Preispitivanje 24 privatizacije

Srbija obmanjuje Evropsku uniju

Mada je prošlo skoro tri godine godine od kako je EU zatražila obuhvatnu proveru 24 najspornije privatizacije, Srbija, praktično, nije preispitala niti jednu; i ono što je započela, učinila je traljavo, vodeći istragu u pogrešnom smeru

Koliko je pravosuđe u Srbiji neefikasno i nevoljno da okonča ozbiljnije predmete ilustruje i slučaj u vezi sa zahtevom Evropske unije da se kompletno provere 24 privatizacije koje su se i evropskim pravnicima učinile problematičnim; prethodno je Savet za borbu protiv korupcije, na čelu sa Vericom Barać, godinama ukazivao upravo na ove svojinske transformacije kao primere drastičnih kršenja zakonitosti. No, od zahteva iz Brisela je prošlo već tri godine, a ono što je Srbija preduzela svodi se na paradna hapšenja, pri čemu se ne pravi razlika između prekršilaca i žrtava nezakonitosti. Spalo se na „foliranje“; tokom aprila u dva maha je pravosuđe Srbije odložilo, na određen način i odbilo, da preispita sporne privatizacije.

Komotno odlaganja ročišta

Ročište zakazano za 3. april, u parničnom sporu u kome radnici i mali akcionari „Jugoremedije“ tuže državu Srbiju, Agenciju za privatizaciju i Centralni registar hartija od vrednosti, odloženo je za 19 jun; sutkinja Gordana Kocić je 2. aprila u 14,50 časova poslala obaveštenje advokatima dve strane, bez obrazoženja razloga odlaganja parnice u kojoj tužilac potražuje 111 miliona evra za sve što je pretrpeo tokom jedanaest godina od neuspešne, kasnije I poništene, privatizacije. Nevolje je što je tužba podneta pre dve godine, ročišta su prvo odlagana, potom se Privredni sud u Beogradu oglasio nenadležnim i slučaj pre devet meseci prepustio zrenjaninskim kolegama. Provincijske sudije slede prestoničke i produžuju odlaganja. Došlo se u poziciju Kafkinog Jozefa K., dakle, u apsurd da proces nije počeo ni dve godine nakon utužbe! „Jugoremedija“ je u stečaju, deo proizvodnog procesa je zakupac iznajmio i obnovio za niskih 50.000 mesečne nadoknade, ali poverioci se ne izjašnjavaju o programu reorganizacije, pa postoji mogućnost da preduzeće bude gurnuto u bankrot, kada se prodaje fizička imovina firme i prekidaju svi parnični sporovi. Doduše, sutužioci su i aktivne firme „Luksol farmacija“ i PenFarm, pa ne bi automatski došlo do gašenja spora, premda je bilo pokušaja da se i ove dve manje firme likvidiraju.

Podsetimo, stečaj je posledica nemogućnosti „Jugoremedije“ da Hipo banci uplati 1,65 miliona evra vrednu dospelu ratu investicionog kredita. Nelikvidnost je, pak, posledica višegodišnjeg razvlačenja plaćanja lekova od strane Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, kupca 90 odsto lekova u Srbiji, čime je deformisano celokupno ovdašnje tržište farmaceutike. Sporna je procena vrednosti „Jugoremedije“ na samo 22 miliona evra, što znači da su iz imovine preduzeća izuzeta licencna prava na 80- tak lekova, pre tri godine procenjena na 27 miliona evra. Umanjenje vrednosti je predkorak guranja firme u bankrot, imovina se jeftino rasproda, a novi, unapred definisani, vlasnik obnovi licencna prava i, tako-reći, džabe dođe do proizvođača lekova koji u koliko-toliko normalnim uslovima poslovanja godišnje realizuje proizvodnju vrednu 26 , a profitira 7,5 miliona evra. Više je nego neophodno da Privredni sud u Zrenjaninu oceni osnovanost zahteva radnika i malih akcionara, što bi, po prirodi stvari, moglo voditi i preispitivanju sporne privatizacije pre jedanaest godina. Ali, ročište se, bez slova obrazloženja, po drugi put odlaže.

