ovu ideju Živkovića je navela „onirična bizarnost“ rekurzivnih metafora koja je ukazivala na snolike fenomene, a u sebi neretko sadržavala čudesni oksimoron: te metafore svojstvene opisima Srbije iz devedesetih su, na primer, „magični realizam“, „kosmopolitska zemlja seljaka“, „ostaci zaklanog naroda“, „čardak ni na nebu ni na zemlji“, „propušteni voz“, „nebesko carstvo“. Na onirične slike, kao i na metafore koje ih jezički uobličavaju, može se primeniti i psihoanalitičko dešifrovanje njihove zamaskirane sadržine, što je još jedan izazov sa kojim se autor hvata u koštac, pozivajući i čitaoca da postane ravnopravni tumač srpskih snova, a time i tumač srpskog društva.
„U svom rvanju sa materijalom koji mi je nudila miloševićevska Srbija, doživljavao sam i delirijum i frustraciju“, kaže Živković. Interpretativni delirijum stoga što je sve bilo podložno tumačenju, a osujećenje zato što je uvek preostajalo nešto što se opiralo potpunom razumevanju, nekakva misteriozna srž koju Frojd naziva „pupkom sna“, i to uprkos činjenici da je reč, u Živkovićevom slučaju, o „etnografu-domorocu“, istraživaču i tumaču povlašćenom utoliko što je i insajder, pošto je rođen i odrastao na ispitivanom terenu, ali ujedno i spoljni posmatrač, pošto je antropologiju usavršavao u Sjedinjenim Državama gde je prvobitno objavio na engleskom knjigu koja je pred nama (izvorni naslov Serbian Dreambook. National Imaginary in the Time of Milošević, Indiana University Press, 2011). Kada je 1993. započeo svoje istraživanje u Srbiji, posle svega tri godine odsustvovanja iz zemlje gde je rođen i gde je živeo tri decenije, Živković kaže da se osetio kao stranac. Ipak, u odnosu na prijatelje koji su mu ponavljali da se tako osećaju u rodnom Beogradu a da nikuda nisu ni odlazili, on je zadržao kritički stav osobe koja, baš zbog iskustva življenja u SAD-u, nije idealizovala Zapad, kao ni civilno društvo i liberalnu demokratiju.
Uprkos ovom načelno neutralnom stavu na ideološko-političkoj ravni, uz svu rezervisanost i distanciranost objektivnog posmatrača, Živković priznaje da je tokom punih šesnaest godina, koliko je trajalo pisanje ove knjige, menjao svoj emotivni odnos prema predmetu istraživanja. Najčešće se ironijom i samoironijom borio protiv napetosti koja se uspostavljala između dve krajnosti: depresije i zabavljenosti. Tu povišenu tenziju dodatno su pojačavali elementi preterivanja, grotesknog, apsurdnog, egzotičnog i komičnog, takozvane „prosvetljujuće zgode“ koje je Živković predano sakupljao u srpskoj oniričnoj svakodnevici devedesetih, da bi ih onda što egzaktnije i različitim metodama podrobno raščlanjavao. Kako te opise i analize neobičnog spoja nadrealnog i karnevalskog, sumornog i uveseljavajućeg, zamornog i adrenalinskog može doživeti, dvadeset godina kasnije, čitalac Srpskog sanovnika – i to čitalac svedok tadašnjih snoviđenja o „događanju naroda“? Da li je mučno, zanimljivo, korisno ili zbilja prosvetljujuće ponovo se sresti sa, možda potisnutom, istorijom sopstvenog skrajnutog, invalidiranog ili sasvim upropašćenog života? Sa vlastitim izneverenim snovima? Šta znači, najzad, prolaziti kroz ovako lucidnu analizu kakvu predstavlja Živkovićev sanovnik, taj neobični „plod ratnog profiterstva“ naspram ostalih, dobro poznatih, plodova ratnih igara: razorenih fabrika, uništenih privreda, bankrotiranih zemalja, studentskih lidera preobraćenih u milijardere?
Čitanje Živkovićeve knjige nužno donosi pomešana osećanja. S jedne strane, tegobno je sve to ponovo proživeti kroz tekst, koliko god zavodljiv i vrcav on bio; s druge strane, suočenje sa kolektivno izneverenim ili nedosanjanim snovima mnogima će pribaviti ono otrežnjenje koje samo pametna i duhovito pisana naučna dela mogu da daju. Otuda je autor s pravom istakao ironiju kao donekle nesvesno, a ipak rukovodeće načelo prilikom organizovanja pojedinih celina i sastavljanja podnaslova u Srpskom sanovniku, koji broji ukupno deset poglavlja. Recimo, ironično je da baš Romi, parije u srpskom društvu, svojom muzikom najbolje oličavaju dušu Srbije, proslavljenu zahvaljujući Kusturici („Filmovi o Ciganima i magični realizam“); ironično je da se najuvaženijima i najplemenitijima u srpskom društvu i dalje smatraju njegovi najveći kriminalci i da se, uprkos srpskim muškarčinama, ipak doziva u pomoć feminizovani Zapad („Ženski pogled međunarodne zajednice“); ironično je da najzanimljiviji aspekt srpskog mentaliteta čini ono što je nasleđeno od najvećih, osmanlijskih „dušmana“ („Turska ljaga kao retoričko oružje“, „Hrvatska i Srbija ili bela kafa i turski kolac“); ironično je da se „učeni“ dokazi potežu u sasvim banalne svrhe („Sanskrit na pijaci“, „Duhovna vertikala evroazijske internacionale“); ironično je da se kosovski izbor nebeskog, a ne zemaljskog carstva priziva radi osvajanja zemaljskih teritorija („Pesnici kao majstori parolâ“); ironično je, u skladu sa srpskom teorijom zavere, da jedna malena marginalna država postaje planetarno središte i predmet sukoba svetskih sila („Teorije zavere kao cinična manipulacija, kao poetika neprozirnosti“; „Opisivanje neprozirnosti: od Rubikove kocke i muzičkih stolica do izmaglice, bljuzge i želatina“). Najzad, ironično je da najbolji sagovornik autora Sanovnika postaje, u poslednjem poglavlju, jedan fiktivni lik sa televizije („Mile protiv tranzicije kao javno mnjenje i super-informant“).
