Početna stana
 
 
 
   

F. M. Dostojevski, Zimske beleške o letnjim utiscima, Ringier Axel Springer, Beograd, 2014

DUGO PUTOVANJE U EVROPU

Već toliko meseci me neprestano nagovarate, prijatelji moji, da vam što pre opišem svoje utiske o inostranstvu, i ne sluteći da me svojom molbom prosto dovodite u nepriliku... Bio sam u Berlinu, Drezdenu, Visbadenu, Baden-Badenu, Kelnu, Parizu, Londonu, Lucernu, Ženevi, Đenovi, Firenci, Milanu, Veneciji i Beču....

Nikada pre nisam bio u inostranstvu, a vuklo me je nešto tamo još od najranijeg detinjstva... Gospode bože, koliko sam očekivao od tog putovanja!.. U Rimu, na primer, nisam ni bio... Berlin je na mene ostavio sasvim kiseo utisak... I sad znam da nisam pravedan prema Berlinu... Kad sam doputovao, neispavan, žut, umoran, sav izlomljen, odjednom sam opazio da Berlin neverovatno liči na Petrograd. Iste ulice, prave kao strela, isti mirisi... Ne razgledavši čak ni freske Kaulbaha (o, užasa!), brže-bolje pobegao sam u Drezden, duboko ubeđen da se na Nemce treba posebno naviknuti i da ih je teško podneti u velikim masama.  A u Drezdenu sam se opet ogrešio o Nemice ... odjednom mi se učinilo da nema ničeg odvratnijeg od tipa drezdenske žene...

Mobilna šok galerija instalirana u centru Novog Sada

Sa tako utešnim mislima krenuo sam za Keln. Priznajem da sam mnogo očekivao od katedrale... Kad sam, pri povratku iz Pariza, prošao kroz Keln i ponovo je video, umalo je nisam „na kolenima molio za oproštaj“ zato što prvi put nisam mogao da shvatim njenu lepotu... Prvi put mi se katedrala uopšte nije svidela... „Veličanstvenog vrlo malo“, došao sam do zaključka, isto onako kao što su naši dedovi ocenili Puškina: „Isuviše lako“, kažu, „piše, a malo uzvišenog“... „Francuz nema zdravog razuma, a kad bi ga imao, smatrao bi to za svoju najveću nesreću.“ Ovu frazu je još prošlog veka napisao Fonvizin. Bože moj, kako ju je veselo napisao.... Sve slične fraze koje šibaju strance čak i danas imaju za nas Ruse nečeg neobično prijatnog. U najdubljoj tajnosti, tajno čak i od nas samih, oseća se u tome neka osveta za nešto ružno iz prošlosti... Nekad, kada sam se znao sa Bjelinskim, s kakvim se strahopoštovanjem naš tadašnji? književni? kružok klanjao pred Zapadom, prvenstveno pred Francuskom. Tada je Francuska bila u modi ... i ne samo da su se obožavala imena kao, na primer, Žorž Sand, Prudon ...već su i kojekakvi balavci, najništavniji ljudi, bili na visokom glasu...

„Gospode, kakvi smo ti mi Rusi?“ sinulo mi je kroz glavu... Zašto Evropa ima na nas tako snažan, tako volšeban, privlačan uticaj? Pa?, apsolutno sav naš razvitak, nauka, umetnost, građanska prava, humanizam, sve je otuda, iz iste „zemlje svetih čuda“! Tada smo lako usvajali Evropu, razume se, fizički. Ali moralno usvajanje nije išlo bez biča. Obuli su svilene čarape, natukli perike, opasali špade – i gotov Evropejac. A kao i pre su tukli svoju poslugu, kao i pre su patrijarhalno postupali sa svojom porodicom, kao i pre tukli u štali sitnog spahiju... i isto kao i pre puzali pred višim ličnostima... Sva ta gospoda bila su prost narod, jedne gore list. Nisu ispitivali stvari dokraja, uzimali su, tukli, krali, sa ushićenjem savijali leđa i bogato živeli u razvratu... Koga volim, toga, kaže, bijem. Čak bi se, kažu, i žene zabrinule kad ih ne biju: ne bije, znači – ne voli! Sada već Gvozdilov  vošti ?svoju lepu ženu? skoro iz principa, a i zato što je budala i ne poznaje nov način života... Gvozdilov je kod nas ... gotovo besmrtan. Da, živ je i zdrav, sit i pijan... Žena mu već odavno više nije mlada i onako lepa kao što je nekad bila... Ali kad je njen muž i kapetan ležao bolestan, bez ruke, ona se nije odmicala od njegove postelje, provodila je noći bez sna pored njega, tešila ga, gorko plakala za njim, nazivala ga svojim dragim, svojim junakom, svojim sivim sokolom... Ničeg lepšeg u našem ruskom svetu od bezgranične ljubavi koja sve oprašta...

