Srbija i njena privreda

Dužnička kriza Srbije u kontekstu evropske periferije

Sprega između centra i periferije funkcioniše danas tako što se snižavaju cene i uslovi rada radničkog sektora kako na periferiji tako i u centru. Domaće političko-ekonomske prilike se mogu razumeti iz tog odnosa i na temelju njega se može razviti politička kritika.

U Srbiji su najavljeni novi talasi mera štednji koji uključuju srozavanje javnog sektora, smanjivanje penzija, ali i produžavanje radnog veka i reformu radnog zakonodvastva sa namerom da se snize cene i uslovi rada. Ovo su liberalni odgovori na ekonomsku krizu. Šest godina posle izbijanja te krize postaje jasno da su oni nedovoljni da bi se radikalno promenilo postojeće stanje. Suprotno liberalnoj ideologiji, osnovni političko-ekonomski problemi koje danas susrećemo u jednoj zemlji poput Srbije nisu izolovane pojave niti posledice „divljeg kapitalizma“ na Balkanu, nego problemi čije uzroke moramo potražiti izvan tih odrednica. Pojave poput budžetskih deficita, javnog i spoljnog duga nisu izolovani fenomeni niti se tako mogu tretirati. Ako pogledamo šta je slepa mrlja liberalnih predstava, šta je polazana tačka koju one nikada ne dovode u pitanje, shvatićemo da je to ideja da će se ekonomsko stanje Srbije popraviti uvođenjem „još“ tržišta, „pravog kapitalizma“ i usklađivanjem sa ekonomskim zahtevima EU. Međutim, upravo činjenica da liberalne predstave opstaju uprkos postojećim uslovima, čini ih ideologijom i delovima ideološke mašine koju ubedljivo podupire većina vladajućih partija. Zato i dalje ostaje zadatak da se ovakvoj ideologiji suprotstavi konkretnim i usmerenim političkim delovanjem. Zato kontrirati zvaničnoj ideologiji znači napustiti problem „neoliberalizma u jednoj državi“ i postaviti ga sa obe strane granice, odnosno, promisliti ga iz odnosa centra i periferije. Zato je potrebno pokazati kako i zašto Srbija pripada evropskoj periferiji; jer, njena liberalizacija je tekla uporedo sa njenom periferizacijom, a novi talasi mera štednji je na tom položaju samo održavaju.

Podela na centar i periferiju nije novina, nego je postojala mnogo pre neoliberalizma. Njena teorijska razrada duguje najviše istoričarima svetskog sistema, pre svega Imanuelu Volerstinu, Samiru Aminu i drugima. Međutim, razvojem neoliberalizma ova se podela u evropskom kontekstu dodatno problematizovala i to je uslovilo potrebu za daljom razradom njenih problema¹. Zato se možemo zapitati: prvo, šta znači analizirati odnos centra i periferije danas? Drugo, šta znači analizirati ga u kontekstu Srbije i da li je takva analiza politički potentna? Najpre, to ne znači analizirati geografski položaj, niti svesti taj odnos na uloge „dominantnih“ i „potlačenih“. Naprotiv, to znači govoriti o položaju koji jedna zemlja zauzima u međunarodnoj podeli rada i pratiti načine na koji se razvija eksploatacija u odnosu na taj položaj. Nasuprot teorijama zavisnosti – ukratko, ideje da periferija izdržava centar od kojeg je sama zavisna – te govora o „Europe of two speeds“, o Evropi od dve brzine, o tzv. „catch-up“ ili naknadnoj industrijalizaciji periferije koja korača ka napretku, analiza mora uzeti u obzir i zaoštravanje klasnih razlika u tom odnosu. U kontekstu Srbije takva kritika bi bila kritika tranzicije i idealizacije evropske ekonomije. Nasuprot ideologemu tranzicije koji predstavlja centar Evropske Unije kao idealnotipsku ekonomije kojoj se Srbija približava i koji pravda proces ukidanja nasleđa jugoslovenskog socijalizma, kritikovati odnos centra i periferije znači pokazati političke i ekonomske posledice tog odnosa danas. Stoga bi jedan od prvih koraka bio napuštanje idealizacije centra. Problem je u tome što čitava sprega između centra i periferije funkcioniše danas tako što se snižavaju cene i uslovi rada radničkog sektora kako na periferiji tako i u centru. Domaće političko-ekonomske prilike se mogu razumeti iz tog odnosa i na temelju njega se može razviti politička kritika.

