Početna stana
 
 
 
   

 

SENKE VARLJIVOG PROLEĆA BEOGRADSKOG

Ne vidi se kraj frustracijama i našim podelama a još manje se nazire šta će biti posle izbora ovog proleća koje je i samo upravo varljivo.

 

U Kijevu proleće kasni

Predizborna groznica koja je mučila Srbiju uoči vanrednih parlamentarnih izbora bacila je senku na događaje u Ukrajini – burne i dramatične - koji se naravno tiču i naše zemlje. U Kijevu je V. Janukovič zbačen s vlasti, a ruski predsednik V. Putin je dobio ovlašćenja od Dume da interveniše ili i da ukaže famoznu „bratsku pomoć”. I sve liči na Srbiju iz devedesetih, a to je već opšte mesto u komentarima. Senka beogradska je nad Kijevom i obrnuto u Beogradu kao da niko nema vremena da komentariše zbivanja u Ukrajini i vlada bezmalo muk. Famozni čvor se zavezao upravo u vezi s opredeljenjem Ukrajine za EU. Delom svoje tradicije Ukrajina pripada Evropi ali se probudio imperijalni sindrom i sve se zaplelo u novi čvor, pa se Rusima čini da se svaki Gordijev čvor razrešava mačem. Ukrajinsko proleće postaje svetski problem - Istok i Zapad su opet u igri. I hladni i vrući rat su na sceni i niko ne zna rasplet. Ili će se Ukrajina raspasti i federalizovati, ili ce biti “prisajedinjena” Rusiji kao daleke 1753. Rusija je garant ukrajinskog suvereniteta, ali granice su za nju porozne pa i šupljikave na slovenskom prostoru posebno. Opominjao je B. Jeljcin u vreme raspada SSSR-a i to jasno, svi mogu biti suvereni ali ne po „balkanskom scenariju”, a senke varljivog proleća opominju da i to isključeno nije.

Kada je o Srbiji reč

Ne čini se ipak da građani Srbije imaju mnogo da biraju jer na sceni su stari „igrači”, a obećanjima ionako znamo cenu u zemlji stalno u krizi. Uspon A. Vučića niko ne dovodi u pitanje a on je raspisao izbore ne da proveri volju naroda nego svoju - radikali su ma kako se zvali sudbina Srbije. A opozicije kao i da nema, razjedinjena je i bez ideja koje bi mogle da probude zemlju i da je povedu napred. U vazduhu se oseća - nakon Putinovog govora, u Moskvi - neka nova sintagma u stilu i Kosovo i Krim i Evropa kao činioci na srpskoj političkoj sceni. I Putin i mi smo zavezali taj čvor još jednom - onako preko Krima - i niko siguran nije kako se on može razdrešiti. Ko će kome tu pomoći na putu ka EU ili ko će kome biti kamen na putu to niko pouzdano ne zna, jer političari u izbornoj groznici ne baš mudro ćute. Daleko je Kijev još dalje je Moskva, a najdalje je Kosovo, jer niko se ne usuđuje da kaže da li je u sastavu Srbije ili nije, budući da ono što piše u Ustavu niko ne čita niti razume. Ne baš brojne pristalice nekih partija - Dveri i DSS te SRS - pred ruskom ambasadom kliču Putinu, a druge uticajnije i mnogobrojnije - ćute i o onom najvažnijem u Srbiji i o onom u svetu. Zemlja je podeljena i svi ponavljaju onu floskulu koja ništa ne znači – „kuću smo sagradili na nezgodnom mestu“. Ne odvajamo se od slavne prošlosti, a hoćemo u svetlu budućnost negde u EU. S Kosovom – još jednom - ili bez Kosova, u EU ili u daleku Putinovu Evraziju. U nedostatku volje za suočenjem s izazovima po meri evropskih integracija nude zamene uglavnom loše - gde ćemo pohraniti urnu s posmrtnim prahom N. Tesle, da li u Muzeju Teslinom ili u krugu hrama sv. Save. To je postalo problem. Dovoljan za manipulaciju nužnu u izbornoj groznici koja trese Srbiju. Ozbiljnim istoričarima i našim i stranim je jasno sve o uzrocima i povodu i posledicama velikog rata 1914-1918. ali priča teče i izliva se u legendu do koje je ovde mnogima više stalo nego do istine o nama gde smo i kako srno. U magli i izmaglici legende političari lakše prodaju svoje mutne planove, a i sam gospodar Vučić se uspinje na toj nizbrdici i u toj izmaglici.

Ne vidi se kraj frustracijama i našim podelama a još manje se nazire šta će biti posle izbora ovog proleća koje je i samo upravo varljivo. Mnogima se čini da će nekako zaobići ono bitno na putu evropskih integracija, a ne vide da one mogu lako da zaobiđu nas. Mi se sudimo s Hrvatima i Hrvatska s nama, kao da umesto genocida i zločina stravičnih nije bilo malo ni jednima ni drugima. Bežimo u probleme koji zapravo to nisu kako bismo izbegli one koji to jesu.

