PREISPITIVANJA: DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ(2)

SPONTANI POKRET PROTIV LAŽI I BATINA

Ma, kakva đačka pobuna! Treslo se sve, bilo je to vrlo ozbiljno. Pet, šest hiljada studenata ispunilo je zgradu fakulteta, visili su po stepenicama, prozorima, Studentski trg bio je ispunjen masom. Danas o tome postoji mit da nas je Tito lukavo prešao, da se sve završilo Kozaračkim kolom. Istina je da je ispunjeno više naših zahteva: prvo da niko ne bude krivično gonjen zbog učešća u pobuni i drugo, priznao je da su studenti bili u pravu – da postoje velike socijalne nejednakosti i nebriga o omladini. Prvi put je tada rekao: Ako treba, ja ću otići. Doduše, nikad više to nije ponovio.

Početkom šezdesetih počela su prva ozbiljnija preispitivanja Marksove filozofije i pokušaji da se iz te filozofije izvuku kritički i humanistički elementi, a da se ukloni ono što je kasnije uneto kao nadgradnja državnih ideologija uprošćavanjem marksizma, poznatog pod zajedničkim nazivom dijalektički materijalizam. Budući da je postojao državni konflikt, kasnije zadržan u distanci prema SSSR-u, da je dijalektički materijalizam bio doktrina koju je Staljin formulisao, to je prihvaćeno bez većih otpora. Usledili su jubileji povodom Marksovog rođenja i stvaralaštva, održavani su skupovi Marks i savremenost, i razvila se plodna kritika sa stanovišta humanističkog, kritičkog marksizma. Među ljudima koji su za to vrlo zaslužni prvo bih pomenuo Gaju Petrovića i Rudija Supeka. Imali su mnogo talenta i umešnosti da priđu kritičkom preispitivanju Marksa. U toj zagrebačkoj grupi bili su još Danko Grlić, Milan Kangrga, Branko Bošnjak, Ivan Kuvačić, polako se uključivao i Predrag Vranicki. Mada su ga političke strukture prihvatale kao pisca Istorije marksizma, bio je solidaran sa ovom grupom koja je radikalnije nastupala. U Beogradu su bili: Ljuba Tadić, Mihailo Marković, Veljko Korać, zatim grupa u to vreme mlađih filozofa: Zaga Golubović, Miladin Životić, Sveta Stojanović, tu sam bio i ja, onda su došli još mlađi: Trivo Inđić i Nebojša Popov, zatim sociolozi: Vojin Milić i Mihajlo Đurić. Tako se stvorila jedna intelektualna zajednica, kojoj su, nekad bliže, nekad dalje, iz Slovenije prilazili: Pirjavec, Veljko Rus, Taras Kermauner. Naravno, vlasti su brzo prepoznale subverzivnost naših ideja kad smo prešli na konkretnu analizu njihove vladavine. Tito je govorio: Boga ti, šta je to nekakva kritika svega postojećeg? Kad mu kažete da je to osnovni Marksov stav i da se on poziva da je marksista, onda kaže: Pusti ti to, nema kritike mene! Došlo je do sudara sa zvaničnim ideolozima, recimo, usledila je polemika između Gaje Petrovića i Veljka Vlahovića na nekom simpozijumu u Novom Sadu, pa javne polemike između Kangrge i Milentija Popovića, pa debate koje koje su se završavale preispitivanjem kulta ličnosti. Jugoslovenski politički sistem bio je neverovatan hibrid. Mogao je da stvori utisak da je on drugačiji, ali kad bi se začeprkalo po njemu i dovela vlast u pitanje, videlo bi se da je to ista priča kao i u svim drugim socijalističkim zemljama – autokratija, kult ličnosti, vladavina jednog čoveka. To je bilo umotano u nekavu partiju, Socijalistički savez, u koju su navodno bili uključeni svi građani, a Savez komunista je predvodnik. Naravno, teoretičarima je samoupravljanje moralo biti smešno; ako ga imate, onda ne možete imati jednopartijski sistem i jednog čoveka koji drži svu vlast. Dakle, to je bio jedan hibrid za eksport.