Mi smo toliki Evropejci da se narodu već smučilo gledajući nas... Sada duboko preziremo narod i njegove principe da smo puni neke nove, dosad nepoznate gadljivosti... Kako smo samo uvereni u svoju civilizatorsku misiju, kako s visine rešavamo pitanja, i još kakva pitanja: treba samo nakalemiti plodove evropske civilizacije i pročitati dve-tri knjižice. I kako smo sad veličanstveno mirni, jer ni u šta ne sumnjamo, i sve smo rešili i potpisali! S kakvim smo mirnim zadovoljstvom ošinuli Turgenjeva  zato što se usudio... da ne bude zadovoljan našim uzvišenim ličnostima ... i tražio bolje od nas. Bolje od nas! Gospode bože! Pa što ima lepše i bezgrešnije od nas pod suncem?.. Civilizovane dame ne šalju više svoje lake košulje roditeljima, ali kad naručuju haljinu kod krojačice, s kakvim prefinjenim poznavanjem stvari umeju da podmetnu vatu na izvesna mesta svoje dražesne evropske haljine. Šta će im vata? Razume se, zbog elegancije, zbog estetike...

Nemojte pomisliti da ću ja sad odjednom razvezati o tome da civilizacija nije razvitak... Nemojte misliti da ću dokazivati kako čovečja duša nije tabula rasa... Nemojte misliti da ću se sad praviti kao da ne znam da naši naprednjaci uopšte ne zastupaju vatu, i isto je tako žigošu kao i lake čaršave... Mi ne volimo rad, nismo navikli da idemo korak po korak, bolje je jednim korakom stići do cilja ili se ogrešiti o zakon ... gospodski nerad.

Vole kod nas Zapad i u odsudnim trenucima svi tamo putuju. Eto, i ja tamo idem... Samo Molčanina ?ćutljivka? nema tamo, on se drukčije snašao i jedini ostao kod kuće. Posvetio se otadžbini... Sad mu ni prići ne možeš... Molčanin više ne ćuti, naprotiv, samo on i govori... „Mi bismo se radovali da nešto radimo, ali nema posla, a i ono što ima radi se bez nas. Mesta su zauzeta, ne vidi se kad će biti upražnjena“... Pariz ... to je najmoralniji i najčestitiji grad na zemljinoj kugli! Kakav divan red! Kakva trezvenost! Kako su tačno određeni i stabilno utvrđeni odnosi: kako je sve osigurano, kako su svi zadovoljni i srećni... Da, Pariz je čudan grad. Kakav je samo komfor, kako svemoguće udobnosti za one koji imaju pravo na udobnost!.. I kakva preciznost propisa u svemu! Ne samo spoljašnja pravilnost već kolosalna, unutrašnja, duhovna, koja iz duše potiče...

