SARAJEVSKI ATENTAT I PRVI SVETSKI RAT^*

Odgovornost za rat.  Mlada Bosna. Gavrilo Princip – heroj ili terorista   

Zlatoje Martinov

Abstract

U ogledu se problematizuje pitanje odgovornosti za Prvi svetski rat, odnos svetske i srpske istoriografije ali i medijske javnosti prema tom pitanju, uloga  Mlade Bosne u sarajevskom atentatu na austrougarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda 28. juna 1914., kao i pitanje da li je atentat povod ili uzrok rata. Takođe se ukratko razmatra pitanje da li je atentator  Gavrilo Princip heroj ili terorista. Autor na kraju članka izvodi jasan zaključak da je za rat kriva pre svih vilhelmovska Nemačka koja je zbog svojih imperijalističkih težnji, naprosto gurala Austrougarsku u rat, a povod je našla u atentatu. Isto tako autor smatra da su Princip  i ostali pripadnici Mlade Bosne, pre svega bili rodoljubi, skloni anarhističkim idejama, borci za nacionalno oslobođenje od austrijske okupacije i za socijalne reforme.

Ključne reči  

Sarajevski atentat, odgovornost za rat,  nacionalno oslobođenje, socijalne reforme, sloboda,

Uvod

Povodom stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata  javnost i u Srbiji i u svetu kao da ponovo zaokupljaju  stara pitanja: prvo, ko je odgovoran za  izbijanje  rata odnosno da li je sarajevski atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda povod ili uzrok tom ratu, i  drugo, da li je atentator Gavrilo Princip  kao pripadnik organizacije Mlada Bosna heroj ili puki terorista.

U ozbiljnoj svetskoj istoriografiji odavno je preovladalo mišljenje da su za rat krive Nemačka i Austrougarska, što je i kodifikovano Versajskim sporazumom o miru.¹ Istina, od 1918. naovamo, bilo je u istoriografiji i onih istoričara koji su za isključive krivce proglašavali Srbiju i organizaciju Mlada Bosna, jedni navodeći kako je sam atentat uzrok izbijanja rata, a Srbija praktično njegov organizator, a drugi  naučno malo oprezniji, da je atentat doduše samo povod ali da je Srbija kriva za rat jer težila teritorijalnoj ekspanziji  na račun Dvojne monarhije,  odnosno osvajanju njene teritorije naseljene srpskim i drugim slovenskim življem, a sve pod ideološkim plaštom ujedinjenja.
Mediji su sa svoje strane takođe takvu polemiku raspirivali ne koristeći se uvek naučnim instrumentarijem i ozbiljnijom analizom. Računa se da je samo između dva svetska rata (1918-1939) u svetu objavljeno preko 3000 raznih istoriografskih dela, medijskih i drugih napisa, diskusija, polemika i pamfleta upravo na ovu temu. Tako se i na  pedesetogodišnjicu početka Prvog svetskog rata (1964), baš kao i danas povodom stogodišnjice,  ta polemika o odgovornosti za rat u svetu ali u i Srbiji medijski jako rasplamsala.
Deo nemačke i austrijske istoriografije još više medijske javnosti,²  danas je opet na tragu ideje da je za izbijanje Prvog svetskog rata krivac isključivo Srbija odnosno njezine aspiracije na teritorijalno proširenje koje je naročito bilo vidljivo nakon balkanskih ratova 1912 i 1913. 
Istovremeno se sarajevska organizacija Mlada Bosna naziva „leglom terorista“ i tvrdi se da se njome zvanična Srbija poslužila kako bi izazavla sukob sa svojim severnim susedom i  - uzdajući se uz pomoć Rusije, oporavljene nakon dalekoistočnog rata (1904) i krize usled revolucionarnih zbivanja (1905) -  na razvalinama Dvojne monarhije  napravila Veliku Srbiju.
Srpska istoriografija se držala i danas drži zaključaka i odrednica iz versajskog mirovnog ugovora³ ali i  main stream-a  ozbiljne svetske istorijske nauke  i zastupa opšteprihvaćenu ideju da su za izbijanje Prvog svetskog rata u prvom redu odgovorne Nemačka i Austrougarska zbog svojih težnji za prodorom na jug i učvršćivanjem svojih političkih i ekonomskih interesa nakon „smrti bolesnika sa Bosfora“, dakle Turske imperije čiji je kraj bio neminovan.
Pre nego što pređemo na glavnu temu ovoga teksta, na ovom mestu je potrebno razjasniti neke istorijske činjenice koje nisu dovoljno jasne široj pre svega medijskoj javnosti na Zapadu, ali i u današnjoj Srbiji.  One se tiču  pre svega suštine pojma „srpske težnje za ujedinjenje“.
Postojala su dva idejna pravca takvog projekta: a) oslobođenje od tuđinske vlasti i ujedinjenje Južnih Slovena (Jugoslovena) i b) oslobođenje od turske vlasti i ujedinjenje Srba i formiranje srpske države tj. ideja o obnovi „Dušanovog carstva“, nekada moćne srednjovekovne srpske države.

