NA KRHKIM NOGAMA

Srbiji nedostaju upravljačka elita i program razvoja. Svako preduzeće u restrukturiranju je priča za sebe. Na traktorima koje je proizvodio „21 maj“ zavideli su nam Nemci

U poslednja vreme pojavljuju se, za sada diskretni pokušaji da se sagledaju ne samo dimenzije naše privredne katastrofe, nego i putevi oporavka privrede koja grca pod teretom pljačkaške privatizacije, ideologija i ličnih preferencija i orijentacija. Tako je nedavno na Mašinskom fakultetu u Beogradu održan skup o položaju industrije traktora, na kome su učestvovali ugledni stručnjaci iz oblasti mašinske industrije, privrednici, nekadašnji direktori ranije uspešnih fabrika i predstavnici komore.
Profesor Mašinskog fakulteta Radivoje Mitrović za Republiku iznosi zabrinutost da se poslednjih meseci sve jače artikuliše orijentacija koja težište stavlja na strane investicije kao ključni faktor ekonomskog oporavka. One jesu važne ne samo zbog zapošljavanja nego i zbog veće konkurencije, jer time dobijaju građani. To je prema rečima prof. Mitrovića opravdan, ali ne i dovoljan uslov jer razvoj zasnovan na stranim investicijama profit donosi stranom partneru. To jeste legitimno, ali je za nas nesigurna pozicija. Ako ključni generator razvoja ne budu domaći preduzetnici, mi smo na krhkim nogama jer zavisimo od stranog kapitala, podseća prof. Mitrović. Međutim, ovaj poznati stručnjak ukazuje na široku lepezu problema koji zahtevaju hitno reagovanje i razjašnjavanje. Aleksandar Vučić je obećao da će da pomogne domaći privatni sektor, ali elementi te pomoći još nisu poznati. Imali smo model razvoja posle Drugog svetskog rata koji je iznedrio uspešna preduzeća poput Energoprojekta, Trajala, 14. oktobra. Ona su bila primer ekonomskog uspeha i ne razumem zašto se stidimo da u traganju za putevima razvoja uzmemo u obzir i nekadašnja pozitivna iskustva. Mi ne znamo kakave su sposobnosti preduzeća u restrukturiranju za oporavak, a nije se ušlo ni u suštinske probleme preduzeća sa liste 24 pljačkaške privatizacije. Kao što je pogrešna premisa bila „sve privatizuj“ tako je pogrešno gledište da je sve što je privatno - nekoruptivno. Svako preduzeće u restrukturiranju je priča za sebe i zato bi trebalo formirati tim koji bi konstatovao vredi li neko preduzeće ili njegov deo oživeti kako zbog tehnologije, tako i zbog ljudi i tržišta. Na traktorima koje je nekad proizvodio „21. maj“ zavideli su nam Nemci, a sada ta fabrika stoji i propada. Mitrović sadašnje stanje upoređuje sa kretanjam „na ivici noža“. Na jednoj strani su letargija i nečinjenje, a na drugoj to što ovoj zemlji nedostaje politička elita koja veruje u neki program za koji traži podršku građana.
Jedan od mogućih poteza je da se država obrati svima koji uspešno posluju da bi se videlo koji su njihovi prioriteti i da im se pomogne. Tu spadaju najpre oni koji pune budžet, mada ih je malo s obzirom da mnoga preduzeća posluju u sivoj zoni pa su i privredni tokovi nelegalni. Izlaz bi bio da i domaći privrednici dobijaju subvencije kao i strani investitori. Zatim, treba sagledati šta je sa velikim preduzećima kao što su „21. maj“, IMR, IMT. I najzad, kakve su potrebe poljoprivrede i industrije s obzirom da su one naša velika sirovinska baza. Na primer, sa novim mašinama zasnovali bismo novu tehnologiju u preradi voća i mogli bismo da izvozimo visoko tehnološki obrađene proizvode. Tako se stvaraju šanse za mašinsku proizvodnju, tehnologiju, građevinarstvo. U naučnim krugovima se razmišlja na taj način, ali ne postoji model artikulacije interesa. Kako će se on artikulisati i sa koliko uspeha zavisi od upravljačke elite i obrazovanih kadrova koji odluče da ostanu da rade u Srbiji. Na žalost, njihov odlazak u inostranstvo nije zaustavljen. Interakcija između države i nauke je slaba iako imamo zavidne resurse u nauci. Na primer, na državnom platnom spisku je 11 hiljada naučnih istraživača koji se bave istraživanjima u svih šest naučnih oblasti - prirodnim, tehničko-tehnološkim, medicinskim, biotehničkim, društvenim i humanističkim. Njihova istraživanja se realizuju putem 777 projekata, a određeni broj je iz oblasti fizike, matematike, astronomije. Njihov civilizacijski značaj je veliki jer podižu nivo nastave na univerzitetima, a jedno od merila uspeha je i 400. mesto Beogradskog univerziteta na listi najuglednijih. Naši naučnici se bave novim metodama ispitivanja, pronalaze nove proizvode, sorte, genotipe, istražuju nove metode upravljanja. Imamo priznanja, ali je ključno pitanje kako ove rezultate pretvoriti u ekonomski profitabilan rezultat. Jedan od uslova je i raskid sa komorskim sistemom organizovanja privrede i promena načina na koji privreda artikuliše svoje probleme i potrebe. Već 90-tih godina počela je da se u svetu primenjuje klasterizacija kako bi se premostilo nepostojanje veze između nauke i privrede. Sada u EU postoji 38 naučno-tehnoloških platformi u kojima se artikulišu problemi razvoja malih, srednjih i velikih kompanija. To znači da i mi, koji pristupamo EU moramo hitno da transformišemo komorski sistem u tehničko-istraživačke platforme, a instituti i fakulteti bi trebalo da imaju ne samo pravo nego i obavezu da formulišu nove prioritete kako bi se brže odgovorilo na realne potrebe privrede, društva i države.
Međutim, mi u ovom trenutku ne znamo koliko stručnjaka u privredi imamo, koji su kapaciteti i problemi metalske, elekronske i drugih grana industrije. Sada je sve nejasno. Ćutanje intelektualaca ne doprinosi definisanju pravaca razvoja, a nemamo ni predstavu o tome koje odluke donosi država i zašto one nisu transparentne, kaže za Republiku prof. Radivoje Mitrović.

Olivija Rusovac