Trebalo je ukinuti časopise Praxis, Filozofiju i Korčulansku školu, to se više nije moglo tolerisati s njihove strane. Opet, laskalo im je da se u Jugoslaviji okuplja svetska fiozofska elita; na Korčuli smo držali letnju školu, gde su dolazili mnogi slavni filozofi: Bloh, Markuze, Lefevr, Fink, From, Kolakovski, Moravski, Kosik, Helerova... Dolazili su, čak, i neki ruski filozofi, što je izazivalo zaziranje u čitavoj Istočnoj Evropi: Šta je to? Kakva je to idejna priprema? Francusku revoluciju pripremili su francuski filozofi prosvetitelji, da li se tu njima sprema nešto loše? Kulminacija u letnjoj školi bila je 1968, kad su došli Bloh, Markuze, Goldman i Lefevr. Polemika je nastala kada je Markuze kritikovao pojam humanizma kao otrcani građanski pojam. Onda je stari Bloh ustao i održao mu lekciju. Bilo je to veličanstveno, svi su bili impresionirani. Markuze je rekao da će preispitati svoj stav. Događaji ž68. bili su zgodan povod za raspuštanje Korčulanske škole i gašenje Praxisa i Filozofije. Ideje koje smo mi plasirali u javnosti dobrim delom bile su osnove onog što je bio program studentske pobune, postali smo previše opasni za režim. Kad teorija ovlada masama, ona postaje materijalna sila, kako bi rekao Marks.

VIŠAK NASILJA

Vrlo je zanimljivo da nauke koje pretenduju na egzaktnost, ponekad se užasno obrukaju. Godine 1967. održan je Svetski kongres sociologa u Italiji, u Strezi. Sociolozi su konstatovali da je omladina apolitična i destruktivna, da uopšte nema interesovanje za javni život. Sledeće godine mladi su stvorili planetarni pokret: od Mesika do Istanbula, nije bilo univerziteta koji time nije bio zahvaćen. Nastala je pobuna generacije koja traži da oblikuje svoj život po svojoj meri. Odigrali su se i veliki sukobi u intelektualnom svetu. Konzervativci su lako izlazili na kraj sa starom levicom, birokratizovanim i sklerotičnim komunističkim partijama, međutim, pojavila se na intelektualnom polju Nova levica, neprijateljski raspložena prema stvarnosti socijalističkih država. Imali su ideju spontanog pokreta zasnovanog na pravdi, na većoj jednakosti i protiv diskriminacije. Nova levica je proizlazila iz ideja nekoliko velikih filozoofa i sociologa: Froma, Markuzea i Milsa, teorijskoj snazi koja je dala podlogu kritičnosti postojećem društvu. Međutim, za sve pokrete veoma su zaslužni vlast i policija. Njihov višak nasilja prava je hrana za proteste. To se 1968. prvo dogodilo u Nemačkoj, potom u Francuskoj... Nikad se tako obimne demonstracije u Beogradu ne bi dogodile da nije bilo policijske brutalnosti. Bila je nekakva priredba kod brigadista, pala je kiša i nisu hteli da puste studente da uđu u barake; nastane gužva, dođe policija i počne da pendreči studente. Ovi na to odgovore, policija dovede pojačanje; studenti se vraćaju iz grada i oni imaju pojačanje. Policija upadne u Studentski grad, počne da mlati po sobama, studenti odgovore stolicama. Policija dotera vatrogasna kola, studenti ih otmu. Napravi se lom u kome postradaju mnoge studentske glave. Bilo je i pucnjave, nekoliko studenata je ranjeno. Stignu i rukovodioci, od Pere Stambolića nadalje, pričaju im bajke – džaba! Ne možeš to da radiš ako si ih tukao bez veze.