Ideja o ujedinjenju Južnih Slovena

Ideja o ujedinjenju južnoslovenskih naroda je stara skoro dva veka i nije izvorno srpska, već hrvatska. Ona proističe iz programa Ilirskog pokreta Ljudevita Gaja (1809-1872)  a kasnije će se proširiti i na ostale južnoslovenske prostore.⁴ Nju su prihvatili mnogi hrvatski intelektualci toga vremena između ostalih i Petar Preradović, Janko Drašković, Mirko Bogović, biskup Josip Juraj Štrosmajer i drugi. Taj pokret je nazvan „ilirski“ samo zato što se (pogrešno) verovalo da južni Sloveni potiču od Ilira. Ideja nacionalnog oslobođenja od austrijske vlasti, naročito je ojačala u vreme mađarske revolucije 1848. godine. Kasnije je u vreme Bahovog apsolutizma, ilirski pokret zabranjen.  Nakon  austrijsko-mađarske Nagodbe (1867)  odnosno formiranja dvojne Austro-Ugarske Monarhije i pri tom pojačane mađarizacije, ideja južnoslovenskog ujedinjenja se kod Hrvata pojačala. Istovremeno je uhvatila maha i na austrijskim prostorima gde su živeli Srbi, a imala je sledbenike i u samoj Srbiji. Njezini nosioci su uglavnom bili mlada inteligencija, studenti koji su studirali na evropskim univerzitetima. Ta  ideja o južnoslovenskom ujedinjenju najpre kulturnom, a potom i političkom bila je plemenita i progresivna. Na temelju te ideje je i nastala zajednička država Južnih Slovena – Jugoslavija. Sasvim je druga stvar kako je ta ideja realizovana u državnoj praksi obe Jugoslavije, ali to nije tema ovoga teksta.

Obnova Dušanovog carstva. Svesrpsko ujedinjenje. Kosovski zavet.

Ujedinjenje  pretežno srpskim stanovništvom naseljenih zemalja u jednu veliku srpsku državu koja bi trebalo da oponaša davno nestalo Dušanovo carstvo ( Dušan, srpski kralj 1331 – 1345, car 1345-1355),  sasvim je drugačija ideja u odnosu na ujedinjenje Južnih Slovena⁵ i ponikla je iz redova srpskog intelektualnog korpusa i to prevashodno onog izvan Srbije, pre svega intelektualaca i duhovnih vođa srpskog naroda iz Austrije. San o povratku u staru postojbinu iz koje su nakon definitivne propasti srpske srednjovekovne države (1459) ali i pod najezdom Turaka (1690)  morali otići preko Dunava i Save u tuđinu, trajao je nekoliko vekova. Zato epska narodna pesma kaže kako je Srbija na „Kosovu izgubila carstvo“, što je metafora za gubitak srednjovekovne države i pad u tursko ropstvo. San o obnovi srpske države i jačanju srpskog nacionalnog identiteta osim u narodnim pesmama, dobio svoj  teorijski izraz u Garašaninovom (Ilija Garašanin, srpski državnik, 1812-1874)  Načertaniju iz 1844.  Tek u drugoj polovini XIX veka, međutim,  počelo se o Kosovu govoriti u crkvenim i intelektualnim krugovima Srbije kao o „svetoj srpskoj zemlji“. Kosovo postaje neka vrsta kulta, a njegovo ponovno pripajanje Srbiji smatra se „ispunjenjem zaveta“  koje su potomci tobože dali svojim davno izginulim precima „u boju na Kosovu“ (1389). Tako  „Kosovski zavet“ tj. idealizovana varijanta  ideje o stvaranju srpske države sa Kosovom kao centralnim središtem srpstva,  postaje simbol državnosti i nacionalnog identiteta.

