GAVRILO I DADA

Žrtve svoga vremena, Gavrilo i Dada, ostaće heroji za sva vremena

Imao sam dobru volju da povučem celovitu paralelu između životnih sudbina Gavrila Principa i Radislave Dade Vujasinović, te društvenih i istorijskih okolnosti  u kojima su živeli i umrli, ali mi izvesne okolnosti to nisu dozvolile. Zato ću ovom prilikom dati samo skicu za neku buduću eksplikaciju ove teme.

Gavrilo

Gavrilo Princip (Obljaj, Bosansko Grahovo, 1894 – zatvor u Terezinu 1918) bio je bosanski Srbin, član ilegalne  revolucionarne organizacije Mlada Bosna čiji je cilj bilo okončanje austrougarske vlasti u Bosni i Hercegovini. Mlada Bosna okupljala je mlade Srbe, Hrvate i Muslimane na idejama oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda. U Sarajevu je pohađao trgovačku školu i gimnaziju. Još maloletan, sa svojih 19 godina, po zadatku svoje organizacije, koja je sarađivala sa Crnom rukom Dragutina Dimitrijevića Apisa, Gavrilo je, na Vidovdan, 28. juna 1914, u Sarajevu, pucnjima iz pištolja, ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, što je iskorišćenoda Austrougarska napadne Srbiju čime je počeo Prvi svetski rat, do tada neviđena klanica evropskih naroda. Suviše mlad za smrtnu kaznu, Gavrilo je osuđen na 20 godina zatvora, zatočen u češkom zatvoru u Terezinu, gde je, mučen i zlostavljan, umro od tuberkuloze 28. aprila 1918. Godine 1921. njegovi zemni ostaci preneseni su u Sarajevo i sahranjeni u zajedničku grobnicu atentatora Mlade Bosne, a 1930, na zidu ispred kojeg je pucao na Ferdinanda, postavljena je memorijalna ploča na kojoj je pisalo: «Ovde, na ovom istorijskom mestu, na Vidovdan 28. juna 1914, Gavrilo Princip je proglasio slobodu». U vreme nemačke okupacije i NDH ploča je bila sklonjena. U vreme socijalističke Jugoslavije ploča je vraćena. U vreme rata u BiH, devedesetih godina prošlog veka, ploča je uništena i zamenjena pločom isključivo faktografskog sadržaja.

Dada

Radislava Dada Vujasinović, kao što piše u njenim medijskim biografijama, rođena je 1964.  u Čapljini, Hercegovina. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Radila je kao novinar u Privrednom pregledu, a od 1990. u časopisu Duga.  Za reportaže sa slavonskog ratišta dobila je nagradu «Svetozar Marković». Zbog istraživačkih tekstova o povezanosti kriminala i politike u Srbiji, dobijala je pretnje, ucene i sudske tužbe. Bila je hrabra, nepotkupljiva i samostalna. Nije želele da njena «žrtvovana generacija» dozvoli da se ponovo falsifikuje istorija, pogotovo ne od strane onih «koji su rat shvatili i prikazali kao dobar provod i avanturu, znajući da imaju gde da se vrate kada im ratovanje dosadi». Pronađena je mrtva u porodičnom stanu u Beogradu 8. aprila 1994. godine. Zvanična verzija njene smrti je samoubistvo pucnjem iz lovačke puške. Do danas, ovo ubistvo, kao ni mnoga druga, nije razjašnjeno.

Šta ih povezuje?

Mladost. Oboje su umrli mladi, Dada sa 30, a Gavrilo sa 26 godina, ne dočekavši blagodeti zrelog doba i ne ostvarivši se dokraja ni na duhovnom ni na prirodnom planu. Slučaj je hteo da budu rođeni, ostvare svoj životni preokret i umru u parnim godinama (1894, 1914, 1918  - 1964, 1990, 1994). Borba protiv društvenog zla. Od dolaska u Sarajevo, Gavrilo se borio protiv austrougarske okupacije i zla koje je ista sejala po Bosni i Hercegovini, gušeći ličnu, nacionalnu i versku slobodu bosanskog stanovništva. Upravniku zatvora u Terezinu rekao je: «Predlažem da me zakucate za krst i živog spalite. Moje telo će biti baklja koja će da osvetli put mojim ljudima do slobode». Od ulaska u Dugu Dada se borila protiv ratova koji su devedesetih godina razdirali Jugoslaviju, u Sloveniji,  Hrvatskoj, u Bosni i na Kosovu. «U Sarajevu su, kažu, ... i na dan kada je tamo počeo rat mislili da nema šanse da se tu zapuca, jer, ne mošeš ti, čoveče, uz čips i pivo da gledaš kako naša artiljerija sravnjuje sa zemljom jedan grad, a da se ne zapitaš – kako bi meni, mom detetu, bolesnoj majci, bilo kome bilo da neko sedne na Avalu i tuče me odozgo.