  Te večeri došla je iz Pariza dr Nevenka Tadić, Ljubina supruga, moja dobra prijateljica. Zatekla se u Parizu i previjala povređene studente. Donela je intervju sa Markuzeom i ja uzmem da ga prevodim, da bih ga ujutro dao na štampanje u Studentu. Na ulici saznam šta se te noći dogodilo u Studentskom gradu. Krenem tamo i sretnem studentsku kolonu kod podvožnjaka. Bio sam prisutan kad su vođeni razgovori; na jednoj prikolici bili su Miroslav Pečujlić i Veljko Vlahović, bio je tu i Vlada Revolucija sa megafonom u ruci. Miloš Minić je raspravljao sa studentima. Bio je tu i Dragi Stamenković i Miloš Milutinović, na onoj strani, sa milicijom. Pečujlić mi kaže:- Govorite im! – Bože sačuvaj, šta imam ja da im govorim?! Sad vi govorite! Uđem u polemiku sa Dragim Stamenkovićem i tu se pojavila rečenica: Mi smo vlast stekli krvlju, bez krvi je ne damo! U jednom trenutku su se Vlahović i Pečujlić samo spustili sa prikolice i prešli na stranu milicije. Onda je počelo. Bacili su suzavac i pendrecima krenuli da mlate studente, ovi su popadali kao snoplje. Njih 140 je tu povređeno. Odmah su kidisali na Vladu Mijanovića, smatrajući ga vođom nekakve organizacije. Udarali su ga po glavi, pao je. I ja sam dobio malo tih pendreka i jedan udarac čizmom u leđa. Izvukli smo Vladu i studentkinju koja je tu ležala. Jedna studentkinja se uhvatila za banderu, vrišti, dok je dvojica siledžija u uniformi tuku pendrecima. Ljuba, zgrožen prizorom, priđe i kaže: - Sram vas bilo, bijete decu! Krene da je zakloni, sad pendreci pljušte po njemu, vidim kako pada. Ko god je skinuo cipelu i mlatnuo policajca, taj se spasio. Ovi drugi dobili su grdne batine i bežali sve do zgrade opštine. Jedini koji nije dobio batine bio je Đorđije Vuković – sklopio je ruke da zaštiti naočari i tako prošao kroz špalir. Kod zgrade opštine bilo je neko gradilište, studenti su se dokopali kamenica i krenuli nazad. Sad je herojska milicija počela da beži, sve do podvožnjaka. Tamo su repetirali puške i postalo je gusto.