Postojale su naravno kao i kod svake ideje i njezine različite varijante : jedna grupa nacionalnih vođa zagovarala je obnovu Srbije tačno u granicama srednjovekovne Dušanove države  koja bi osim  Kosova i Makedonije  uključivala i velike delove današnje Bosne i Hercegovine, istočne delove Bugarske i deo epirske Grčke do Soluna. Druga  je pak smatrala da bi u tu državu trebalo da uđu i  teritorije na kojima žive i Srbi u Austrougarskoj, odnosno da svi Srbi u žive jednoj državi.6

Zanimljivo da se Jakov Ignajtović (1824-1889) poznati srpski književnik toga vremena (rođen u Sentandreji na teritoriji Ugarske),  zalagao za prvu varijantu tj. da Srbi treba da formiraju srpsku državu isključivo na granicama nekadašnje srpske srednjovekovne države bez priključivanja teritorija Austrougarske.  „Ovo je mađarska zemlja, mi Srbi smo tu došli pre dva veka,  rođeni smo tu pa Mađarsku smatramo svojom domovinom. Zato mi ne smemo da cepamo Mađarsku, nego kao Srbi treba da se borimo da oslobodimo svoju staru domovinu od Turaka u granicama carstva Dušanova.“⁷  
Obe ideje (južnoslovenska i „svesrpska“) su u vreme svog nastanka bile legitimne i sasvim na tragu tradašnjeg evropskog nacionalnog romantizma. Ideja o ujedinjenju Južnih Slovena je pak bila mnogo šira i uključivala je u sebe značajnije etičke komponente poput borbe za oslobođenje od tuđinskog jarma potlačenih južnoslovenskih naroda, njihovu političku i kulturnu emancipaciju i uključivanje u širi evropski civilizacijski krug. Podrazumevano je naravno da takvo ujedinjenje ima za pretpostavku politički ravnopravan međusobni odnos tih naroda, bez majorizacije ili dominacije bilo koga po osnovu etničke brojnosti, dostignutog ekonomskog i kulturnog nivoa i „istorijskih zasluga“. Istorijska praksa je, nažalost, pokazala nešto sasvim drugo.

Političke okolnosti toga vremena

Odlukom Berlinskog kongresa (1878),  Bosna i Hercegovina je dodeljena na upravu Austrougarskoj monarhiji. Oslabljena Turska, već tada nazvana „bolesnik sa Bosfora“, nije se mogla suprotstaviti takvoj odluci naročito nakon poraza u ratu sa Rusijom godinu dana ranije. Isto tako ovaj kongres pokušao je da uspostavi novu ravnotežu među velikim silama nakon međusobnih ratova naročito Francuske i Pruske (1870) Rusije i Turske (1877), ali i austrijskog poraza kod Solferina (1859).
Borba za tursko nasleđe i kontrolu na Balkanu između Austrije (snažno podržane savezom sa Nemačkom iz 1879) i Rusije dobila je na žestini još od Berlinskog kongresa, a naročito od momenta kad je 1904. godine Nemačka proklamovala svoj mornarički program čime je opasno ugrožavala engleske pomorske interese. Zato je sklopljen i rusko-engleski savez koji je trebalo da bude brana narastajućem nemačkom vojnom i političkom uticaju. Kada je pak Austrougarska uz podršku Nemačke 1908. godine jednostrano anektirala Bosnu i Hercegovinu,  bio je to znak da su se odnosi izmedju Nemačke i Austrougarske s jedne i Engleske, Francuske i Rusije s druge strane jako zaoštrili.⁸ Rat je u tom trenutku odložen samo zato što ni Nemačka ni Rusija nisu bile još sasvim vojno spremne za rat, ali je bilo samo pitanje vremena kada će se sukobljeni ekonomski i politički interesi velikih sila razrešiti oružanim sukobom. Teren je već uveliko bio pripremljen, čekala se samo varnica pa da bukne ratni oganj. Ta varnica je bio atentat u Sarajevu. Da nije bilo atentata, svakako bi kao varnica poslužio neki drugi događaj, jer su  suprotnosti tadašnjih imperijalističkih sila već uveliko svrstanih u dva bloka bile na vrhuncu.⁹ Više je nego jasno da su male zemlje poput npr. Srbije ili Bugarske bile samo instrument u rukama velikih sila i nisu mogle ni na koji način odlučivati ni o ratu ni o miru.

