Početna stana
 
 
 
   

„Veliki rat“ po zlu u senci Drugog

Belle epoque: zašto „volimo“ Prvi svetski rat?

Ne postoje opasne misli, opasno je mišljenje samo po sebi,

Hana Arent

2014. godina je, tačno stotinu godina otkako je počeo Veliki rat, onaj koji je trebalo da bude konačni. I nesumnjivo nam sledi godina u kojoj će prvi svetski rat blještati iz svih institucija kulture, kavzi-institucija kulture, i ostalih proizvođača državne ideologije. Histe(o)rija je počela baražno, da upotrebimo termin nastao, čini mi se, baš tokom tog rata. U intervjuu koji je dao za B92, predsednik Srbije je krajem godine izjavio, parafraziram, da su se tvrdnji da su Gavrilo Princip i Srbija izazvali prvi svetski rat priključili čak i oni koji su bili saveznici Srbije u tom ratu. Kao što često pominjem u svojim tekstovima, rečenice koje pre ispadnu no što su planirane, koje skliznu sa jezika više slučajno nego namerno i više da bi popunile neku neplaniranu prazninu nego da bi zaista nešto rekle, sadrže više značenja no ostatak izgovorenog i/ili napisanog. Ili, što bi rekao Derida: nema ničeg izvan teksta. Ova rečenica nam je na tanjiru isporučila razlog fascinacije političke i kulturne elite Prvim svetskim ratom. Istoričarka Dubravka Stojanović je primetila da je opsesija Drugim svetskim ratom veća nego opsesija Prvim svetskim ratom, ali ja smatram da je Dubravka donekle pogrešila. Nije u pitanju kvantitet, već kvalitet te opsesije, načina na koji se jedan i drugi koriste, i to kao oruđa i oružja u procesu bitke sa pojedincem kao nosiocem kritičkog  mišljenje.

Srbija dobra - Jugoslavija loša

Izjava Tomislava Nikolića nije bila usamljena: tokom novembra bilo je nekoliko slučajeva političkog grebanja o simbolički kapital koji u našoj sredini nosi prvi svetski rat. Ponovo rečima Dubravke Stojanović: resahranjena je Milunka Savić, oko toga se napravila čitava fešta sa nezabilaznom ikonografijom: predsednikom i patrijarhom, koji su sa govorničkih mesta prosuli srž kafanskog antijugoslovenskog imaginarijuma, koji se može svesti na prostoproširenu, isto tako kafansku, rečenicu: Srbija dobra, Jugoslavija loša. Jasno je da je antijugoslovenstvo jedan od temalja svih novonastalih nacionalnih identiteta na tlu Jugoslavije i upravo tu treba tražiti razlog kvalitativno različite recepcije prvog i drugog svetskog rata. Očigledni nivo u prvom svetskom ratu Jugoslavija ne postoji nije jedini. Smatram da postoji jedan daleko dublji razlog.

Izložba sa časova crtanja po glasačkim listićima

Prvi svetski rat nije imao jednu komponentu koju jeste imao drugi i sa kojom ovdašnje kulturne i političke elite očigledno teško izlaze na kraj: sistem vrednosti. Naime, uzrok i tok Velikog rata su bili obeleženi državom kao neupitnom strukturom i neupitnom vrednošću. Interesi različitih država (faktički isti interes: kolonijalna dominacija) su došli u sukob, države su zaratile i učestvovale u tom ratu a biti lojalan i veran državi u tom trenutku, značilo je lično učestvovati u njemu. (Takav nivo jednoumlja i oduševljenja je retko kad u povesti bio zabeležen, i to bi samo po sebi trebalo da bude vredno makar trunke prezira) Niko se u prvom svetskom ratu nije (ili, barem, kafanska istorija voli da misli da nije) osvrtao na neke dublje vrednosti, jer taj rat je bio ukratko: država naređuje, a građani svoju vernost pokazuju marširajući u rovovsku klanicu. Stotinu godina stara definicija vernosti prohujava kroz reči predsednika Srbije sa početka: odnos prema ratu definisan je stranom na kojoj je "vaša država" učestvovala. Ukoliko on smatra da "oni koji su bili na našoj strani" i danas moraju da brane istu tu stranu, struktura njegovog načina na koji misli taj rat je sasvim jasna: država naređuje, građani ne misle, već marširaju (pre sto godina u rat, danas u nekontrolisani kapitalizam, dodao bih. Ipak se i u prvom i u drugom slučaju političke elite pozivaju na svetlu budućnost koja treba da dođe nakon što istrpimo poslednju muku).

Izvor zla

Onaj rat iz sredine prošlog veka je, međutim, bio radikalno različit. U njemu je postojala jedna temeljno anticivilizacijska strana koja se zalagala za potpuno varvarski sistem vrednosti. Na nekim mestima je bilo potrebno ratovati i protiv svoje države, kao što je bio primer u Italiji, višijevskoj Francuskoj, banana državama na tlu Jugoslavije, a na koncu i u samoj Nemačkoj-Sofija Šol je ikona antifašizma zato što se suprotstavila svojoj državi. U recepciji građana, koji su krajnji primaoci medijskih poruka, ovo je nemerljivo komplikovanija situacija: pouka drugog rata je da se vernost ne iscrpljuje vernošću svojoj državi, da ta ona nije konačna i neupitna vrlina i da država nije neupitni i vrhovni arbitar. Drugi svetski rat je svom snagom pokazao da država može biti izvor zla¸ i ne samo to, već je ona bila uzrokom tog najradikalnijeg anticivilizacijskog projekta koji je istorija upoznala. I na kraju da vernost državi može biti zločin po sebi. I zaista kroz razne procese (na primer denacifikacije u Nemačkoj) nakon drugog svetskog rata revidirana je upravo uloga države u životu i ona gubi, barem za neko vreme, poziciju jedinog arbitra istine. Zato o drugom ratu ne može da se kaže da strana definiše odnos, već je za taj odnos potrebno uključiti, uvek nezgodne, savest i kritičko mišljenje.

Anti-antifašistički projekat, raširen po svim državama Evrope, posebno Balkana, u velikoj meri je izgrađen i na otporu prema građaninu koji misli i razmišlja i pored (često uprkos njoj, često njoj uz nos) svoje države. U istom trenutku država, kroz svoje glasnogovornike, institucije, funkcionere i slično, poručuje nam da preferira upravo taj otpor i otklon od građanina koji kritički misli. A država poslednjih nekoliko decenija vraća sebe u lagodnu poziciju u kojoj preferira građanina koji ne misli, koji radi i/ili ratuje i koji, nakon što izgubi snagu za ta dva poslednja, umire što pre da ne bi koštao.

Stefan Aleksić

     
01-30. april 2014.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013