ŽIVELA SLOBODA

Dopala mi se ideja o okupaciji univerziteta, to se već događalo u Poljskoj. Kad sam došao na fakultet, pola sata posle događaja kod podvožnjaka, dvorište je bilo prepuno. Izvikali su me za predsednika akcionog odbora, napravljen je odbor. Odmah je telefonom zakazana sednica veća, došli su svi profesori Filozofskog fakulteta. Dekan je podneo ostavku, prodekan rakođe. Filozofski fakultet je stupio u štrajk. Sat kasnije okupio se ceo Univezitetski savet i proglasio generalni štrajk Univerziteta. Sećam se da je prorektor Buniševac dao jednu strašnu izjavu: Ovako se nije tuklo ni pre rata! Ta rečenica koštala ga je karijere rektora.
 Pet, šest hiljada studenata ispunilo je zgradu fakulteta, visili su po stepenicama, prozorima. Studentski trg bio je ispunjen masom, peli su se na trolejbuse, nastaju spontane reakcije. Mislim da su Laza Stojanović i Ljubiša Ristić doneli zvučnike, neko je našao stari geštetner u podrumu, počeli smo da štampamo letke. Strahovao sam da nećemo imati šta da jedemo; pozove me Sonja Liht, kaže: Dođi da vidiš! Jedna učionica bila je puna peciva i jogurta, građani su samoinicijativno donosili iz okolnih pekara. Istinska buna. Dok sam govorio na balkonu, neki vatreni slobodarski govor, čujem kako narod uzvikuje: Živela sloboda! Hoćemo izbore! Proradila je građanska svest. Tako je to bilo. Onda sam napravio grešku: rekao sam da idu kućama oni koji su povređeni i umorni – mi ostali držimo zgradu! Fakultet se, takoreći, ispraznio, ostalo je oko 300 studenata. Narod je, takođe, otišao i Studentski trg je poplavio od milicijskih uniformi. Spremao se udar. Gotovo sam osedeo te večeri bojeći se da će biti mrtvih. U ponoć je zazvonio telefon i Miloš Minić me je uhvatio na prost trik: - Da li se plašite da dođete preko puta? – Ne plašim se, ali kako da prođem kroz toliku miliciju? Dobro, kapetan će doći po vas! Dođem u njihov štab sa dvojicom studenata, oni već šalju trojke da blokiraju fabrike, da niko ne može da im priđe. Strahovali su od stare šeme: studenti-radnici, iluziju u koju smo i mi verovali. Mogli su da me uhapse, ali nisu znali šta se događa u zgradi fakulteta. Nisam imao pojma da se na tavanu nalazi 400 pušaka za predvojničku obuku, niti znam šta bismo s njima. Verovali su da smo ih se dočepali i stalno su govorili: Sprečimo krvoproliće! Naravno, isključili su nam struju. Miloš Minić je te noći leteo na Brione da uveri Tita kako sve treba da se završi mirno. Ujutro je došao na kapiju i rekao: U redu, ostanite u zgradi, sklonićemo miliciju.
  Ma, kakva đačka pobuna! Treslo se sve, bilo je to vrlo ozbiljno. Smatrao sam da je najvažnije da niko ne pogine. Verovao sam da će milicija krenuti u juriš, da neće dozvoliti jednu takvu pobunu. Bilo je važno da isteramo Tita na čistinu; da se on oglasi, da nas ne smandrljaju lokalni funkcioneri. Onda bi to bila kontrarevolucija, gotovi smo! Problem je nastao četvrtog dana, kada je pod pritiskom CK popustio Univerzitetski savet. Došao je indijski predsednik, treba da prekinemo štrajk – nije lepo da Indus vidi pobunu! To je pokolebalo veliki broj fakulteta. Zakazao sam zbor, u prvom trenutku podržale su me akademije, Pozorižna i Likovna, onda je prišao i Filološki fakultet. Tokom noći priča se okrenula i produžila. Sedmog, osmog dana, Tito je uvideo da je đavo odneo šalu, počeli su da se bune i univerziteti u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu; glumci su prekidali predstave i delili studentske letke. Čak smo i od Kriminološkog instituta dobili podršku. Kad je Tito video da se grudva pretvara u lavinu, da postaje opasno, mudro je odreagovao. Za razliku od nekih srpskih rukovodilaca i Kardelja, koji su tražili da se pobuna brutalno uguši. Danas o tome postoji mit da nas je Tito lukavo prešao, da se sve završilo Kozaračkim kolom. Istina je da ispunjeno više naših zahteva: prvo da niko ne bude krivično gonjen zbog učešća u pobuni i drugo, priznao je da su studenti bii u pravu – da postoje velike socijalne nejednakosti i nebriga o omladini. Prvi put je tada rekao: Ako treba, ja ću otići. Doduše, nikad više to nije ponovio. Tito nije mogao da kazni pobunu i to je bio presedan.
 Izabrao je grupu profesora kojoj će se osvetiti, ali blam da se njemu kao najidealnijem predsedniku u najidealnijem društvu, pod nosom napravi pobuna, a da on ne može da kazni, bio je njegov veliki poraz. Naravno, smešno je tvrditi da smo mogli da uzmemo vlast – bilo je važno da trajemo i probudimo svest u ljudima. I da se on izjasni. To smo postigli. To što je ’68. proglašena levičarskom pobunom, za razliku od ne znam čega, da smo hteli više komunizma – to su čiste budalaštine! Bio je to spontani pokret protiv laži i batina. Tražili smo slobodu štampe, slobodu govora i slobodno udruživanje. Bio je to liberalni pokret. Jeste, imao je levičarsku konotaciju jer je insistirao na većoj jednakosti i pravdi, a protiv pljačke društvene imovine koja je tada otpočela i ideološki se opravdavala.

Bila je to sjajna epizoda u mom životu, možda i najlepša. Velika politička avantura posle koje nikakav politički angažman nije bio strašan. Iako mi je oduzet pasoš, i što sam izgubio posao, bio blaćen u štampi, to mi je donelo unutrašnju snagu, zrenje. Sve što je izgledalo krajnje negativno i teško za porodicu i mene, zapravo bilo je korisno, nikako ga se ne bih odrekao.