Bosna i Hercegovina i „Mlada Bosna“

Uprkos činjenici da je austrougarska uprava u Bosni (1878-1918) znatno unapredila privredni i društveni život u odnosu turski period, ključna socijalna pitanja nisu bila rešena, od kojih je najbolnije bilo pitanje agrarne reforme. Feudalni odnosi nisu suštinski razrešeni, begovati su ostali i dalje moćan faktor ekonomskog života bosanskog sela, tek zakonom iz 1911. godine mogao se kmet otkupiti od svog gospodara. Austrougarska vlast je išla za tim da konzerviranjem feudalnih odnosa pridobije muslimane za sebe što joj je uglavnom i uspevalo ali na štetu Hrvata i Srba koji su u najvećem broju i bili u nezavidnom kmetskom položaju. Tako je 95 odsto svih kmetova koji su bili vezani za spahijska imanja bilo srpske i hrvatske nacionalnosti!¹⁰ Razvitak industrije, mahom drvne, saobraćaja i bankarstva omogućio je formiranje tankog sloja građanske klase u Srba i Hrvata i doprinosio je unutrašnjoj klasnoj polarizaciji tih etničkih kolektiviteta. Stvarali su se unutar srpskog  i hrvatskog naroda različiti frontovi interesa, težnji i metoda borbi da se ti interesi i težnje ostvare. Beč je uviđao te razlike i suprotne interese i uspešno se koristio njima u svojoj bosanskoj politici. Radništvo iako veoma malobrojno već početkom XX veka diže glavu i postaje svesno svoje potlačenosti ali ne i pravih socijalnih uzroka. I  seljaci neretko dižu bune protiv begova i spahija ne mogavši da trpe surovu eksploataciju. Ipak nije postojala jasna klasna svest, organizacija  i celovita strategija borbe, više je to bio instinkt gladnih i nemoćnih u borbi za samoodržanje.

U takvim društvenim okolnostima formirana je oganizacija Mlada Bosna. Okupljala je mlade ljude studente i đake koji su tu socijalnu nepravdu jasno uviđali.  Verovali su da bi se ona mogla ispraviti jedino nacionalnim oslobođenjem od tuđinske vlasti. Stoga je njihova zajednička platforma bila: borba za nacionalno, pa tek onda za socijalno oslobođenje. Sve drugo je unutar Mlade Bosne bilo jako šaroliko baš kao što su takvi bili i metodi borbe za postizanje glavnog cilja. Većinu članstva u Mladoj Bosni su činili pripadnici srpske nacionalnosti, ali bilo je i Hrvata  (poput  kasnije poznatog pisca Ive Andrića), pa i Bošnjaka. Istaknuti Bošnjak u Mladoj Bosni je bio Muhamed Mehmedbašić. On je uživao veliko poverenje svojih drugova pa je čak  bio jedan od potencijalnih atentatora  raspoređen na trasi kuda će proći Franc Ferdinand, zajedno sa Nedeljkom Čabrinovićem, Gavrilom Principom, Trifkom Grabežom, Danilom Ilićem i Cvetkom Popovićem.11

