LEDENA VODA SEBIČNOG RAČUNA

Problem nihilizma se nameće filozofiji 80-ih godina XIX veka sa Ničeom koji ga definiše kao „obezvređivanje svih vrednosti”. U tom smislu je naše vreme završna etapa tog procesa, u kojem nema više apsolutnih vrednosti, odnosno sve vredi isto da na kraju ništa ne vredi. Vrednost je ipak ekonomska koncepcija, i pojava nihilizma je savremena i paralelna toj totalnoj ekonomskoj revoluciji koja dovodi na svoje mesto kapitalistički način proizvodnje. Ni jedna nihilistička misao ne može da izbegne sudar sa jedinom filozofijom koja je promišljala kapitalizam - s onom Karla Marksa. Koncepcija nihilizma se javlja samo jednom u Kapitalu, kad Marks definiše pauperizaciju kao proces u kojem je proletarijat „sveden na nihilističku poziciju” - ali zapravo njegovoj se misli ne može pristupiti drugačije ako se ne pođe od ove misli.

U stvari Marks otvara svoj stvaralački put raspravom s Hegelom. Hegelovoj ontologiji grčkog porekla koja definiše biće apstraktnom univerzalnošću koncepcije, i u individualnom postojanju vidi samo proste fenomene apsolutne Ideje, Marks suprotstavlja ontologiju živog subjekta u ljudskoj zajednici, čije su ideje i teorije ideološki produkti. Marks dakle polazi od jednog fundamentalnog onotološkog  pitanja koje se odnosi na realnost i pojavnost, od bića i ništavila, i svoj misao uobličava zamerajući metafizičkom idealizmu zamenu uzroka i posledice, subjekta i predikata, temeljnog i izvedenog realnog i irealnog, zamera mu da je konkretni život individue koja je živa podredio Ideji koja se uzima kao najviša vrednost, dakle onom što Aristotel u Metafizici naziva „Biće i život najviše vrednosti”. Ukupna marksistička analiza kapitalističke logike će tu otkriti hegelovsku logiku i u njoj pronaći sistematsku primenu one zamene, i shodno tome devalorizaciju ukupne realnosti vrednovanjem po principu tržišne vrednosti. Analize u Kapitalu se temelje na razlikovanju tržišne vrednosti i upotrebne vrednosti.

Upotrebna vrednost - konkretno – obuhvata korist koju jedna stvar ima za konkretnog čoveka, i zapravo precizira Marks ona nije vrednost u punom smislu, budući da je celina definisana svojim konkretnim svojstvima i svojom upotrebnom vrednošću ona „izražava prirodni odnos između stvari i čoveka, što će reći postojanje stvari za čoveka“. Tržišna vrednost je vrednost koju dobija stvar u prodaji dakle, upoređena sa drugim stvarima koje ipak nemaju iste karakteristike, budući da tada postaje irealni ostatak jedne apstrakcije i svih iniverzalnih i posebnih kvaliteta - i ona se definiše čistim univerzalnim i apstraktinim kvalitetom. Stoga ona može biti izražena prosto brojem – cenom. Novina kapitalizma se sastoji u isključivoj proizvodnji tržišnih vrednosti, odnosno proizvodnji robe namenjene za prodaju, a drevne ekonomije u tom smislu nudile su korisne stvari, a to je samo beznačajni deo ukupne proizvodnje koja se iznosi na tržište.

Muzej savremene umetnosti/ Socijalna grafika: Marijan Detoni, Mapa - Ljudi sa Sene, 1934.

Dakle, proizvoditi direktno za pijacu – tržište - znači proizvoditi za polje jednakih vrednosti na kojem sve vredi isto i na kojem - primer koji Marks voli da ponavlja - Biblija vredi koliko i flaša rakije. Na tržištu „autonomna vrednost apsolutna vrednost svih stvari i svih odnosa je odbačena“ i samim tim „nema apsolutne vrednosti jer vrednost kao takva je vezana za novac“ - kako Marks kaže u Gründrisse iz 1857-1858. U jednom sistemu čiji je isključivi cilj stvaranje vrednosti, i žrtvovanje svega njenom „porastu“ postoji jedna ekspanzionistička i imperijalistička tendencija u kojoj ništa nije pošteđeno tržišnog vrednovanja. Godine 1847. Marks je konstatovao da - čak i stvari koje su tada iznošene nisu uvek razmenjivane nuđene su ali nikada nisu prodavane, prihvatane ali nikad kupovane - vrlina, ljubav, stav i mišljenje, nauka i savest i tako dalje - sve je tu bilo stvar trgovine. To je vreme opšte korupcije, univerzalne potkupljivosti i tu su, govoreći rečnikom političke ekonomije, jer to je vreme kad su moralne i fizičke vrednosti budući da su postale vrednost koja se može kupiti, iznošene na pijacu - tržište - da bi se procenila njihova prava vrednost. Tom istom vrednošću za sve stvari i njihovom potčinjavanju jedinom zakonu vrednosti koji kapitalizam nameće, ali vreme je da se zapitamo kako je takva proizvodnja moguća. Ako je korisna stvar, definisana tako jednim konkretnim kvalitetom, svaki put proizvedena posebnim radom, je li ona proizvedena kvantitetom apstraktnog rada. To će reći da se kapitalizam temelji na toj revoluciji u organizaciji rada koji je najamni rad, a on se sastoji u masovnom nagomilavanju radnika kako bi se koristila njihova akumulirana snaga, A to je onda sam čovek koji je potčinjen zakonu vrednosti. Najpre stoga što sam postaje roba, čovek koji je prinuđen da se prodaje na „tržištu rada“. I sve aktivnosti se tada potčinjavaju istom kvantitativnom i hijerarhizovanom redu po jedinstvenom kriterijumu godišnjeg prihoda. Napokon i naročito tako što je njegova radna sposobnost sada aktivirana ne od njega samog i za njega samog, već snagom koja ga upotrebljava, sve u cilju stvaranja vrednosti. Rad više nema drugi cilj osim proizvodnje te idealne apstrakcije, koja se u konačnici svodi na broj, i stvaranje tog broja postaje cilj sveukupne aktivnosti. I budući da je prinuđen da ne proizvodi više od tog irealnog koje dominira nad njim, radnik - pisao je Marks 1844. – „proizvodi svoje sopstveno nebiće“.

