Početna stana
 
 
 
   

Svet i njegove nedoumice

GLOBALIZAM I DEMOKRATIJA

U određene pravne instrumente ugrađuje se i princip po kome država da bi imala legitimitet mora da bude demokratska, da se pridržava izvesnih zajedničkih vrednosti. Evropska konvencija o ljudskim pravima uspostavlja čak izričitu vezu između demokratije i legitimiteta države.

Međunarodno pravo može se razumevati kao pravni aspekt, kao pravni pratilac globalizacije. Ne upuštajući se u sve druge aspekte globalizacije (ekonomske, kulturne, političke i druge), za nas je veoma važno pitanje šta je globalizam uneo kao demokratizujući faktor međunarodnih odnosa? Odnosno dobija li se još jedan uvid u mogućnosti demokratije izvan okvira nacionalnih država?

Afirmacija individue

U XIX veku, prema Vestfalskom miru (1648), međunarodno pravo se shvatalo kao pravo koje reguliše odnose između država: države su bili njegovi subjekti, a individue njegovi objekti.  Prodor demokratije u međunarodno pravo započeo je nakon Prvog svetskog rata, sa Ligom naroda. Od sporazuma o manjinama u vreme Lige naroda, pa sve do Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija, osporeno je isključivanje pojedinca iz međunarodnog prava odnosno priznato je pojedincima da imaju pravo i obaveze iznad onih koje su uspostavljene u njihovom nacionalnom pravnom poretku: priznanje prigovora savesti, radikalna pravna norma da se pojedincima u principu dozvoljava da pokrenu postupak protiv svoje vlade ili da se peticijom obraćaju Evropskoj komisiji za ljudska prava odnosno Savetu Evrope.  Još radikalnija je pravna situacija koja više ne ostavlja slobodu državama da sa svojim građanima postupaju kako nađu za shodno. U određene pravne instrumente ugrađuje se i princip po kome država da bi imala legitimitet mora da bude demokratska, da se pridržava izvesnih zajedničkih vrednosti. Evropska konvencija o ljudskim pravima uspostavlja čak izričitu vezu između demokratije i legitimiteta države. U Helsinškoj deklaraciji (KEBS,1992) stoji još izričitije: „ističemo da su obaveze preuzete u oblasti ljudske dimenzije KEBS-a pitanja koja se direktno i legitimno tiču svih država učesnica, te da ne predstavljaju isključivo unutrašnja pitanja odnosne države. Zaštita i unapređenje ljudskih prava i osnovnih ljudskih sloboda, te jačanje demokratskih institucija i dalje predstavljaju vitalnu osnovu naše sveobuhvatne bezbednosti”.  Na tim principima sprovodi se učlanjavanje u Evropsku uniju.

Sve prisutniji trend globalizacije otvorio je i pitanja o mogućnostima demokratije na supranacionalnim nivoima. Ne upuštajući se u aktuelnu krizu neoliberalne globalizacije, nas interesuje pitanje šta je globalizam uopšte uneo u dalji razvoj demokratije. S obzirom na činjenicu da je demokratija svoj najviši domet ostvarila u nacionalnim okvirima, postavlja se pitanje da li je smanjenje uloge nacionalne države dobitak ili hendikep za dalji razvoj demokratije? I uopšte, koje su mogućnosti demokratije izvan okvira nacionalne države? U tom pogledu među teoretičarima demokratije mišljenja su podeljena.

Otvaranje galerije Šok Partizan izložba Zatečeno stanje

Pojedini autori polazeći od Ujedinjenih nacija, smatraju da nacionalne države postaju najviši nivo institucionalne strukture na kojem se programi demokratije mogu konzistentno sprovoditi.  Robert Dal, istina dosta oprezno, dozvoljava mogućnost da u budućnosti dođe do „postepenog razvoja neke vrste transnacionalne poliarhije“. Međutim, on istovremeno uviđa da se u transnacionalnom sistemu država stvara još jedan vid posredovanja između građana i centara moći što vodi redukovanju mogućnosti građana da utiču na procese odlučivanja o pitanjima od životnog značaja za njih. Pa zato preporučuje, prvo, jačanje demokratskih institucija u naciji-državi i drugo, uspostavu lokalne samouprave, kako se građani ne bi osećali bespomoćnim pred udaljenim centrima odlučivanja. Iz navedenih Dalovih premisa, mogli bismo izvući zaključak da bi razvoj reprezentativne i participativne demokratije unutar nacije-države, trebalo da služi kao predohrana za insuficijentnost demokratije na globalnom nivou. Kod Habermasa mešaju se pesimizam i oprezni optimizam. On u globalizmu vidi nove iskorake prema „svetskom društvu“, ali pri tome se pita za sudbinu demokratije u novoj postnacionalnoj konstelaciji. Šta biva sa ostvarenjima demokratije na nacionalnom nivou, kao sto je, pre svih, jednakost građana pred zakonom, pita se Habermas. On smatra da u proširivanju demokratije preko nacionalnih granica dolazi do „deficita demokratske legitimnosti“ na dva načina: prvo, time što skup involviranih u donošenju odluka ne koincidira sa skupom na koji se te odluke odnose, i drugo, zato što u rastućoj međuzavisnosti država, sve više stvari se reguliše međudržavnim aranžmanima, što smanjuje efekte političke volje građana na nacionalnoj areni.  Kao primer takvog „demokratskog deficita“, Habermas navodi proces birokratskog donošenja odluka od strane eksperata u Briselu, koji je uzrokovan preseljenjem odlučivanja s nacionalnog nivoa na međudržavne komitete vladinih predstavnika. Ti supranacionalni dogovori i sporazumi nisu podložni onom stepenu legitimnosti koji se dobiju pod pritiskom domaće javnosti. Problemi te vrste postaju sve evidentniji u Evropskoj uniji, i realno je pretpostaviti da će se oni uvećavati s rastom broja njenih članica.