Ali kada je reč o „nacionalnom oslobođenju“ valja istaći da se u to vreme pod tim podrazumevalo oslobađanje „hrišćanskih“ naroda od austrijske okupacije i to pre svih Srba i Hrvata. Tada se smatralo da su muslimani zapravo „poturčeni“ Srbi i Hrvati i da će se vremenom  većina vratiti u svoju prvobitnu veru koju su sticajem istorijskih okolnosti morali napustiti. Unutar Mlade Bosne bilo je stoga nesumnjivog otpora  ideji Beča o formiranju jedinstvene bošnjačke nacije. Kažu da je sam Franc Ferdinand uoči svog dolaska u Sarajevo izjavio kako za njega ne postoje nikakvi Srbi i Hrvati u Bosni, već jedino Bosanci. Uostalom i politika Benjamina Kalaja je bila slična: stvoriti bosansku naciju i razbiti ideju o srpsko-hrvatskom odnosno širem jugoslovenskom ujedinjenju. Čak i kada je  Bosna i Hercegovina dobila  Ustav i svoj Sabor  i uključila se u parlamentarni život Austrougarske monarhije, položaj potlačenih klasa srpskog i hrvatskog naroda se nije promenio. Sada su nacionalne oligarhije uzjahale narod umesto tuđinskih vlastodržaca. O tome je u socijalističkom listu „Zvono“ jasno pisao Danilo Ilić, član Mlade Bosne: „Među našim građanskim partijama nema nijedne koja radi potpuno demokratski. I po svom radu u Saboru i po unutrašnjem partijskom životu one su konzervativne, aristokratske, oligarhijske. Korumpirani naši narodni poslanici odlaze među birače svoje samo kad treba da ih kao nesvesnu stoku izvedu na birališta. Na leđa narodna tovare sve veće namete i dacije ne brinući se o tome , kako će to podnijeti ogoljeli narod.“ ¹² A Nedeljko Čabrinović pred istražnim sudijom jasno i glasno kaže: „Padalo mi je na pamet da uđem u sabornicu pa da sa galerije bacim bombu među poslanike, jer sam se uverio da su oni hulje i kukavice te da ništa ne rade, a ako i rade – to ne valja ništa.“¹³ Dakle, jasno je primećen i taj socijalni momenat kod najistaknutijih članova Mlade Bosne, ali nikada nije bio jasno ideološko-klasno artikulisan.
Kako Mlada Bosna nije bila organizacija sa čvrstom strukturom  u ideološko-progamskom smislu,  neretko se u  istupima, tekstovima i izjavama njezinih članova mešaju pomenute dve vrste ujedinjenja (svesrpsko i jugoslovensko). Ipak kod većine prevladava jugoslovensko i izrikom se većina članova predstavlja kao Srbo-Hrvati, kao „Jugoslaveni“. To čak i na suđenju nakon atentata na Franca Ferdinanda, čine i Čabrinović i  Princip u odgovoru na pitanje sudije kojoj nacionalnosti pripadaju. I jedan i drugi su, naravno,  svesni svoje srpske nacionalnosti, ali pred predstavnicima austrijske vlasti rado i prkosno u prvi plan stavljaju svoje srbo-hrvatstvo, odnosno jugoslovenstvo, ne ostavljajući mesta sumnji za kakvu se ideju zalažu: za propast politički konzervativne, feudalne Monarhije, a za ujedinjenje južnoslovenskih naroda.¹⁴
Članovi Mlade Bosne, osim proklamovane borbe za oslobođenje od austrijske okupacije,  nisu, kako smo napred istakli, imali jasna ideološka opredeljenja. Treba reći da su to bili jako mladi ljudi neki poput Principa i maloletni, jedva da su imali dvadesetak godina! Ipak bili su puni entuzijazma i želje za društvenim promenama. Pravi intelektualci među njima su bili svakako Pero Slijepčević, Danilo Ilić i Vladimir Gaćinović. Ovaj potonji je napisao više brošura o delovanju Mlade Bosne, ali i jednu vrednu studiju o političkim prilikama u Bosni i Hercegovini. I ostali su radili na sebi. Mnogo su čitali. Uglavnom ruske narodnjake, najviše Černiševskog, ali i anarhiste Bakunjina, Kropotkina, Hercena i druge. Neki od njih su verovali u Kropotkinovu ideju ostvarivanja socijalno pravednog društva u međunarodnim okvirima u dobrovoljnom savezu opština. Gavrilo Princip je na primer zatvorskom psihijatru dr Martinu Papenhajmu (Martin Pappenheim)  rekao da mu se čini da je takva ideja vrlo moguća¹⁵. Nedeljko Čabrinović je tokom svog boravka u Trstu gde je neko vreme bio zaposlen, pristupio