Kapitalizam je dakle ona snaga u čijem polju određeni kvantitet vrednosti - kapital u uobičajenom smislu - kupuje robe - pa i određeni kvantitet snage rada - da sam sebe proizvodi odnosno da uveća sopstveni kvantitet i da shodno tome na taj način stvori višak vrednosti. Tačnije to se događa kada se apstraktna i univerzalna vrednost sama vrednuje potčinjavajući pojedinačnu i konkretnu realnost – ljude i stvari - a to je kapital kao snaga, a to je definicija koju najčešće nudi Marks: kapitala ima kada „vrednost postaje subjekat procesa“. Kapitalizam predstavlja podizanje irealne apstraktnosti na nivo apsolutnog subjekta, koji nameće vrednovanje univerzalnog i to je paradoksalno ono totalno vrednovanje - pomoću apstraktne vrednosti - koje devalorizuje konkretne realnosti - to nameće i da se pristupa svemu što jeste ne više pitanje šta je to? nego pitanje - koliko to košta? koje brzo postaje pitanje - koliko to vredi? pa potom - koliko to donosi? Carstvo kapitalizma se tako uspostavlja raspadom svega što bi moglo biti prepreka carstvu njegove moći, to je zapravo pojava nihilizma. koju su Marks i Engels prikazali 1848. u Manifestu komunističke partije – „Gde god je došla na vlast, buržoazija je rozorila sve feudalne, patrijarhalne i idilične odnose. Ona je nemilosrdno pokidala šarolike feudalne veze koje su čoveka vezivale za njegovog prirodnog pretpostavljenog, i nije ostavila između čoveka i čoveka nikakvu drugu vezu osim golog interesa, osim bezdušnog plaćanja u gotovu. Ona je u ledenoj vodi sebičnog računa utopila svete drhtaje pobožnog zanosa, viteškog oduševljenja, malograđanske osećajnosti. Ona je lično dostojanstvo pretvorila u prometnu vrednost i na mesto bezbrojnih poveljama priznetih i izvojevanih sloboda stavila jednu besavesnu slobodu trgovine. Ona je, jednom reči na mesto eksploatacije prikrivene verskim i političkim iluzijama stavila otvorenu, besramnu, direktnu, surovu eksploataciju. Buržoazija je sa svih do tada dostojanstvenih profesija, na koje se gledalo sa strahopoštovanjem, skinula svetački oreol. Ona je lekara, pravnika, sveštenika, pesnika i naučnika pretvorila u svoje plaćene najamne radnike. Buržoazija je sa porodičnog odnosa zderala dirljivi sentimentalni veo i svela ga na čisto novčani odnos“. Pojava svetskog tržišta u XX veku je samo potvrdila ove analize. Najpre stoga jer je širenje ekonomske logike nametalo metodički i sistematski i to upravo morala koji je u stanju da osudi egoizam i gramzivost, čime je na primer unelo inverziju vrednosti onih prideva kakvi su „onaj koji moli“ ili „kalkulator“ - knjiga Vrlina egoizma liberalnog ideologa američkog Ayn Rand je karikatura svega ovoga, ali je posebno uticajna. Napokon, pojava potrošačkog društva nametala je raspad - kao što se žaračem raspaljuje vatra - svega što bi moglo da koči kupovinu robe, pa shodno tome i ukidanje moralnog zakona koji dovodi do gušenja neposrednog zadovoljenja najneposrednijih želja. Liberalizam budući da sam sebe definiše zahtevom za deregulaciju i dezinstitucionalizaciju svih ljudskih aktivnosti je politički projekat potpunog rušenja reda, zakona, i shodno tome jedan od najmoćnijih motora nihilizma.

Ako kapitalizam osuđuje čovečanstvo da tavori u „ledenoj vodi sebičnog računa“ - progresivnim oslobađanjem od svakog morala - on je svakako moć proizvodnje koja troši - konzumira - pa prema tome i razara i uništava prirodu i njene resurse, istovremeno kao i narode sveta, i u tom procesu koji ima za cilj rast kvantiteta ne vidi se nikakva granica. Njegova moć koja je postala planetarna je u tom smislu mašinerija realnog poništavanja - svođenja na ništa - koje se jednostavno ne odnosi samo na ideale, već i na konkretne ljude, od krvi i mesa, na Zemlji na kojoj oni obitavaju. Preciznije to se mora definisati onim što Gunther Anders naziva a-nihilizam. Što će reći nihilizam koji sebe nihilizuje.

Jean Vioulac
S francuskog preveo Mirko Đorđević