Položaj Srbije

Neoliberalne politike koje održavaju Srbiju u perifernom položaju sprovode kako domaće vlasti tako i izvandržavne institucije. Ovde ćemo periferni položaj analizirati kroz ulogu i uticaj Međunarodnog monetarnog fonda te kreditnog tržišta i izvozno-uvoznih sporazuma. Jer, dok kreditni aranžmani MMF-a podrazumevaju jasne političke i ekonomske uslove, sama kreditna struktura srpskih dugova zavisi od fluktuacije evra te ne daje mogućnosti da se izvrši devaluacija dinara (čime bi proizvodi koje Srbija izvozi učinili jeftinijima, pa time i „konkurentnijima“). Treće, uvozno/izvozni sporazumi su bitni jer otvaraju potražnju zemljama centra i time vrše pritisak na domaću proizvodnju. Ovo su ključne tačke koje određuju periferni položaj Srbije u okviru evropskog ekonomskog prostora.
1. MMF. Prvo, odnos Međunarodnog Monetarnog Fonda prema evropskoj periferiji zavisio je podjednako od sistema svetskih finansija i od političke slike tadašnjeg Jugoslovenskog socijalizma. Politika fonda se razvijala u dva talasa: MMF je stvoren zajedno sa Bretonvudsom i Svetskom bankom 20-ih godina XX veka kao instrument nadzora svetskih finansija. Nakon raspada Bretonvudsa on prestaje da bude nemi regulator opstanka sistema svetskih valuta i poprima jaču ulogu. Ukratko, pošto se bretonvudski sistem fiksnih deviznih kurseva raspao, svetske valute više nisu bile fiksirane prema dolaru, nego jedne prema drugima. Pošto je MMF nadživeo sistem u okviru koga je nastao, on je promenio vlastitu politiku prema različitim zemljama. U slučaju jugoslovenskog socijalizma, MMF je tek prestankom američke bespovratne pomoći Jugoslaviji tokom pedesetih mogao zauzeti aktivniju ulogu i uslovljavati centralizaciju privrede Srbije unutar Jugoslavije putem kreditiranja². Prema rečima Mišel Kamdesua, jednog od direktora tadašnjeg fonda, posle pada Bretonvudsa MMF je „sprovodio svoju tihu revoluciju“³ i postepenu ekspanziju na socijalistički balkan.
Danas u Srbiji MMF nastavlja takvu politiku. Ona podrazumeva da se struktura kreditnih aranžamana uslovljava izmenama budžeta kao i političkim zahtevima. Ekonomski i politički programi srpskih vlasti za 2014. godinu bili su predmet sastanka sa MMF-om od 1-7. oktobra 2013. Tada je objavljen izveštaj⁴ u kojem se navode problemi Srbije: to su budžetski deficit od 7,5%, visok nivo nezaposlenosti od 25%, brz rast učešća javnog duga u BDP-u (prema podacima ministarstva finansija krajem septembra  2013. taj procenat je bio na 58,1%⁵). Izveštaj predlaže dogovorena rešenja: ambiciozna fiskalna konsolidacija, uvođenje mera štednje pod izgovorom stvaranja poslovne klime, te obuzdavanje fonda zarada u javnom sektoru, ukidanje državnih subvencija, uvođenje drastičnih mera za naplate prihoda, i najviše od svega, rasformiranje društvenih preduzeća.
Ne treba mnogo truda da se shvati da politika fonda sledi matricu tzv. „10 zapovesti“ neoliberalizma (Viljemson). Sprovođenje tih zahteva moguće je samo na ruševinama socijalističkog nasleđa Srbije. Fond to jasno stavlja do znanja – rasformirati društvena preduzeća i ukinuti povlastice radnog zakonodavstva su zahtevi na kojima se insistira.
2. Struktura kredita i njihove posledice. Dalje, kreditnu strukturu srpskih dugova ne određuje samo MMF nego i njihova velika evroizacija. Nakon izolacije devedesetih i povlačenja inostranog kapitala, zavisnost razvoja od kredita sredinom prve dekade 2000-ih imala je za posledicu pad domaće valute. S jedne strane to je tokom 2000. dovelo do toga da Srbija vodi politiku prevrednovanog novca, odnosno precenjenog kursa dinara, što znači da je BDP de facto manji od označenog. S druge strane, to je dovelo do sve većeg učešća javnog duga u BDP-u koje smo pomenuli u odeljku o MMF-u. Naime, tržište kredita se naglo „usporilo“ nakon pada Leehman Brothers 2008., i nakon krize u EU, pa se samim tim udeo javnog duga u BDP povećao nakon 2008., da bi u septembru 2013. došao na 58,1% (uz dodatno negativan odnos, već zaduženog BDP-a prema spoljnom dugu – od 85,9%)⁶. Dakle, polovina domaćeg proizvoda je ostvarena zahvaljujući kreditiranju, koje postaje sve teže, što takođe prati politika stvaranja novih dugova da bi se otplatili oni stari.
Zahvaljujući vezanosti kredita za evro, Srbija je – kao i ostale zemlje periferije izvan evropske monetarne zone – dovedena u zavisnost od njegove fluktuacije. 3/4 srpskih kredita je denominovano ili indeksirano u stranim valutama, od čega je 48% u evrima (24,65% je u dolarima, dok je 21,1% u domaćim dinarima⁷). To znači da je faktički nemoguće izvršiti devaluaciju i upravljati vlastitom monetarnom politikom na taj način. Štaviše, danas se takvo stanje samo produbljuje: ako se to doda ne već loš odnos duga i BDP-a od 85,9%, te ako se u njega uračuna i devizna štednja koja u suštini predstavlja devizna potraživanja od banaka, onda taj odnos daleko prevazilazi 100% BDP-a. Svaki pokušaj izmene ovakvog stanja dodatno je otežan perifernim položajem Srbije unutar evropskog ekonomskog prostora: kao zemlja izvan Unije, ona nema pristup mehanizmima relaksacije dugova koje imaju zemlje unutar EU. Za razliku od zemalja na periferiji EU, Srbija se nalazi na periferiji periferije: ne postoje nikakvi bail-out fondovi poput Evropskog mehanizma za stabilnost, ili program kupovine obveznica Evropske centralne banke, niti ikakav politički instrument koji bi olakšao krizu perifernih država⁸.
3. Carinski sporazumi. Periferni položaj je takođe određen sporazumima koji regulišu uvoz i izvoz. Oni podrazumevaju tzv. „liberalizaciju trgovine“ – postepeno ukidanje carina na određene proizvode i industrijske sektore. Tako je Srbija 2006. potpisala sporazum o slobodnoj trgovini između zemalja Centralne Evrope – CEFTA –  kojim se ukidaju carine na neke robe, posebno industrijske proizvode⁹. On je važio na nivou Balkana i regulisao je razmenu između perifernih zemalja. Međutim, 2008. je potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju kojim se Srbija obavezala na usklađivanje pravnog zakonodavstva sa onim iz EU i postepeno ukidanje carine za određene industrijske sektore pri trgovini sa zemljama EU. Prosečna carina za uvezene robe će iznositi 0,99%. Taj sporazum takođe podrazumeva da će se u 2014. osloboditi tržište nepokretnosti za strance (čime je Srbija postala jedina zemlja koja je to uradila pre stupanja u EU). Dakle, dok je CEFTA važila na nivou periferije, SSP važi na reguliše odnos sa EU. Olakšavanje uvoza/izvoza otuda znači ukidanje zaštite domaćih proizvođača, što još dublje zaoštrava jaz između zemalja centra i periferije. Naime, proizvodi koje strani proizvođači plasiraju na domaće tržište često su „konkurentniji“ od domaćih, a to omogućavaju sporazumi Srbije sa EU koji ukidaju carine na uvoz. Time se smanjuje potražnja za domaćim proizvodima pa i samom domaćom proizvodnjom. „Liberalizacija trgovine“ ne podrazumeva bolje uslove za domaće proizvođače, nego naprotiv, bolje uslove za samu trgovinu.