Demokratija ima budućnost

Iz tih razloga Habermas unosi i dozu pesimizma u pogledu budućnosti demokratije. U onoj meri u kojoj je nacija-država prikraćena funkcija za koje nema ekvivalenata na supranacionalnom nivou koji uduzenim građanima omogućavaju da menjaju uslove života u svojoj državi, nužno će biti lišene njihovog realnog sadržaja. Ma koliko pesimističan, Habermas ipak nalazi da će demokratija imati legitimitet u budućoj evropskoj federaciji. To uverenje on zasniva tvrdnjom o sve većoj solidarnosti građana nego što je ona u nacionalnim okvirima. Habermas smatra da u većim političkim jedinicama (transnacionalnim režimima) mogu da se kompenzuju funkcionalni gubici države, a da se pri tome ne mora kidati lanac demokratske legitimimacije. Jer globalizacija je ne samo ograničavanje državne moći, ona pre svega zahteva da se „ojačaju slobodarske snage građanskog društva“, odnosno vlastita inicijativa i odgovornost samih građana".  Prema Entoniju Gidensu svaka ozbiljna rasprava o globalizaciji, pretpostavlja naglašen polazni stav da demokratizacija ne može biti ograničena na nivo nacionalne države. Nastojanje da se gradi „globalna demokratija“ nije, kako on kaže, „nikakav utopijski cilj.“ Ona je neka vrsta nove realnosti, produzetak nacionalne demokratije na globalnom nivou. Dakako, ne kao prost produžetak, već kao novi kvalitet. Dalovim jezikom rečeno, to je treća transformacija demokratije u njenim milenijumskim tokovima, od starogrčkog grada preko nacije do transnacionalnog nivoa.

Globalizacija, po Gidensovim rečima, aktivno doprinosi razvoju demokratije u nacijama bez demokratske tradicije i stvara uslove u kojima se autoritarne vlasti mogu lakše uklanjati nego u prošlosti. Podrazumevajući „demokratizaciju demokratije” ponajpre kao decentralizaciju, Gidens podvlači snažan uticaj globalizacije na prenos moći odozgo nadole, ali i na povratan tok odozdo nagore. Taj dvostruki tok demokratizacije ne znači „slabljenje autoriteta nacije“ već je radije uslov potvrđivanja tog autoriteta, odnosno, naciji daje „novu snagu.”

EU - deficit demokratije

Budući svestan kritika na račun Evropske unije („deficit demokratije“ i „nezainteresovanost za brige malih ljudi“), Giddens preporučuje niz kratkoročnih i dugoročnih mera koje bi proizvele i veću demokratiju i veći legitimitet. U tom kontekstu, neka od pravila za „demokratizaciju demokratije“ unutar nacija vrede i za „evrodemokratiju“ unutar Evropske unije, kao sto su: veća transparentnost, iskorenjivanje birokratskih hijerarhija, prenošenje dela vlasti koncentrisane u Briselu, pomeranja moći iz Evropske komisije ka evropskom parlamentu, stvaranje pravih evropskih partija itd. Da bi vlada uspostavila neposredniji odnos sa građanima i građani sa vladom, Giddens preporučuje sistem lokalne neposredne demokratije, elektronske referendume, porote građana i slično.  U svakom slučaju, veza između transnacionalne i nacionalne demokratije nije prekinuta, već, po rečima Giddensa, jedna drugu podstiče i unapređuje. Drugim rečima, demokratija na globalnom nivou nije lišena nacionalnih korena. Naprotiv, ona je utoliko funkcionalnija ukoliko je razvijenija i potpunija u nacionalnim okvirima. S druge strane, dalji razvoj demokratije unutar nacija može biti u velikoj meri ojačan izgradnjom transnacionalnih oblika demokratije. Giddens smatra da bi takav razvoj događaja u Evropskoj uniji mogao da posluži kao platforma za globalni oblik kosmopolitske demokratije.

