Iz zemlje nemanjića

Dosada kao obećana zemlja

   Danas bi guslar, kao u čuvenoj programskoj pesmi Filipa Višnjića Početak bune na dahije, mogao ovako početi: Mili Bože, čuda velikoga! Kad se ćaše po zemlji Srbiji, Po Srbiji zemlji da prevrne, I da druga postane sudija, a posle silnih nabrajanja herojskih podviga, ovako nekako poentirati: dok uhvate kneza Bekoslava od široke luke biogradske, kad sapletu protopop Mantiju štono slamom misli raspaljuje, dok Dobricu iz potaje nađu, za junačko pitaju ga zdravlje, dok uhvate bega Amovića, koji arči megakilovate, ko da su mu od baba ostali, kad domame Radula vojvodu iz Havane grada kubanskoga, kad propeva Miško iz tamnice, i sve druge druge lale i veziri, tad će srpsko procvetati carstvo, kako carstvo tako i bankarstvo, pak će raja sve to alaliti i svom caru dovek verna biti.
   Ali, naše vlasti su se prema lopovskoj vrhuški ponašale oduvek kao oni osvešćeni ribolovci, perjanice ribolovačkih saveza, koje se drže strogo humanih pravila pecaroškog sporta: Uhvati i pusti!  Oni uhvaćenu ribu, bila krupna ili sitna, uhvate, poljube, slikaju i puste! Tako je i kod nas dosad bilo, a kako će biti, videćemo! Ali, ne lezi, vraže! I kad sve te lopovske afere prođu, kad budemo živeli kao ostali svet, na šta mi nismo predodređeni, nas će ubiti dosada.        
  Kažem, ako nas ništa drugo ne dotuče – dotući će nas dosada. Dosada, ta najopakija bolest svih uzornih društvenih zajednica, jednog dana će nas, u budućnosti, kao najopasnija pandemija svinjskog gripa oboriti s nogu, a mi bez prave vakcine teško da ćemo preživeti tu bolest apsolutne dosade srećnih država i naroda.

Našu javnost kao gusku morate kljukati duhovnom hranom, a naša duhovna hrana je uvek u ruci pravde. Ništa našeg čoveka ne može tako ispuniti zadovoljstvom kao privođenje dojučerašnjih velikaša. Senzacionalne pljačke planetarnih razmera praćene neviđenim skandalima, pljačkama decenije itd. Privedeš licu pravde najmoćnijeg oligarha, javnost aplaudira, živeo novi gospodar i spasitelj, sam ga je bog poslao! Onda se otvore bezdani sudskih procesa, kada se obavezno, po sili same prirode, pobrkaju: svedoci optužbe i odbrane, uzroci i posledice, okrivljeni i sudije, pravda i nepravda, sve se to zamrsi u jedno nerazmrsivo klupko koje u Srbiji ni Damoklov mač ne može razmrsiti. I sve se polako, ali sigurno kreće ka jednom sasvim dosadnom, razočaravajućem epilogu, te naša javnost ko žedan putnik vodicu bistru  traži nove krivce za svoju veliku žertvu, za svoje odricanje, duhovnu bedu  i materijalnu nemaštinu i sve slične prevare i obećanja.

MSU/Socijalna grafika: Sergej Glumac, Metro, 1926.

