Dragi Bugarčić, GATALICA, Čigoja, Beograd, 2013

LIČNA I KOLEKTIVNA TRAGEDIJA

Najnoviji roman Dragog Bugarčića nastavlja onu poetičku liniju kojom je autor krenuo svojim romanom Sporedna ulica koji smo pre više godina takođe prikazali u Republici. Tematski  to je stradanje i logorisanje vojvođanskih Nemaca na kraju rata u periodu oktobar 1944 - mart 1948. Bugarčićeva proza jeste vidljiv znak slike ovih naših prostora,  u kojoj istorija nije učiteljica života, već  konstantno ponavljanje grešaka.  Svedena tematski na muku i nepravdu, kroz priču o jednom takvom Nemcu, dečaku koji preživljava sve strahote perioda 44-48', potom beži u Austriju koja postaje njegova nova domovina,  ova  proza stvara okvir za dva glasa u tekstu: jedan je piščev, a drugi  je glas glavnog junaka, Roberta Hamerštila. Dvostrukom naracijom  Bugarčić vrlo umešno fragmentizuje tekst sučeljavajući svoje autorsko  i Hamerštilovo razmišljanje. Oba glasa se skladno nadopunjuju čime narativni tok romana dobija na dinamici.  Navikli smo već da kod Bugarčića srećemo uvek nove ekspresivne književne postupke koji umnogome olakšavaju receptivnu prohodnost romana kod čitalačke publike.

Osobenost ovog romana je u  tome  što glavni junak Robert Hamerštil nije puka literarna fikcija, već stvarna osoba, poznati i priznati austrijski slikar i grafičar, umetnik visokog ranga.
Ovo je dakle istorijski roman o tome kao život piše romane. Ali život ne piše romane, on samo daje dramatski pretekst za njegovo umetničko oblikovanje.
Glavni junak kroz brojne asocijativne slike,  kroz sećanja i razgovor sa piscem proživljava sve muke kroz koje je kao dečak prolazio boraveći u logoru za Nemce  i spasavajući goli život. Sve je to docnije prikazao kroz svoje slike. One su zapravo rezultat te njegove snovno-evokativne jave. On vidi samo jezgro svojih snoviđenja i slika ih. Slikama je zapravo davao pečat jave. Islikavao je priče, a ispisivao slike. Svako ko se zagleda u neku Hamerštilovu  sliku praktično čita njegov roman-sećanje, zapravo dokumentarni roman u prvom licu, roman čije autorstvo, rekli bismo, jednako pripada piscu Bugarčiću  i slikaru Hamerštilu. Zato bismo s pravom mogli reći da je ovaj Bugarčićev roman (baš kao i jedini Hamerštilov roman O ikonama i pacovima  sa podnaslovom: jedno banatsko detinjstvo 1939-1949, napisan 1999. godine) zapravo  knjiga koja se i čita i gleda. Jer glavni junak Bugarčićevog romana na jednom mestu doslovce  kaže: hoću da naslikam sve nestale osobe koje sam poznavao,  meni bliske i drage. Osobe koje su netragom nestale u logorima ili pogubljene na vršačkom Šinteraju. Kroz neverovatnu izražajnost tih slika razgovetno razaznajemo zlokobnu senku  tragičnih zbivanja toga vremena.
Hamerštilovi crteži, njegove slike modiljanijevski  izduženih  likova verno odražavaju autorovo neprekidno  uklizavanje  u san i iz sna ponovno u javu, u prošlost koja ga bolno peče i u sadašnjost punu ljudskog i umetničkog nemira u kojoj se ta prošlost  tako jasno ogleda. Neprebolna rana  je na njegovoj duši ali on bez revolta i gneva svoj čemer iskazuje jedino kroz svoju umetnost. Čitav Hamerštilov život i umetnost, dakle, obeleženi su ličnom i kolektivnom tragedijom.
Ovo je samo uslovno romansirana biografija banatskog Švabe, dečaka logoraša, pisca i slikara Roberta Hamerštila. Jer viđena očima samog Bugarčića, ona je prožeta njegovim umetničkom senzibilnošću, njegovom umetničkom percepcijom; fakta su Bugarčiću samo pomoćno sredstvo u umetničkom oblikovanju jedne životne priče. Slike Roberta Hamerštila, odnosno Bugarčićeva percepcija  utisaka koji su one ostavle na njega,  ispisala je ovaj roman. On je podjednako umetničko delo vrsnog pripovedača koji je svojim doasadašnjim književnim opusom obezbedio mesto u savremenoj srpskoj književnosti, i biografija jednog čoveka koji je imao dramatičan životi kome je upravo ta dramatika oličena u tragediji,  pomogla  da razvije svoje umetničke, pre svega slikarske sklonosti, da slikama svedoči o jednom velikom i nepotrebnom zločinu. O jednoj osveti koja je bila strašna i krvava.             

Zlatoje Martinov