Koliko se, u tom pogledu, razlikuje London ... Ostao mi je u sećanju svojim širokim slikama, jasnim originalnim planovima koji nisu svi jednim aršinom odmereni. Sve je tako ogromno i upadljivo po svojoj originalnosti... Svaka specifičnost, svaka protivrečnost saživljuje se sa svojom antitezom, uzorno idu ruku pod ruku, ne isključuju jedno drugo. Međutim, i ovde se vidi ona uporna, potmula i već zastarela borba na život i smrt opštezapadnog individualnog načela sa neophodnošću da se nekako slože i sažive, da nekako organizuju kolektiv i počnu da žive u jednom mravinjaku, samo da se organizuju i srede, da ne jedu jedni druge, jer ako im to ne uspe, onda će zaista doći do pretvaranja u ljudoždere... Taj i danju i noću užurbani i kao more nepregledni grad, pisak i zavijanje mašina, železnice koje idu iznad krovova kuća, ta smelost i preduzimljivost, prividni nered koji je u suštini najsavršeniji buržoaski red, ta otrovna Temza, ti velelepni skverovi i parkovi, oni strašni krajevi i jazbine grada, sa svojim polugolim, divljim i gladnim stanovništvom. City  sa svojim milionima i svetskom trgovinom, kristalni dvorac, svetska izložba. Gledate te milione ljudi, koji se ovde pokorno slivaju sa cele zemljine kugle – koji se tiho, uporno i ćutke gomilaju u tom kolosalnom dvorcu, i osećate da se tu nešto konačno dogodilo, dogodilo i završilo. To je nekakva biblijska slika, nešto kao Vavilon, proročanstvo iz Apokalipse koje se ispunjava naočigled svih. Osećate da vam treba mnogo vekovnog duhovnog otpora i odricanja da ne podlegnete, da se ne potčinite utisku, da ne proglasite Baala  bogom, to jest da ono što postoji ne uzmete za svoj ideal... Pred takvom kolosalnošću ...trijumfalnom savršenstvu tvorevina duha, zamire često i gladna duša, smiruje se, potčinjava, traži spasa u alkoholu i razvratu, i počinje da veruje kako sve tako i mora biti.

Svet se gura po otvorenim krčmama i po ulicama... Pivnice su udešene kao dvorovi. Sve je pijano, ali nije veselo, već naprotiv mračno ... i nekako čudno ćutljivo... Sve se to žuri da se napije do besvesti. Žene ne izostaju iza muževa i piju zajedno s njima, a deca trče i puze naokolo. Ko god da je bio u Londonu, sigurno je bar jednom otišao noću u Haj-Market. To je kvart gde se noću skupljaju hiljade javnih žena. Ulice osvetljene mlazevima plinske svetlosti... Na svakom koraku divne kafane, ukrašene ogledalima i pozlatom... Tu su i starice, ali i lepotice, pred kojima zastaneš kao zapanjen. U celom svetu nema tako lepog tipa žene kao što su Engleskinje... Kroz tu užasnu gomilu gura se i pijana skitnica – i bogataš sa titulom... Gore na galeriji ugledao sam jednu devojku i zastao prosto zapanjen; ništa slično takvoj idealnoj lepoti nisam nikad video... Crte njenog lica bile su nežne, fine, nečeg neiskazanog i tužnog bilo je u divnom i malom gordom pogledu, nečeg misaonog i čežnjivog... Na Haj-Marketu sam video majke koje su svoje maloletne kćeri dovodile na prodaju. Devojčice od dvanaestak godina hvataju vas za ruku i mole da idete s njima... Jednom sam na ulici u gomili sveta video devojčicu ... u ritama, prljavu, bosu, ispijenu i izudaranu... Vratio sam se i dao joj pola šilinga. Ona je uzela srebrni novčić, zatim me je divlje i prestravljeno pogledala u oči i pobegla kao da se boji da ću joj uzeti taj novac...