MSU/Socijalna grafika: Sergej Glumac, Metro VII, oko 1928.

Ne možeš ti uz čips i pivo da gledaš obogaljenu decu, mrtvu decu. Ne možeš. Pod uslovom da si čovek. Ako gangrena zahvati deo tvog organizma, a ti se ponašaš kao da si potpuno zdrav – dogodiće ti se da umreš u mukama.» Dada se borila protiv režima koji je javno zagovarao mir, a tajno vodio rat, protiv rušenja, paljenja, pljačke, ubijanja, silovanja i sakaćenja ljudskih života. «Eho tog rata, za koji nas zvanične vlasti ubeđuju da nije naš («Srbija nije u ratu»), čujemo sve bliže. Nad Beogradom svakodnevno lete helikopteri i svi znamo da im je destinacija VMA, da neko u tom trenutku možda ispušta dušu kao žrtva bezumlja, ili da će, ako bude imao sreće, sutra sa Banjice krenuti sa štakama u svet. I da sve češće gledamo uživo Lazinu priču o tome 'kako će sve to narod pozlatiti'».
Jugoslovenstvo i humanizam. Gavrilo se borio za ujedinjenje jugoslovenskih naroda u jednu državu, nezavisno od oblika vladavine: «Ja sam jugoslovenski nacionalist koji teži za ujedinjenjem svih Jugoslovena, i nije me briga kakva će biti država, samo da bude slobodna od Austrije». Na suđenju je izjavio da je atentat počinio radi oslobađanja južnih Slovena i da mu je «političko ujedinjenje Jugoslovena uvek lebdelo pred očima». Dada je branila Jugoslaviju. Od raspada i rata. Ratne događaje u Jugoslaviji pratila je od prvog dana. Od prvih mitinga u Krajini i Bosni, preko ratišta u Slavoniji do granatiranja Sarajeva, kad je odlučila da ne ide više na ratišta jer više nije mogla da «piše o tome kako se ruši jedan grad i ubijaju deca». Gnušala se lažnog patriotizma.
Žrtve vlastitog heroizma. Gavrilo je u većem delu zapadne javnosti smatran za teroristu, ali su ga Jugosloveni, pogotovo Srbi, smatrali herojem i mučenikom. Budući heroj, nije se ovenčao herojstvom radi ciljeva koje mu pripisuju kojekakvi «srpski patrioti». Kao mlad čovek, pun ideala i utopijske nade u bolje sutra, bio je  žrtva organizacije kojoj je pripadao, ideologije u koju je verovao i svog vlastitog čina, te zlostavljanja i teške bolesti u terezinskom kazamatu. Dada je bila heroj srpskog ratnog novinarsta, slobodoumlja i bespoštedne kritike sprege vlasti i kriminala, ali i žrtva društvenog zla protiv kojeg se borila i vlastitog dela.
Likovi savremenog pozorišta. Obeležavajući 25 godina rada, Bitef teatar je ovog proleća na scenu na Trgu Mire Trailović postavio predstave o Gavrilu i Dadi. Predstava Mali mi je ovaj grob Biljane Srbljanović, u režiji Dina Mustafića, umetnički je transponovala Sarajevski atentat, sa Gavrilom Principom kao glavnim likom. Naslov bi, nažalost, više odgovarao predstavi o Apisu, prvom čoveku Crne ruke, budući da je reči iz naslova predstave izgovorio juna 1917. u Solunu neposredno pred streljanje zbog «izdaje i pokušaja atentata na srpskog regenta Aleksandra». Šta je bilo loše u naslovu (Princip) premijere u bečkom pošorištu Šaušpilhauz 16. oktobra 2013? Predstava o Dadi izvedena je u Bitef teatru 7. aprila ove godine kao autorski projekat njene drugarice iz detinjstva, glumice i koreografkinje Sanje Krsmanović Tasić, pod naslovom O s(a)vesti – esej u pokretu o Dadi Vujasinović, kojim je autorka pokušala da Dadin lik i delo otrgne od zaborava. Nadajmo se da  će u našim pozorištima biti još ovakvih predstava, a u medijima paralela o njihovim junacima.   

Ljubiša Vujošević