Guranje u bankrot

Drugi slučaj koji ukazuje da srpsko pravosuđe pokušava da izbegne, otalja ili improvizuje zahtevano preispitivanje, dogodio se u u Privrednom sudu u Novom Sadu 14. aprila, na ročištu u stečajnom procesu Autotransportnog preduzeća „Vojvodina“. Umesto da se poverioci, među kojima je najvažnija Agrikol banka, usredsrede na pomoć realizaciji usvojenog programa reorganizacije i firma revitalizuje, stalno se zahtevaju izmene kojima se preduzeće gura u bankrot. Situacija prevoznika je posledica stava Novog Sada da ne ispuni ugovornu obavezu i međumesni saobraćaj ne izmesti na novu stanicu, koju je, na osnovu ugovora sa gradom, još februara 2007. godine izgradilo ATP „Vojvodina“, zadužujući se, najviše kod Agrikol banke, stavljanjem pod hipoteku imovine, ali i drugih firmi i lične imovine tada 82-postotnog vlasnika Ilije Devića. Sud je pravosnažno presudio u korist ATP „Vojvodina“, ali i odredio nerealno nisku nadoknadu od 4,1 miliona evra, nedovoljnu da se namire poverioci, a kamoli još i aktivira preduzeće. Podsetimo, veštaci su procenili gubitak ATP „Vojvodine“ i na 22 miliona evra, ali su stečajni upravnik i banke poverioci umanjivali(?) vrednost poslovanja; na kraju je Vrhovni kasacioni sud presudio da je grad izgubio spor, ali i odredio smešno nisku nadoknadu oštećenoj strani. Trenutno, Ustavni sud Srbije ocenjuje ustavnost odluke VKS, čime se završava spor pred domaćim pravosuđem i sledeća instance je sud u Strazburu.

Od ishoda ovog umnogome zavisi tok drugog parničnog spora, u kome Ilija Dević, pošto je kredite ATP „Vojvodina“ garantovao i drugim preduzećima i ličnom imovinom, tuži Novi Sad i potražuje 57 miliona evra nadoknade. Kako se osnov potraživanja delimično poklapa sa osnovom na koji se poziva ATP „Vojvodina“", u slučaju da se prevozniku presudi viša nadoknada, Dević u ličnom sporu sa gradom automatski umanjuje svoj zahtevani iznos.

Krađa biznisa od 48 miliona evra

Sudbina preduzeća, pak, zavisi od ishoda oba parnična spora, ali je nevolja što su za revitalizaciju firme zainteresovani jedino radnici, ujedno I manjinski (18 odsto) akcionari, i Dević, sada 38,8 odstotni vlasnik (ostale akcije su u rukama države). Svima drugima je za oko zapalo novo stanično zdanje, novoizgrađeni servis i 6,2 hektara placa na odličnoj lokaciji. Nevolja i jeste počela kada su konkurenti prevoznici, grad Novi Sad, osnivač Gradskog saobraćajnog preduzeća, višedecenijskog korisnika odavno zastarele međumesne stanice kojoj je još 1977. godine istekla privremena dozvola, načuli, upravo iz Agrikol banke kojoj je Dević kao kreditoru podneo biznis plan, da preduzetnik iz sremskog sela Krčedin ima viziju poslovnog carstva, sa motelom, benzinskom pumpom, samoposlugom, taksi i parking prostorom… Doznali su i procenu da bi ceo kompleks, sa osnovnom prevozničkom delatnošću, godišnje prihodovao preko 48, dok bi čist profit iznosio više od 10 miliona evra. Brzo stvoreni interesni lobi je nagovorio tadašnju gradonačelnicu da ne ispunjava odredbe ugovora koji je sama potpisala, a isti gard su zauzeli i potonji gradonačelnici. Ne čudi; veštaci Agrikol banke su pre šest sezona vrednost stanice procenili na 29 miliona evra! A gde su servis i veliki plac na odičnoj lokaciji. Na ročištu 14. aprila se videlo da aktuelni menadžment, postavljen voljom poverioca, od izdavanja parking, poslovog prostora, reklame.., mesećno prihoduje šest hiljada evra. Otaljava posao i kreira utisak da firma nema perspektivu kako bi je lakše gurnuo u bankrot. Agrikol banka, čije je ukupno kreditiranje 7,8 miliona evra i trećinu je već naplatila, teži izmenama plana organizacije kojima bi stekla pravo prodaje imovinu firme i pre okončanja parničnog spora preduzeća i grada.

Umesto da se preispita zašto je grad odlučio da uporno ne ispunjava obavezu, što je ishodište celog spora, i šta je u pozadini sudskih odluka o neuobičajeno niskom obeštećenju kojima se de facto devalvira odluka istog suda o krivici grada, sporovi se vode pogrešnim smerom, tako da se ugasi oštećeno, decenijama uzorno, preduzeće, a unapred definisani kupac do prekrasnog objekta i placa dođe kupovinom imovine likvidirane firme, po pravilu za sitan novac.

Živan Lazić