BEZ SPOKOJA U POKOJ

Nijedan čovek nije ostrvo, sadržan u sebi ceo.
Džon Don, pesnik

Mirko Đorđević (1938–2014) preminuo je 18. aprila u Šimanovcima, mestu gde je živeo i radio; tu je narednog dana i sahranjen. Događaj je privukao izvesnu pažnju dela javnosti, ali ponešto je ostalo nevidljivo, pa i o tome treba nešto reći. Razlozi su, videće se, uverljivi.
Vest o događaju sadrži i elementarne podatke o pokojniku: profesor književnosti, magistar nauka, autor više knjiga i brojnih analitičkih ogleda, članaka i intervjua, višegodišnji urednik Republike i saradnik brojnih medija, ugledan kritičar zbivanja u kulturi, naročito u religiji i književnosti, učesnik u otporu stihiji straha mržnje i nasilja, privrženik samooslobađanja građana, veoma ugledan u kritičkom delu javnosti, ne samo u Srbiji. Živeo je, mada već poduže narušenog zdravlja, izuzetno skromno u skladnoj porodici, sa suprugom Mirom; imaju sina Sašu i kćerku Kseniju, i unučice Mašu i Irinu. Negovao je prisne odnose i s verskom zajednicom koja mu se, prvenstveno pregnućem lokalnog paroha, Željka Kretića, odužila dirljivim opelom u kući, crkvi, na putu ka groblju i nad samim grobom. S raznih strana došlo je nekoliko stotina ljudi da isprati poštovanog prijatelja. Bilo je tu naučnika, profesora, književnika, publicista, novinara, poneki političar, mahom likova poznatih iz javnog života. Pomen njihovih imena a pogotovo dela bio bi maltene beskrajan. Uz pretežno vremešne, primetni su i mlađi ljudi. Kada ovo ne bi bila prigodna skupina, moglo bi biti govora o impresivnoj duhovnoj zajednici koja se nije okupila samo oko jednog od svojih najuglednijih pripadnika, nego je trajnije povezana dubinskim vrednostima na kojima počivaju njihova pojedinačna i zajednička dela, a povezuje ih i zajedničko iskustvo proživljeno u dugom, burnom i košmarnom razdoblju.
Ako bismo svoju pažnju ograničili samo na dela Mirka Đorđevića, pa i onih koji su došli da se od njega oproste, mogli bismo reći da imaju dovoljno razloga za svoj spokoj, da su za života učinili puno od onoga što su znali i umeli. Uprkos tome što nisu uspeli da zaustave nastajanje surove stvarnosti, kroz neobuzdano razaranje ličnog i zajedničkog života, kulture i privrede, društva i države. Surova svakidašnjica, pak, remeti svaki spokoj, od uskraćivanja sredstava za elementarni život, do nepristupačnosti lekovima i dostojno odlaganje. Ostaje uteha, ono malo topline u ličnim odnosima s najvoljenijima i uzajamno poštovanje među kolegama i prijateljima.
Spokoj podriva i nešto perverzno. Kao da nije dovoljno razorno ponavljanje kako je samo vreme surovo, a ni da ljudska priroda nije bolja. Zadesi nas, tako, od drevnih vremena do danas, pošast potrage za krivcem za kritično stanje. O tome svedoči beskrajno iskustvo raznih ideologija u praktikovanju figure „žrtvenog jarca“.
Ukazuje se druga, manje vidljiva nit sudbine Mirka Đorđevića. Naime, nedavno je u nekim medijima objavljen spisak „srpskih izdajnika“ među kojima je i njegovo ime. Eto obično zlokobnog signala da svakakav lov može da krene, i praktično. Uvek se nađu lovci koji nasrću na obeleženu žrtvu. Tako su i Mirka, inače krhke građe i otežanog kretanja, napadali, mahom verbalno, na ulici, u autobusu... Nađe se da ga poneko i zaštiti. No, sledi nešto što nagoveštava vrhunac perverzije. Državna vlast u liku Višeg javnog tužilaštva u Beogradu pokreće istražni postupak protiv osumnjičenog autora spiska neprijatelja „zbog krivičnog dela rasne i druge diskriminacije“. Za 17. april pozvan je i Mirko, kao svedok. Ako se ne pojavi, u pozivu je zaprećeno: „ukoliko uredno pozvani svedok ne dođe, a svoj izostanak ne opravda, ili se bez odobrenja udalji sa mesta gde treba da bude ispitan, može se narediti njegovo prinudno dovođenje, ili novčano kažnjavanje iznosom od 100.000,00 dinara“.
Mirko se odazvao. Ispričao je prijateljima i novinarima da su ga, mahom advokati osumnjičenog spiskotvorca, propitivali o mogućim razlozima zbog kojih je dospeo na kužni spisak. Ključno mesto imao je stav prema vladici Nikolaju Velimiroviću i njegovom antisemitizmu, na šta je odgovorio da je samo citirao vladiku i da ništa nije dodavao. Inače, o antisemitizmu pomenutog vladike ima u javnosti puno dostupnih pisanih tragova tako da nije bilo potrebno pozivati posebnog svedoka. Kada se ti tragovi ignorišu, onda ne izgleda čudno, a još manje i čudovišno to što poznati antisemitizam vladike nije smetao da bude proglašen za sveca SPC! Dakle, autor spiska ima se smatrati zaštitnikom sveca nacionalne crkve i čitave nacije od skrnavitelja, koje valja „istrebiti“. Zna se kako te stvari teku. Doduše, sudski postupak nije okončan, te nije sasvim izvesno kako će sud presuditi „u ime naroda“. Hoće li spiskotvorac, koga u odgovarajućem delu javnosti već slave kao TV-junaka („crni biser“), biti zaštićen i od strane države? Ako agresivni nacionalizam ima status vladajuće ideologije, onda njegovi zastupnici mogu računati sa zaštitom države, dok svi ostali ostaju na „brisanom prostoru“.