jednom ogranku socijalističkog  pokreta, koji će docnije napusititi, baš kao i Danilo Ilić koji će socijalistički pokret oko lista „Zvono“ napusititi nezadovoljan mirnim metodama borbe za pravednije društvo. I ostali su čitali anarhističku i socijalističku literaturu. Svi su oni u anarhističkoj i levičarskoj literaturi tražili potvrdu svojih ideja i metoda borbe. Njihov metod je, dakle, shodno mnogim evropskim revolucionarnim organizacijama toga vremena, bio nasilan. Ruski anarhisti su takodje zastupali nasilne metode ( „atentati treba da probude mase“.) Oni nisu verovali da se bilo kakve političke i društvene promene mogu dogoditi mirnim putem. Njihove ideje su usvajali  i pripadnici Mlade Bosne. Atentat koji je Bogdan Žerajić izvršio na generala Varešanina poglavara Bosne i Hercegovine 1910. godine, doduše neuspeli, dodatno je ohrabrio Mladobosance, a Žerajićevo samoubistvo nakon atentata, isticali su kao najveću herojsku žrtvu, kao primer na koji se valja ugledati.¹⁶
Ipak ubistva vladara i drugih političkih ličnosti u atentatima i u to vreme su u najširoj javnosti smatrana terorističkim aktom i zločinom. Srpska vlada je  energično osudila ubistvo nadvojvode Ferdinanda nazvavši taj čin „gnusnim zločinstvom“ i ogradila se od njega. Isto tako i svi tadašnji srpski mediji. I intelektualci poput npr. Vase Stajića i Jovana Skerlića. Srpska vlada je štaviše javno obećala istragu i oštro kažnjavanje svih upletenih u „zločinstvo“. Potpuno je negirala bilo kakvu svoju vezu sa atentatom.
Međutim ako  srpska vlada nije neposredno bila umešana u atentat, to se nikako ne bi moglo reći za pojedine paravojne organizacije i pojedince, nacionaliste-ekstremiste iz  organizacija poput  Narodne odbrane ili pak, konspirativne oficirske organizacije Ujedinjenje ili smrt  („Crna ruka“). Obe organizacije su vršile jak uticaj na pripadnike Mlade Bosne. Nije tajna da je i zvanična politika srpske vlade bila usmerena na to da je „Bosna srpska zemlja“ i da je samo pitanje vremena kada će postati njezin integralni deo. To je bilo svakome jasno i 1878. godine  kada je Austrougarska okupirala Bosnu i Hercegovinu voljom velikih sila na Berlinskom kongresu i 1908.  kada ju je jednostrano anektirala, a tek potom joj velike sile odobrile aneksiju. Srbija se tada pod pritiskom Rusije koja nije želela rat, jednom promemorijom odrekla Bosne i Hercegovine  tvrdeći „kako aneksija ne zadire u srpske interese“. To je naravno bio iznuđen potez, jer u stvarnosti srpska politika se nikada nije odrekla aspiracija na teritoriju Bosne i Hercegovine.
Međutim, uprkos takvim težnjama Srbije, sigurno je da joj oružani sukob sa Austrougarskom nije odgovarao u tom trenutku. Da je to tako svedoče i upravo tada raspisani parlamentarni izbori. Vest o ubistvu Ferdinanda zatekla je predsednika vlade Nikolu Pašića u predizbornoj kampanji u unutrašnjosti Srbije. Ni Rusiji rat  nije odgovarao jer je taman počela da stabilizuje društvo i privredu nakon burnih  revolucionarnih previranja iz 1905-6. godine. Ali je savršeno verovatna činjenica da su bez znanja i odobrenja srpske vlade pojedini osamostaljeni delovi obaveštajno-bezbednosnog aparata delovali u tom pravcu. Samo tako je bilo moguće da kao oficir za vezu sa pripadnicima Mlade Bosne bude obaveštajni major Voja Tankosić, uz nesumnjivu podršku generala Bože Jankovića, predsednika organizacije Narodna odbrana ( za koga danas neki „nacionalni“ istoričari u Srbiji  govore da je navodno bio špijun u službi austrougarskog poslanika u Beogradu, barona Gizla, što zvuči upravo groteskno).
U svakom slučaju atentat kao metod nije bio prihvatljiv ni u ono vreme, ali je nepobitna činjenica da su mnoge revolucionarne organizacije u Evropi toga doba, njemu pribegavale.  Siton Votson britanski istoričar je mnogo godina kasnije nazvao atentat na Ferdinanda „tamnom mrljom na jugoslovenskoj ideji ujedinjenja“.