Moto koji je Živković izabrao za svoje prvo poglavlje o glavnom gradu, u kojem „idiosinkratički sakuplja urbane fragmente“ za početak analize srpskog imaginarijuma, jedan je od čuvenih aforizama Duška Radovića o samozadovoljstvu i niskom pragu aspiracije u Srba. On glasi: „Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno“. Iako sročen u zlatno doba prosperiteta, početkom sedamdesetih, ovaj Radovićev aforizam, takođe preplavljen ironijom, bio je možda neshvaćeno upozorenje da neće izaći na dobro taj ležerni odnos Beograđana prema radu, disciplini i pregnuću, naročito kada stoji u sprezi sa bezbrižnim zanosom zbog veličanstvenih „postignuća“. Živković objašnjava da je Duško Radović „svoja jezgrovita pozivanja na pristojnost i zdrav razum usađivao u uši polubudnih roditelja što hitaju na posao i dece što pakuju školske torbe“. Sedamdesetih, Živković je bio jedan od tih đaka koji su pospano pakovali školske torbe uz reči upućene s vrha „Beograđanke“; dvadeset godina kasnije, bio je jedan od onih koji su se, odgovorno i dobronamerno, poduhvatili ispitivanja zbog čega pozivi na pristojnost i zdrav razum nisu urodili plodom.
Kako se od sedamdesetih stiglo do devedesetih? Najkraće rečeno, stiglo se preko podmuklih projekcija pogrešnih snova; Radovićeve suptilne žaoke i lažno mrzovoljni, zapravo dobroćudni ton, zamenjeni su ostrašćenim ratnim pokličima i zveketom pronošenih kostiju, nadobudnim busanjem u grudi i kuknjavom zbog ugroženih nacionalnih veličina. U preglasnom Beogradu devedesetih, ono prividno mizantropsko i tiho brundanje jednog pesnika i pisca nije se više moglo čuti; zaglušeno je silnom tutnjavom bornih kola i tenkova. Srpski sanovnik devedesetih bio je patološki imaginarijum; bili su to snovi bolesnih umova, snažno i drsko projektovani u kolektivno nesvesno.
Kada mentalne mape izopačenih umova postanu glavna politička orijentacija, kada se izbriše, kao nepotrebna, granica između istine i legende, kada spomen-mesta postanu ratnohušački centri nezadovoljnih masa, kada se zloupotrebe svi registri nacionalne i rasističke propagande, kada se jednom uspešno podgreje ta eksplozivna mešavina mitova, samosažaljivih priča o gubitništvu u mirnodopskim vremenima i večnog slavnog vojevanja za dobrobit drugih, uz osvetničke agresivne note koje pozivaju na konačno namirivanje duga, tada otpočinje, samo  naizgled paradoksalan, dugi proces samouništenja Srbije. Izopačene metafore i pogrešni snovi pokazali su se, na samom početku tog procesa, kao uspešna sredstva semantičke manipulacije i orkestracije oniričkih tlapnji. Njihova razorna uspešnost i danas traje: mnogi se iz tih snatrenja još nisu prenuli, i takve neće rasaniti ni Živkovićeva knjiga. Za ostale, nadasve za one vazda budne a takvi su retki, Srpski sanovnik je tužna potvrda najgorih uvida, ali ujedno i čisto uživanje: mora imati budućnost narod čiji pripadnici tako lucidno tumače vlastite greške u koracima!
Uza sve to, Živkovićeva studija popunila je onu prazninu na koju je Zundhausen ukazao u svojoj Istoriji Srbije, a to je istorija društva i svakodnevnog života, istorija kulture ili sujeverja. U vreme kada je pisao pomenutu knjigu, Zundhausen se požalio kako „još ne postoji rečnik pojmovnih i semantičkih manipulacija istorijom“; kako je „mitom prožeta semantika tako duboko ukorenjena, da je njeno uklanjanje povezano sa znatnim teškoćama“. Svega koju godinu kasnije, Marko Živković popunjava tu prazninu nudeći svoj rečnik simboličkih opštih mesta, manipulativnih metafora, oksimoronskih fantazijskih spojeva i svakodnevnih zabluda u srpskoj kvazimirnodopskoj i kvazimirotvoračkoj svakodnevici devedesetih. Samim tim, uklanja onaj „filter za jasno sagledavanje realnosti“ sačinjen od oniričkih priviđenja. Opet Zundhausenovom terminologijom formulisano, Srpski sanovnik je spisak „specifičnih nacionalnih kodova percepcije prošlosti i njihovog tumačenja“, kodova utemeljenih na svojevrsnom „kulturnom pamćenju“ koje je, do sada, bilo „otporno na istoriju“. Živkovićev antropološki rez onemogućava dalji otpor i otvara pukotinu za prodor egzaktne istorije, konkretne stvarnosti i neprijatnih istina na mesto ranije ispunjeno snovima, udobnim lažima i opsenjujućim mitovima.

Ana A. Jovanović