Mogućnost prostora za političko delovanje

Posledica održavanja status quo odnosa između centra i periferije je ograničen prostor za vođenje monetarne i fiskalne politike. Prvo, pošto je nemoguće obaranje domaćeg kursa, kod perifernih zemalja se često pribegava „trci do dna“ u vidu interne devaluacije, odnosno spuštanja cene rada radi konkurentnosti i privlačenja investitora. To su mere koje se danas sprovode kako u Srbiji tako i u drugim zemljama periferije. Otuda je moguće razumeti reforme radnog zakonodavstva sprovođenog uporedo sa onim u Hrvatskoj, ali i mere poput zabrane zapošljavanja u javnom sektoru. Naličje ovih politika se tiče pomenutih meri štednji koje u stvarnosti samo smanjuju agregatnu potražnju. Jer, čak i da doprinesu smanjenju budžetskog deficita i zaduženosti, one ne garantuju da će ciklus prestati. Zbog perifernog položaja Srbije izvesno je da će se ciklus duga nastaviti. Drugo, obzirom na veličinu i strukturu javnog i spoljnog duga postavlja se pitanje bankrota. Pošto otpis duga nije moguć danas – ta neiskorištena mogućnost je postojala početkom 2000. kada je bilo govora o nasleđivanju jugoslovenskog duga – te da otplata duga nije izvesna, niti da će njegov odnos prema BDP-u u zakonskih 45%, bankrot postaje realna mogućnost. Izostanak bankrota ne otkriva samo činjenicu da je gornja granica duga izgubila značaj nego i da će se postojeće ekonomske politike nastaviti u budućnosti. Treće, u nedostatku prostora za spoljnopolitičko delovanje, alternativa se mora prepoznati u nužnosti organizovanja na polju unutrašnje politike. Sindikalno organizovanje u saradnji sa levim vanpartijskim udruženjima pokazalo se kao dobar početak u slučaju borbe protiv izmena zakona o radu. U trenutku kada zbog perifernog položaja i programa vladajućih partija nisu mogući ni otpis ni otplata ni bankrot, radikalizacija levo orijentisanih sindikata i udruženja može pružiti jedinu priliku da se unutrašnji politički prostor Srbije izmeni.

Aleksandar Matković