Senka Velikog rata još jednom

Simboli i signali su u vezi i u istorijskoj i u striktno aktuelnoj ravni. U Srbiji je mnogima više do simbola nego do signala. U Sarajevu će na Vidovdan gostovati Bečka filharmonija na obeležavanje stogodišnjice Velikog rata ove 20l4. Na koncertu u Gradskoj većnici razorenoj 1992. i najmoćnije televizijske mreže će to prenosti u svet i zvuci J. Hajdna će odjeknuti kao tuga i opomena Das Kaiserquarteta sa onim rečima upućenim Bogu da čuva cara, koje stoje u mnogim himnama tih vremena a ni Bog ni car nisu sačuvali zemlje i narode od zla i tragedije - ni Bosnu ni Srbiju ni carevine koje su nestale. Otvorilo se pitanje famozne revizije istorije. Kao da su himne uzrok a ne politika i malih i velikih sila, pa je stoga kako se nama čini nevažno koja će se i čija sve himna svirati na ovim tužnim svečanostima. Ako je već uz Hajdna potrebna i neka himna neka se sviraju i austrougarska i srpska i ruska, i crnogorska. Nekom zabrinutom zbog revizije istorije - u SPC posebno - to je poseban problem i sam namerno povezuje zbivanja iz 1914. sa onim iz 1992. recimo kao da ta zbivanja stoje u istoj ravni, i kao da to nije upravo revizija. istorije. Nisu isti ni povodi ni uzroci ali je nekorn stalo da sve bude isto, pri čemu se brine zbog revizije istorije. Nisu danas iste ni Srbija ni Austrougarska carevina, ali legende su milije od istine. Svima su tvrdi jedan medijski mudrac da su i 1914. i 1992. „protivnici i tada i kasnije bili isti - Srbi”. Još jednom Srbija u prošlosti traži budućnost ili u budućnosti prošlost kao da nije na putu ka EU.

I papa Franja nam nije po volji

U momentu kada se ekumenske perspektive otvaraju široko zastali smo pred jednim komentarom - Pravoslavlje 14. 03. 20l4. - protođakona Z. Andrića. Ne toliko zbog nečeg nedorečenog koliko zbog onog rečenog. Svako ima pravo da misli i kaže šta misli ali ovde se radi o bitnim pitanjima savremene duhovne strategije hrišćanske Crkve u celini. Kada se papa Benedikt XVI povukao u mirovinu novi papa Franja je najavio - za početak - novi papinski stil koji je mnoge zbunio, a mnoge i ohrabrio. Ovaj papa „sa cipelama izlizanih potpetica“ dolazi iz Latinske Amerike gde je nastala sporna teologija oslobođenja koja je u našoj SPC uvek ocenjivana kao neko „oslobođenje od teologije“. Sve se vrtelo oko toga da li tradicionalne strukture Crkve rnogu biti jedini tumači i teološki autoriteti ili će se Crkva napokon vratiti svetu i čoveku odnosno laicima - koji se u Crkvi definišu kao narod Božji - ili će ostati u rukama jerarhije. Tu je novi papa, upravo povukao nove poteze u smeru reformi na temeljima velikog otvaranja koje je započelo Drugim vatikanskim koncilom pape Jovana XXIII.
Papa Franja je uputio pitanja biskupima i laicima da odgovore šta misle o pitanjima braka, porodice i polnih odnosa.
Papa se nije obratio samo biskupima i već stižu prigovori da je to populistička politika Vatikana u stilu vox populi vox dei, Neobično kao prigovor. Jer odavno je uočen „nesklad između životne prakse i učenja Crkve“. Papina pitanja - kaže komentator Pravoslavlja - „su tu i tamo diplomatski ili politbiroovski formulisana“ i u tome se vidi „jezuitstvo udruženo sa franjevstvom“ i papa se vidi kao „populistički propovednik siromaštva“ koji ide nekom novorn brazdom. Tek će se videti „plodovi njegovog reformističkog kursa“ u koji mnogi sumnjaju. Još nije jasno da li će nameravane reforme papine biti realizovane u smislu traženja novog oblika papinstva ili će se sve vratiti nepogrešivom autoritetu „rimskog biskupa“ kako pravoslavci vide rimskog papu uopšte. Ovaj papa uistinu proverava ideal i ispituje da li je on „po meri ljudskoj odnosno da li se s njim može živeti“. To su suštinska pitanja jer izazove ne nudi samo teologija nego i humanistička nauka koja oblikuje zapadnu civilizaciju. Na neka pitanja papa Franja je već odgovorio u svojoj enciklici Evangelii gaudium. Stoga, se nama čini da kakogod gledali  teološke finese ne treba sumnjati u papine namere. On se kloni puta pogubne klerikalizacije i vraća se izvornoj reči Isusa iz Nazareta koji je naš savremenik. Zapravo, papa Franja postavlja pitanje Quo vadis ecclesia? a to je bitno pitanje i za Crkvu i za civilizaciju u kojoj ona postoji već dva milenijuma. Dobro je što je papa Franja sva fundamentalna pitanja „delegirao narodu Božjem“ i dobro je uradio po našem sudu budući da je jerarhija govorila vekovima i pitanja su ostajala otvorena - u životu - ne grade život teološke konstrukcije već život gradi sve pa i teologiju. Za čoveka i po čoveku koji je simbolizovan u liku i delu Isusa iz Nazareta i njegove saputnice Marije iz Magdale. U romanu nobelovca Samaraga. Isus za sebe kaže da bi voleo da se zove Isus iz Magdale.

Mirko Đorđević

     
01-30. april 2014.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013