Princip terorista ili heroj

Danas srpski nacionalisti „sa ponosom“ prisvajaju Gavrila Principa kao „nacionalistu“ i „velikosrbina“, a ubistvo nadvojvode Ferdinanda navode kao hrabar i herojski čin.  Van Srbije, mnogi Principa smatraju  teroristom. Ipak, istina je uvek izmedju dve krajnosti. Već smo na više mesta istakli da Princip i njegovi drugovi nisu bili nacionalisti, barem ne onakvi  kakvi su  oni koji danas sebe smatraju „srpskim nacionalistima“. Princip nije bio šoven, već borac za oslobođenje od tuđinske vlasti i socijalnu pravdu. Bio je Srbo-Hrvat, dakle Jugosloven i pristalica Kropotkinove ideje o socijalnoj revoluciji, samo što je verovao da se za to mora pripremiti teren i da se takva  revolucija mora istovremeno dogoditi u celoj Evropi. Ali pre toga svi narodi moraju biti oslobođeni tuđinske vlasti, pa tek onda mogu rešavati klasne sukobe.17 On uviđa da treba osloboditi i druge Slovene: Čehe, Slovake, Poljake.  S druge strane  smatra da i siromašni slojevi austrijskog naroda zaslužuju slobodu i pravdu.18 Sve to  ga jasno distancira od današnjih srpskih nacionalista čije se ideje graniče sa šovinizmom i rasizmom.

On je svakako učinio zločin ubistva, to je nesporno, ali to je nedovoljno da bi se nazvao teroristom jer su njegovi motivi bili ne utopijski već realno ostvarivi i što je najvažnije pravedni. U razgovoru sa zatvorskim psihijatrom doktorom Papenhajmom sam Princip ističe da „nije mislio da postane heroj“, naprotiv, želeo je samo da „umre za svoj narod“. Isto tako ubeđen je da atentat sam po sebi „nije izazvao rat“.¹⁹
Sam čin atentata, naravno,  nikako ga ne može kvalifikovati za  heroja. Gavrilo Princip je naprosto bio personifikacija ideje o zbacivanju austrijskog političkog jarma sa leđa Srba i Hrvata u Bosni s jedne, i  oslobađanja od feudalnih okova s druge strane. Kako to ostvariti, pak,  ni njemu ni Mladoj Bosni nije bilo najjasnije. Princip i drugovi drugog načina nisu ni videli niti razumevali. Tim pre što su im ideje ruskih anarhista bila jako bliske. Oni su samo koristili njihove metode.

Zaključak

Za Prvi svetski rat su  odgovorne imperijalističke težnje Nemačke koja je Austrougarsku prosto gurala u rat, a povod je nađen u atentatu.²⁰
Da nije bilo atentata, rata bi sigurno bilo jer su suprotnosti izmedju velikih sila bile već jako izražene. Srbiji rat nije odgovarao ni 1908. u doba aneksione krize, ali ni 1914.  jer još uvek nije bila spremna za taj rat što se njegovim tokom i  videlo.  Postojali su samo entuzijazam i patriotska energija koja je na početku rata dovela do toga da su,  iako znanto slabije naoružani,  Srbi u silovitom naletu nakon Cerske bitke proterali  Austrijance sa svoje teritorije. Ali već krajem 1915. i početkom  1916. usledio je slom i odlazak kralja, vlade i vojske u Grčku.
Mlada Bosna nije teroristička organizacija iako su dva njena pripadnika (Žerajić i Princip) izvršili političke atentate. Ona je bila rodoljubiva i patriotska organizacija pre svih Srba, ali u njoj je bilo i Hrvata i Muslimana koji su se takođe protivili austrijskoj vlasti. Oslobođenje Bosne i Hercegovine od tuđinske vlasti i socijalne reforme (pre svih agrarna) tj. definitivno ukidanje feudalnih odnosa, bile su glavne ideje te organizacije i većine njezinih članova.
-------------------------
Autor je magistar nauka i glavni urednik „Republike“