Onespokojava ono što je već očigledno. Obeleženi „izdajnik“, doduše, nije podvrgnut torturi inkvizicije ili aparature totalitarnih režima, niti linču razularene gomile. S njime se postupa po zakonu, korektno, čak humano. Ispituju se samo dve stvari, zbog čega je označen kao „izdajnik“ i kako se oseća nakon objavljivanja spiska „izdajnika“. Ono prvo je, videli smo, suvišno, a ovo drugo licemerno, jer se glumi neznanje o uobičajenoj svrsi označavanja „izdajnika“.
Izlišno je očekivanje da nam pokojnik protumači šta ga je snašlo opisanim postupanjem vlasti. Rekao je da je samo citirao vladiku, a izjavio je da nije uplašen, jer mu ovo nije prvu put da je označen kao meta napada. Verujući da sam ga dobro upoznao kroz dugotrajnu i blisku saradnju, pretpostavljam da Mirko nije bio preterano uznemiren. I to ne stoga što je oguglao na razne preživljene nevolje već zbog toga što kao autentičan hrišćanin veruje u novozavetnu poruku ljubavi, i spreman je da razume i prašta i onima koji ga mrze. Smatram da ga je najviše mogla uznemiriti činjenica da je statusom svedoka u opisanom postupku poslužio kao marioneta poput legendarnog Jozefa K., to što kao Mirko Đ. služi legalizaciji jednog mehanizma banalnog gaženja dostojanstva ljudske ličnosti. Kao da ga je omamio teatar apsurda te nije opazio zlo koje se valja uništavanjem samog supstrata ljudskog bića, njegove duše i autonomne personalnosti. I time, povrh svega, pribavlja legalitet jednom skarednom postupku bezobzirne vlasti. Svakako ga je to onespokojilo mada ne mogu pouzdano znati šta se sve u umu i srcu zbivalo. Iako to nije bilo ono presudno pri upokojenju koliko je bilo sigurno da je potreslo njegovu osetljivu dušu koja nije mogla da preuzme odgovornost za način postupanja koji poništava ne samo logiku već i smisao života, sve do ruba gađenja i od same egzistencije, pa i do toga da naprosto svisne. On je nastojao da urođenim smislom za humor i uz primetnu dozu autoironije razveje turobne misli, i prigodnom analogijom da je, kao verni sledbenik Hristov, i imao susret s prokuratorom (svedočenje), iza čega sledi raspeće (veliki petak). Možda je imao na umu i vaskrs, ali je to tajna koju je poneo na onaj svet.
A sada, kada ga više nema među nama, možemo se tešiti da nam ostaje draga uspomena na jednog izvanrednog čoveka koji je za sobom ostavio dela od trajne vrednosti. Pomenimo najpre ono što je najočiglednije, njegovo iskreno i duboko verovanje u hrišćansku veru koju je sistematski negovao kritikom njenih pogrešnih tumačenja, pre svega dogmatizma i klerikalizma. Nastojao da pridonese afirmaciji najboljih strana ekumenizma, teologije oslobođenja i hrišćanskog personalizma, na tragu Berđajeva i Munijea a u sklopu širokog i raznolikog humanizma modernog doba, od prosvetiteljstva, preko liberalizma do socijalizma. Nastojao je, takođe, da odbrani istinske vrednosti književnosti, pogotovo od rastućih naplavina populizma. Nije bilo vrednije intelektualne i moralne inicijative u kojoj nije sudelovao.
Realno govoreći, mnoge vrednosti za koje se zalagao Mirko Đorđević, i mnogi koji su ga ispratili u netabloidnom delu javnosti, razorene su ili skrajnute u turobnoj svakidašnjici. Ali, ako nismo smlavljeni silama koje su, preko vlasti, isterivale pa uterivale boga, kapitalizam i socijalizam, kao ukleto „vrzino kolo“, niko ne spori da smo mi u Srbiji ko ukleti, te za proteklu četvrtinu veka nismo dospeli ni do polovine nivoa razvoja sopstvene zemlje i da raste raskorak s razvojem modernog sveta.
Red je oplakati pokojnika, ali je besmisleno vazda plakati nad hudom sudbinom ili hajkati za „žrtvenim jarcem“. Ostaje jedan prostor na kojem se možemo pokazati i dokazati, a to je – kultura. Zamislimo, recimo, samo kakvi bi mogli biti plodovi dijaloga među onima koji su se oglasili da tuguju za Mirkom Đorđevićem, i među svima kojima je doista stalo do suštinskog jezgra moderniteta, stvaralačke i slobodne ljudske ličnosti. Za očekivati je da mnogi imaju šta da kažu i o propadanju i o usponu kulture, o svojoj odgovornosti za njene tokove, izlazeći iz senke stvarne i umišljene svemoći vlasti, i domaće i svetske. Opaka je zabluda da se hrišćanstvo može svesti na inkviziciju i klerikalizam, socijalizam na staljinizam i liberalizam na hvalospeve tržištu i profitu. Ni nemili događaji ne moraju potonuti u tugu i očaj, pogotovo kada shvatimo da, kako veli pesnik, nijedan čovek nije usamljeno ostrvo.

Nebojša Popov