ĐILAS I RANKOVIĆ

Otreznio sam se kad su počela neprestana paćenja i priče o procesima, suđenjima... Pristajao sam da se sretnem sa svakim ko je to želeo. Naravno, Udba je to pratila. Ranković je bio u penziji, ali mu je bilo stalo da vidi ko su pobunjenici. Obojica smo tog leta bili u Dubrovniku, njegov sin mi je rekao: Otac bi želeo da vas vidi! Zanimalo ga je da upozna čoveka koji je učestvovao u pobuni protiv Tita, a još je živ. Bio je vidno razočaran kad je saznao da iza mene ne stoji nikakva tajna organizacija, ali je bilo očito da za studentski bunt ima simpatije. Mene je zanimalo da vidim čoveka za kog sam smatrao da je kreator Golog otoka. Pitao sam ga čija je to bila ideja, rekao je: - Ako vam kažem da nije bila moja, pogodićete čija je. Možete to da pretpostavite! Ostavio je na mene utisak; bio je inteligentniji nego što sam mislio, ali je odavao i utisak opasnog čoveka. Znao je mnogo tajni; nažalost, ništa nije ostavio zapisano, a mogao je o mnogo čemu da svedoči. Predložio mi je da se opet vidimo, da plivamo u moru, pa da se negde sretnemo. Bio je oprezan, ali mene nije zanimao nastavak razgovora. Istog leta u Dubrovniku, dođe moj prijatelj, novinar, kaže: Neko želi da te vidi! Otvaraju se vrata, prepoznam Đilasa. Samo što je izašao iz zatvora, kaže, izađem na ulicu, pravo u pobunu. Želeo je da me vidi jer je slušao te moje govore vatrenjake. Pita me isto što i Ranković: - Imate li vi neki centralni komitet? – Taman posla. Samo nam još to treba, pa da nas pohapse! Sve se dogodilo spontano, divlje. – Onda nećete moći da se održite! – Nema šta da se održavamo. Živi smo, a sad, ne možemo da budemo nekakva vlast ili ministri. U jednom trenutku pitao me je koliko imam godina, i odmah je izračunao, kaže: - Ja sam od vas stariji 19 godina, koliko i Tito od mene! Shvatio sam da je Tito bio veoma prisutan u njegovim razmišljanjima, bio mu je parametar. I kasnije smo se viđali, pili smo kafu kod mene na fakultetu. Svi bi se razbežali kad ga vide. Ja sam cenio njegovu mudrost, bio je zanimljiv sagovornik.

  Pasoš su mi oduzeli početkom 69. Doneli su dopunu zakona o putnim ispravama i dodali neku zloglasnu tačku 6, po kojoj policija ima diskreciono pravo da ne izdaje ispravu i da ne mora da obrazlaže svoju odluku. Đilasov, Pekićev i moj pasoš bila su prva tri koje su oduzeli. Pekić mi priđe u Klubu književnika, kaže: - Razumem zašto su Đilasu oduzeli pasoš, on je neprijatelj broj 1, vama su to učinili jer ste dizali studentsku pobunu, jedino ne razumem zašto su pasoš oduzeli meni?! – Gospodine Pekiću, zato da se ne bi znalo zašto su ih Đilasu i meni oduzeli! Zaista, ubrzo su mu vratili pasoš, Đilasu posle godinu dana, meni posle pet godina. U međuvremenu pasoši su oduzeti Zagi Golubović, Nebojši Popovu, Ljubi Tadiću, Miladinu Životiću, na kraju i Mihailu Markoviću. Kad sam prvi put prešao granicu, stalno sam se osvrtao, nisam verovao da ću je preći. Nisam imao potrebu nešto mnogo da putujem, ali bilo je strašno što ne mogu. Često sam odlazio na Surčin i gledao avione kako poleću, to mi je stvaralo utisak da i ja negde putujem.