Brže-bolje, kako bi utolili javnu glad, privedu jednog šaremantnog narko bosa, koji se zagonetno skrivao tuda svuda, ovde onde (kao vrabac iz dečije pesmice)dok nije sleteo s neba kao ulovljen vrabac, a bio je orao krstaš. Okružena neverovatnom pažnjom čuvara reda, ta ptičica s nekoliko posečenih pari krila-pasoša, narednih meseci, mada u krleci sa sedam brava, biće najveća medijska zvezda, a ko će se još odazvati na njen crvkut, videćemo! Državna tajna nema nikakvu vrednost dok ne postane javno dobro, čuvari državnih tajni znaju to dobro i baš kao što vestalke katkad zadremaju, popusti im pažnja te se vatra otme kontroli, a državna tajna je kao vatra, dobar sluga, a zao gospodar. Dakle, sleteo nam je gospodin Šaremantni od Pljevalja i predstava može početi. Biće to drama, kako bi  naši stari rekli, sa pevanjem i pucanjem, Đido, Didija je sputan. Ko će pevati, a ko pucati – videćemo, ali jedno je sigurno: srpska javnost će učestvovati svim srcem u jednoj opštenarodnoj kampanji za bolje sutra. Pojaviće se hiljade i hiljade zašto, ali ni na jedno zašto neće biti pouzdanog odgovora. Odgovori će uslediti, možda, tek kasnije, kada epski duh našeg naroda progovori u desetercu sve onako kako je pevao o krađama i prekrađama ovaca čuvenog Nikca od Rovaca. U desetercu, u tom konačnom razrešenju svih naših  nedoumica, nikad se unapred ne  može znati ko je  vjera,  ko li je nevjera. Možda će gospodin Mišković postati nebesnik, možda će gore kao oni pravi deseterački sveci dijeliti blago, možda će ga već neki starac Milija, estradnog tipa, dizati u zvezde,  tvrdeći  da je taj junak za krst časni i slobodu zlatnu stradao na pravdi boga od nekrsta, agarjana i ko zna još kakvih neprijatelja srpstva i čekićstva, kad ova naša današnjica, već koliko sutra, dobije mitsku dimenziju, a uličari postanu legende. Nama, prirodnim mitomanima, za legende i mitove nisu potrebni vekovi, mi to smandrljamo dok dlanom o dlan. (Još istorija sa neophodne istorijske distance i ne utvrdi da li je uopšte bilo bitke na Neretvi, a već žive legende  R. Barton i Bata Ž. izginuše za ranjenike u filmskoj epopeji nad epopejama. Ako nemamo istoriju, imamo najsmešnije istorijske filmove za posebne filmofile.) Tako je to kod  nas, mi traćimo vreme kao niko na svetu, mi smo prvi narod na svetu koji je fenomen zvani vreme na vreme priveo samoupravnoj radničkoj kontroli, srpski rečeno, krademo bogu dane otkad znamo za sebe, ali kad su u pitanju legende, one su kod nas vrlo friške, sede po kafićima i tračare o drugim legendama iz drugih kafića i sve su istinite kao kod Jovana Popovića. 
Dakle, kad se sva ova naša zbilja, ova herojska borba protiv zlih sila društva, ova bitka sa neizvesnim ishodom, još u samom začetku pretvori u mit te dobije četvrtu dimenziju, dimenziju izvan vremena i prostora, onda se ne treba nadati ičem osim fatalnoj potrebi za novom istinitom legendom kako je to nekada radio i stvarao agitprop.  Epika i istina ne stanuju na istoj adresi. Ako je suditi po istinitim legendama, uskoro će naša zemlja biti očišćena od nečisti. (Jedanput, početkom prošlog veka, drug Lenjin je, za primer, uzeo metlu i počeo čistiti našu planetu, delovalo je to moćno, Lenjin, onako mali, opkoračio pola globusa, pa čisti li čisti, nije daleko dogurao, planeta ostala kakva je i bila – nepočišćena, a Lenjin otišao u legendu.)
I možda će dati bog da u skoroj budućnosti budemo normalni kao sav ostali svet,pošto preživimo naš nacionalni strašni sud. Žandari će pohvatati sve lopove, zatvori će se pretvoriti u mega trend univerzitete, upravnici zatvora će biti kao rektori, već imamo jednog takvog, liči na upravnika zatvora, a u stvari rektor, unutrašnja kontrola će kao strašni sud pohvatati sve loše žandare, Visoki savet sudstva će zavrnuti šije korumpiranim sudijama, advokatska komora će oduzeti licence kvarnim advokatima, vozovi će, koliko god da ih nema, polaziti na vreme, sekundarci neće krasti s predumišljajem klinove iz šlipera, svi će biti zaposleni od izlaska do zalaska sunca i sve će biti kao što dragi bog zapoveda.
Avaj, bude li tako, dosadi neće biti kraja. To će biti neka nizozemska dosada sređene zemlje gde ljudi gledaju samo svoja posla, ne zavirujući u tuđe kuće kroz prozore bez zavesa. To će biti društvo bez društva, ljudska zajednica bez politike, a čovek koji se ne bavi politikom u antičkoj Grčkoj zvao se idiot. Ljudi će se ubijati od dosade sve dok ne pronađu nove razloge življenja. To naravno neće biti opijati, jer će opijati biti legalizovani i kupovaće se u drogerijama.  Ali, može li biti države bez nepravde? Ima li država bez nepravde razlog postojanja? Može li narod zauvek zaboraviti čuvenu zapevku: Padaj silo i nepravdo, svanuo je i naš dan!
Danas većina političara smatra da su nacionalne države poslednja nada mogućeg normalnog života unutar jedne jednojezičke zajednice. Ali svi moraju znati da jezik nije mrtav kapital koji premeštamo s gomile na gomilu, kao kuglice velikog nacionalnog abakusa – sve to košta.

Predrag Čudić