David Held polazi od globalizma kao fait accompli. Za razliku od prethodnih teoretičara demokratije David Held je daleko veći nacionalni nihilist i bez sumnje veoma posveceni teoretičar globalne demokratije. Dejvid Held se pita kakva je sudbina demokratije u okolnostima globalizma i u uslovima kada se promenila delotvornost nacionalnih demokratija. Ukratko, kakvo je i kakvo treba da bude značenje demokratije u svetu promenljive međupovezanosti,lokalne,regionalne i globalne.  Ideja i koherentnost demokratije suočena je sa višestrukim izazovima. S obzirom na mnoštvo aktera u globalističkoj mreži odlučivanja, ključno je pitanje njihove odgovornosti prema građanima nacija-država, budući da građani imaju nad njima minimalnu ili nikakvu kontrolu i male mogućnosti da izraze svoje neslaganje. Rešenje koje se nudi za te probleme Held definiše kao „model kosmopolitske demokratije“ ili kao „kosmopolitski model demokratske autonomije”. Na bazi toga Held razvija pravu utopiju demokratske kosmopolitske zajednice (zajednice svih demokratskih država). Ona je sačinjena sintezom teoretskog materijala iz Habermasovog „ustavnog patriotizma” („građani slobodno određuju uslove sopstvenog udruživanja“) i Kantovog samoodređenja i građanina sveta. Teorijska potka od koje Held polazi jeste stanovište da se demokratski legitimitet može spasiti samo na transnacionalnoj osnovi. Svetska demokratska asocijacija biće, nada se Held, brzo prihvaćena, kako zbog presedana koje predstavlja novo demokratsko udruživanje, tako i zbog teškoća da se održe nacionalne demokratije koje ostaju usamljene.

Takav razvoj mogao bi imati za posledicu podudaranje prava i odgovornosti građana pojedinačnih država i subjekata kosmopolitskog prava. „Na taj način bi moglo, u načelu, da se ustoliči demokratsko građanstvo (kurziv MM), da zadobije istinski univerzalni status.” Na taj način ostvarila bi se Kantova ideja o građanima ne samo svoje nacionalne zajednice, već univerzalnog sistema „kosmo-političke” vladavine. Šta biva sa nacija-državama? „Na tlu kosmopolitske zajednice, nacije-države bi vremenom „odumrle” ali time Held ne želi reći da bi države i nacionalne zajednice postale suvišne. Postoje mnogi jaki razlozi za sumnju u teorijsku i empirijsku zasnovanost tvrdnje da će nacije-države nestati”.

Transnacionalno i nacionalno

Živimo u epohi velikih kriza i krupnih promena, od nacionalnih država ka svetskom društvu, od autoritarnih država ka demokratiji, od kraha socijalizma do kapitalizma „sa ljudskim likom“. Iako u njoj živimo više od dva veka, od Francuske revolucije naovamo, ma koliko paradoksalno zvučalo, tek smo na početku tih velikih gibanja. Demokratski legitimitet koji sve više afirmiše potrebu da ljudi sami vladaju svojom sudbinom, trpi međutim, različite vidove osporavanja na međunarodnoj sceni. Globalizacija je prešla put od prvih vidova internacionalizacije trzišne ekonomije i kapitala do savremenih transnacionalnih trendova koji su svet, i pored svih podela,učinili jedinstvenom celinom. Iz vremena u kojem su nacionalne države predstavljale osnov međunarodnih odnosa, u kojem nije postojao nijedan autoritet iznad nacionalne države, niti bilo čija nezavisnost ispod nje, globalizam sve više izmešta autoritet i „nagore“ i „nadole“, dovodeći u pitanje i sam smisao postojanja nacionalne države. Međutim, treba imati u vidu da su nacionalne države kojima je globalizam oduzeo svojevremenu primarnost, još uvek glavne institucije kroz koje će društva nastojati da odgovaraju na izazove globalizma.

Nacionalni senzibilitet opravdan je ne samo kod starih evropskih država, već jos vise kod novorođenih nacionalnih država nastalih u razdoblju nakon Drugog svetskog rata. Za više od dve trećine članica Ujedinjenih nacija, nacionalno-državni subjektivitet prethodni je uslov uključivanja u integracione sisteme. Prema tome, XXI vek nije samo vek transnacionalnih integracija,već je istovremeno, za niz zemalja, i vek nacionalno-državnih afirmacija. Drugim rečima, savremena istorijska kretanja ne mogu se razumevati crno-belim pristupom, ne mogu se svoditi ni samo na globalističku, niti samo na nacionalnu dimenziju. Obe dimenzije čine sadržaj savremenih svetskih procesa i mogu biti komplementarne ili sukobljene, već u zavisnosti od konkretnih istorijskih situacija.

Milenko Marković

 

     
01-30. april 2014.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013