TITOVE MANDARINE ZA NEPOSLUŠNE PROFESORE

Postupak za udaljavanje nas osmoro profesora i asistenata sa Filozofskog fakulteta otpočeo je 1971. Ta farsa trebalo je da se odigra u okviru nekakvih zakona, tu je nastao problem. Ispostavilo se da, po zakonu, o našoj sudbini treba da odlučuju naše kolege. I od 300 profesora Fiozofskog fakulteta, 299 je stalo u našu odbranu, jedan se uzdržao. Čitav fakultet stao je iza nas, i to ne jednu, četiri godine trajala je ta borba. Glasanje je bilo javno i nijedan profesor nije hteo da rizikuje moralni žig. Osećaj za pravdu bio je iznad njihove lične karijere. Naravno, bilo je šokantno za režim da je tako nešto moguće u dužem periodu. Potpuno je anegdotska priča zašto su vlasti to tolerisale. Tito je strašno želeo Nobelovu nagradu za mir, pokušavao je da je dobije na razne načine. Bio je umešan i vojvoda luksemburški koji ga je predlagao, glasine tvrde da je to navodno radio za veliki novac. Titu je skrenuta pažnja da ne bi bilo dobro da isteruje profesore sa Univerziteta ako hoće nagradu. Bilo mu je stalo da nas istera, tražio je način koji neće biti vidljiv. Brant i Palme skretali su mu pažnju da to ne bi trebalo da radi s profesorima – Ne, ne! Lično nema ništa s tim, zakoni će to da rade, kako rade. Čim se on distancirao, zakonodavci su se upetljali. Doneli su drugi, pa treći zakon, i uvek bi se slomili na fakultetu. Raspustili su partijsku organizaciju jer nije htela da učestvuje u toj raboti, ni sindikat, ni Udruženje. Svake godine donosili su novi zakon o školstvu, tražeći formulu kako da nas oteraju, ali nikako da pređu tu fakultetsku barijeru. Vojvoda od Luksemburga bi opet predlagao Tita, opet bi stvar propala, on nije odustajao. Jovanka je intervenisala u našu korist, Veljko Korać je u nekom srodstvu s njenim Budisavljevićima, jednog dana Tito ga je pozvao da dođe na Brione, smislio je rešenje. Predlaže nam da napustimo katedre i odemo u diplomatsku službu – da budemo kulturni atašei po Evropi i da se time sve bezbolno završi. Čak nam je, kao gest dobre volje, poslao kotaricu mandarina. Naravno, mi smo to odbili mada smo se posle šalili: da li je bolje biti na ulici, ili ataše u Parizu?! Bilo nam je jasno da je to vid kompromitacije.
        Medveđu uslugu učinio nam je jedan norveški filozof, prijatelj Mihaila Markovića, potpredsednik Akademije koja predlaže kandidate za nagradu. Hteo je da nam pomogne tako što će nas predložiti za Nobelovu nagradu za mir. Kad je taj predlog stigao na fakultet, odmah smo dekanu rekli: Sakrij to, nemoj da neko vidi! Na nesreću, dopis je stigao i na Filološki fakultet, gde je dekan smatrao da je to velika čast. E, kad je vest stigla do Tita, zavapio je: Oni ili ja! I, Skupština Srbije je izglasala zakon samo za nas osmoro. Kad je trebalo da nam napišu rešenja, shvatili su kakvi su amateri. Ako na njega nemamo pravo žalbe, onda je ništavno jer nema pravnog leka a radi se o radnim odnosima. Ako nam napišu da imamo pravo žalbe, onda je ono ništavno jer se na akte Skupštine ne možemo žaliti, ona je vrhovni organ. Našli su solomonski izlaz: rešenja nismo dobili, a o našem uklanjanju sa Univerziteta saznali smo – preko radija.
   Andrić piše: Kad naiđu teška vremena, pa se ljudi uplaše, počnu da se ponašaju ružno. Kad prođe, vide da i nije bilo tako strašno, i da nisu morali da čine ružne stvari. Kad sretnem ljude koji su doprinosili našem izbacivanju s fakulteta, šikaniranju, maltretiranju, spaljivanju knjiga, zabranama, a mnogi od njih sada su veliki zagovornici slobode i ljudskih prava, primetim da im je nelagodno. Meni je to jedina satisfakcija.

Ljubiša Stavrić