Nastavlja se nuklearna proliferacija

Imanuel Volerstin

SAD i Iran su usred teških pregovora o mogućoj iranskoj proizvodnji nuklearnog oružja. Verovatnoća da će se ovi pregovori završiti dogovorom izgleda relativno mala, pošto u obe zemlje postoje jake snage koje se opiru dogovoru i vrlo posvećeno rade na njegovom sabotiranju. Standardni stav i u SAD i u zapadnoj Evropi, sadrži pitanje kako držati nepouzdanu zemlju poput Irana, što dalje od proizvodnje oružja sa kojim bi Iran mogao da zapreti Izraelu i arapskom svetu uopšte. Iran nije, međutim, taj koji bi koristio nuklearno oružje ako ga stekne, više od bilo koje od deset drugih država, koje takvo oružje već imaju. A sposobnost Irana da zaštiti oružje od krađe ili sabotaže je verovatno veća od većine zemalja. Stvarna posledica je sasvim različita. Pokušaj da se Iran drži dalje od toga da postane nuklearna sila je kao da držite prst na tasteru. Ako se prst skloni, desiće se poplava nukleranih sila. Strah je da ako sklonimo prst, svet posle toga ne bi imao deset takvih sila, već dvadeset ili trideset. Da bi se to jasno videlo, treba pogledati istoriju nuklearnog oružja.

Priča počinje u Drugom svetskom ratu kada su SAD i Nemačka bile u akutnom takmičenju razvijanja atomske bombe, koja bi se koristila protiv onog drugog. Nemačka nije uspela u tome, predala se, a SAD su u tome mnogo dalje napredovale. Tada su se dogodile dve stvari. SAD i SSSR dogovorile su se na sastanku u Potsdamu, da će SSSR ući u rat protiv Japana tri meseca posle kapitulacije Nemačke, naime, 8. Avgusta 1945. A SAD su testirale svoju prvu nuklearnu bombu 16. jula, dakle ankon završetka rata sa Nemačkom. Šestog avgusta (dva dana pre nego što je  SSSR obećao da će ući u rat sa Japanom), SAD su bacile atomsku bombu na Hirošimu. SSSR je ispunio svoje obećanje već 8. avgusta. Da bi pokazalev da ovo bombardovanje nije stvar jednog trenutka, SAD su bacile drugu bombu na Nagasaki 9. avgusta.

Zašto su bombe bačene? Zvanični argument je bio da će ove bombe značajno skratiti rat. I možda i jesu. Nema načina da saznamo. Ali je takodje razumno pretpostaviti da su bombardovanja bila poruka SSSR-u o snazi SAD. Značajan izbor trenutka daje potvrdu ovoj pretpostavci. Šta se sledeće dogodilo? Zbog ratnih obaveza, SAD su odmah podelile neka tehnička znanja sa Velikom Britanijom. Zatim je usledio pokušaj sa jednim medjunarodnim sporazumom koji bi zabranio atomsko oružje u celom svetu. Taj pokušaj je propao. Godine 1949. Sovjetski Savez je isprobao svoju bombu i postao druga nuklearna sila. Velika Britanija je takodje isprobala svoju bombu i postala treća sila 1952. godine.

Ovaj stari trio od „Velike Tri“ sile nameravao je da se lista tu završi. Ali i Francuska je nameravala da postane velika sila i isprobala je svoje oružje 1960. Već 1964. pridružila se i Kina. Pošto je Narodna Republika Kina 1971. godine priznata za članicu UN, i dobila svoje sedište, svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN imale su nuklearno oružje. Dakle oni koji su imali oružje nameravali su listu da ograniče sobom. Bilo je, međutim, još deset do dvadeset zemalja koje su imale program „ispod žita“ i htele su vremenom da se pridruže nuklearnom klubu. Pet nuklearnih sila napravile su sporazum po imenu Ugovor o neproliferaciji nuklearnog oružja (skraćeno, NTP). Ugovor je nudio razmenu. Potpisnici će se odreći svake namere da razvijaju nuklearno oružje, a za uzvrat, pet nuklearnih sila obećavaju dve stvari: napor, s njihove strane, da redukuju količinu takvog oružja koje poseduju, i materijalnu pomoć ne-nuklearnim silama za mirnodopsko korišćenje nuklearne energije.

Na jednom nivou, ugovor je bio sasvim uspešan. Skoro sve zemlje potpisale su sporazum, i skoro sve koje su pokrenule programe ukinuli su ih. Ispostavilo se da postoje dve stvari koje su ograničile potpunu primenu NTP. Pre svega, nije se moglo gotovo ništa uraditi sa zemljama koje su odbile da potpišu sporazum, ili, sa onima koje su potpisale, a zatim ga odbacile. Bilo je nekoliko zemalja koje su odbile da potpišu, a zatim su izvršili nuklearne probe: Indija 1974., Izrael 1979. Pakistan 1998. i Severna Koreja 2008. Osim toga, Izrael je podelio svoja znanja sa svojim partnerom Južnom Afrikom. A Pakistan je počeo da prodaje svoja znanja i oružje nekim drugim zemljama. Druga negativna posledica je da je bilo tehnički krajnje teško osigurati da se znanje upotrebljivo za tzv. miroljubivo korišćenje neće upotrebiti (i to čak vrlo brzo) za proizvodnju nuklearnog oružja. Ključni tehnički problemi su u korišćenju obogaćenog uranijuma i plutonijuma u proizvodnji oružja i onoga što se zove „tehnologija dvostruke upotrebe“. Međunarodna Agencija za atomsku energiju (IAEA) nastala je 1957. pre svega da bi pomogla širenje kapaciteta zemalja za razvijanje mirnodopske upotrebe. Ali zatim se ona našla u unekoliko kontradiktornoj ulozi, postavljajući administrativne čuvare protiv zloupotrebe znanja. Radi povećanja njene sposobnosti, 1993. usvojen je „dodatni protokol“ koji je dao IAEA-i mnogo veću snagu za nadgledanje zloupotreba, ali je bar pedeset zemalja odbilo da ga potpiše. Dodatni protokol se jedino primenjuje na zemlje koje su ga potpisale.

Opadanje moći SAD otvorilo je ova pitanja. Izgleda jasno da su SAD protiv proliferacije ali, takođe, da više nisu u stanju da prete upotrebom vojne sile za njeno zaustavljanje. Ovo je učinilo da brojne zemlje, koje su odbacile nuklearno oružje, ili zato što su se oslanjale na vojnu podršku SAD u konfliktima, ili zato što su se plašile američke intervencije u svoju unutrašnju politiku, pokažu spremnost da ponovo razmotre svoje odbacivanje. Nedavne izjave japanskog premijera Šinzo Abea jasno ukazuju na ovu tendenciju. I, naravno, to je kao zaraza. Ako se Japan uputi u tom pravcu, onda će i Južna Koreja, Australija a verovatno čak i Tajvan. Egipat i Saudijska Arabija razmišljaju o ovoj mogućnosti, kao i Irak i Turska. A Brazil i Argentina  možda nisu daleko od toga. Čak i u Evropi, Švedska, Norveška i Španija mogle bi da pokrenu programe, a možda i Holandija. A bivše nuklearne zone Sovjetskog Saveza - Belorusija, Ukrajina i Kazahstan - imaju znanja kako ga ponovo početi. To znači, da, ako ne bude sporazuma izmedju SAD i Irana, prst će se pomeriti sa tastera. Ovo je ono što je ulog u ovim teškim pregovorima.<

 

Prevela Borka Đurić
Komentar br. 375, 15. april 2014.