Engleski sveštenici neće otići siromahu. Sirotinju ni u crkvu ne puštaju jer nema čime da plati mesto u klupi. Brakovi među radnicima, i uopšte među sirotinjom, često su nezakoniti, jer se skupo plaća za venčanje. Njihova deca, tek što malo odrastu, često odu na ulicu ... i nikad se ne vrate roditeljima. Anglikanski sveštenici i episkopi su oholi i bogati, žive po bogatim parohijama i goje se potpuno mirne savesti... U Parizu je potreba za vrlinom neutoljiva... Parižanin strašno voli da trguje, ali i kad trguje, i kad vas u svom dućanu oguli do kože, on to kao radi ... zbog vrline, iz neke svete potrebe. Da ... ima što je moguće više stvari, glavni je moralni cilj Parižanina... Krasti, to je odvratno podlo – za to se ide na robijaške galije. Buržuj je spreman štošta da oprosti, ali krađu vam nikad neće oprostiti, pa makar vi i vaša deca umirali od gladi. Ali, ako ste ukrali iz vrline, onda vam se sve prašta. Vi, znači, hoćete da skupite mnogo blaga, vi želite da ispunite svoju dužnost prema prirodi i čovečanstvu... Pa i radnici su svi u duši sopstvenici: sav njihov ideal je u tome da postanu sopstvenici i da steknu što više mogu... Istina, proglasili su: liberte, egalité, fraternite.  Vrlo lepo. Šta je liberte?.. Podjednaka sloboda da svako može da čini šta mu je volja, u granicama zakona. A kad možeš da činiš sve što ti je volja? Kad imaš milion. Daje li sloboda svakome milion? Ne daje. Pa šta je čovek bez miliona?.. Onaj sa kojim drugi rade sve što hoće... Pored slobode postoji i jednakost, naime ravnopravnost pred zakonom... Tu ravnopravnost svaki Francuz može i treba da smatra za ličnu uvredu. Šta je onda ostalo od lozinke? Bratstvo! E, taj deo lozinke je glavni kamen spoticanja na Zapadu. Čovek sa Zapada priča o bratstvu kao o velikoj sili koja pokreće svet, a gubi iz vida da se bratstvo niotkuda ne može nabaviti ako ga nema u stvarnosti... Bratstvo nastaje samo, ono je bogomdano... A u prirodi Francuza, i uopšte zapadnog sveta, njega nema; postoji samo individualno načelo, načelo svoje kuće, princip samoodržanja ... svoga ja... Iz takvog isticanja samog sebe nije se moglo roditi bratstvo. Zašto? Zato što u bratstvu ličnost ne treba da brine o pravima svoje jednakosti sa svim ostalima, već bi sve to ostalo moralo samo da priđe ličnosti koja traži svoja prava, tom individualnom ja... da ga prizna ravnopravnim i po vrednosti jednakim samome sebi, to jest svemu ostalom što postoji na svetu... ?A? ličnost, koja traži svoja prava, treba da celo svoje ja, da sebe celu žrtvuje društvu... da svoja prava bez ikakvih uslova preda društvu. Ali ličnost sa Zapada nije naviknuta na takav tok stvari; ona hoće sve na juriš, ona traži svoja prava ... a tu onda nema bratstva.

Naravno, čovek se može preporoditi! Za taj preporod potrebno je da prođe hiljadu godina, jer slične ideje treba prvo da nam uđu u krv da bi postale stvarnost. Dakle, reći ćete vi, čovek treba da se odrekne svoje ličnosti da bi postao srećan? Naprotiv, kažem ja – ne samo da se ne treba odricati ličnosti nego upravo treba postati ličnost, čak u mnogo većoj meri nego ona koja se sad formirala na Zapadu... Dobrovoljno, potpuno svesno i bez ikakve prinude učinjeno žrtvovanje samog sebe u korist svih ljudi, to je, po mom mišljenju, znak najvećeg razvitka ličnosti, njene najveće snage, najveće vlasti nad sobom, njene najuzvišenije slobode volje. Dobrovoljno dati svoj život za druge, biti razapet za sve na krst, poći na lomaču, može samo ličnost maksimalno razvijena, potpuno ubeđena u svoje pravo da postoji kao ličnost... Treba se žrtvovati tako da daš sve, i još poželiš da za to ništa ne dobiješ zauzvrat, da niko za tebe ni crno ispod nokta ne žrtvuje.

Ali kako da se to postigne?.. Treba voleti. Trebalo bi da čovek sam instinktivno teži bratstvu, zajednici, slozi, da ga to vuče uprkos svom vekovnom stradanju naroda, uprkos varvarskoj grubosti i neznanju ukorenjenim u prirodi, uprkos vekovnom ropstvu i najezdi drugih plemena... Kakva utopija!.. Šta vi mislite? Da li je to utopija ili ne?

Izabrao Ljubiša Vujošević

     
01-30. april 2014.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013