Početna stana
 
 
 
   

Problemi savremenog sveta

Bauk koji kruži: dezintegracija

Nedavno otcepljene Krima od Ukrajine i pored nekih svojih specifičnosti spada u kategoriju dezintegracija koja, ukoliko se ne utvrde neka dogovorna rešenja, preti da Evropu uvede u stanje zategnutog rivaliteta, sličnom nekadašnjem Hladnom ratu.

Po završetku Hladnog rata govorilo se da će svet zahvaljujući procesu globalizacije postati „ravan“. To jest, biće sve manje prepreka saradnji među narodima i državama dok će procesi ekonomske i svake druge integracije ojačati i proširiti se širom sveta. Povrh svega i same države više neće imati onu ulogu koju su ranije imale, pošto će njihove ekonomske ingerencije biti znatno manje i prepuštene nevidljivoj ruci tržišta, dok će se sve ostalo uskladiti na osnovama zajedničkih vrednosti demokratije i vladavine prava. U krugovima vrhunske politike niko nije predviđao da može doći do nekog obrta koji će sve to poremetiti. Međutim, odnosi među državama nisu se odvijali bez sporova i sukoba. Vojne intervencije velikih razmera događale su se i dalje prema starim ili novim konceptima geostrategija. U tom formatu upravljanja krizama, na mnogim mestima u svetu pojavio se otpor ujednačavanju socijalno ekonomskih sistema, uniformnim merilima uređenja života, modernizaciji prema zadatom modelu i svemu onome što narušava etnički, religiozni, kulturni identitet, tradiciju i slično. Jednostavno mnogi su hteli da očuvaju svoj grupni karakter, duboko ukorenjenu ljudsku osobinu, to jest da potvrde da im je stalo da pripadaju nečem većem od njih samih.

Geopolitička pomeranja

Istovremeno, ekonomski i vojno moćni, koji su se predstavili kao moralno najispravniji, najmudriji i u svemu najbolji, dopustili su da se skoro bez ikakve regulacije u nacionalnim i globalnim razmerama neometano uvećava bogatstvo, što je dovelo 2008.godine do svetske ekonomske krize. Tek tada se vrlo ubedljivo pokazalo da svet zaista nije ravan. Povrede identiteta pod udarom socijalno ekonomskih tegoba postale još bolnije i izazovnije. Težnja za slobodom, jednakošću i pravdom stekla je time nove dimenzije, ne sasvim nepoznate, ali svakako izrazitije. Nije više teško pokrenuti veliki broj ljudi na bunt sa osloncem na savremena sredstva komunikacije. Pored toga, oni koji je trebalo da pruže odgovore za to pokazali su se sve manje sposobnim. U tim društvenim previranjima oživljava nacionalizam, koji u novoj političkoj oblandi ponovo pruža pojedincima i grupama osećaj potisnutog posedovanja vlastitog prostora i pripadništvo nekoj zajednici istorije i kulture. Međutim, takve pojave prate užasna preterivanja koja se ponajviše ogledaju u ponašanju obnovljenih profašističkih pokreta gde je odbačena svaka pomisao na udruživanje različitosti, poštovanje ljudskih prava i uvažavanje međuzavisnosti kao jednog od uslova napretka. Građansko, slobodno, političko grupisanje zamenjuje se jednoumljem kao vrhunskom vrlinom.

Dezintegracija država suočava svet sa teškim političkim nedoumicama za koje je teško naći odgovore koji bi zadovolji sve zainteresovane strane. Danas su mnoge vlade prisiljene da se tim pitanjima bave, ali izgleda da nisu spremne da se upuste u objektivno razmatranje njenih uzroka. Zahtevi se prikrivaju ili se njihova ozbiljnost umanjuje. Zbunjujuća je činjenica da zahteva za otcepljenje manjeg ili većeg isticanja ima svuda. Nešto manje se javlja u zapadnoj hemisferi. Ali ko zna šta se tamo još može dogoditi. Najviše sukoba povodom razdvajanja ima u Aziji i Africi, prostorima kojima je kolonizacija svojim adminstrativnim granicama ostavila u nasleđe nerešena etnička pitanja. Međutim, valja reći, da se takvi procesi u novom ruhu javljaju i u Evropi. Stiče se utisak da se ništa suštinski nije promenilo nestankom britanske, francuske i nemačke imperije, ishodom dva svetska rata, uništenjem fašističkih država i raspadom Sovjetskog saveza.

Izložba GUK rezultati gradskog konkursa za kulturu

Malo je zemalja u Evropi koje se mogu pohvaliti da im taj bauk nije u dvorištu ili pred vratima. U nekima je to čak vrlo aktuelan problem, kao na primer u Španiji, Velikoj Britaniji, Belgiji, Italiji, Austriji, Rusiji, Ukrajini i Moldaviji. Mogli bismo na taj spisak dodati i zemlje Balkana, zajedno sa Kiprom, gde još uvek ima neverice u konačnost uspostavljenih rešenja. Kad je Evropa u pitanju, na sve to dodajmo i to da se nad Evropskom unijom, najnaprednijom integracijom u svetu, nadvile teškoće u rangu egzistencijalne krize od koje ako se ne oslobodi preti raspad organizacije. Nedavno otcepljene Krima od Ukrajine i pored nekih svojih specifičnosti spada u kategoriju dezintegracija koja, ukoliko se ne utvrde neka dogovorna rešenja, preti da Evropu uvede u stanje zategnutog rivaliteta, sličnom nekadašnjem Hladnom ratu. Reč je o stanju koje bi moglo Evropu, koja se još nije izvukla iz ekonomske krize, da uvuče u nove teškoće za koje je teško naći rešenje.

Opasne igre najmoćnijih

Etničko udaljavanje unutar zajednica i u savremenim uslovima vodi ka dezintegraciji država. Takvi procesi u društvu izazivaju sumnju u održivost multietničkih i multikulturnih zajednica, uprkos činjenici da bi prekrajanje sveta u etno nacionalne države dovelo do velikih potresa i povreda mira. Sadašnje upravljanje u svetu ne podnosi nagle promene sistema, zbog velike međuzavisnosti u tehnologiji zadovoljavanja savremenih potreba. Sa stanovišta međunarodnog javnog prava, pravo na suverenitet i pravo na samoopredeljenje jesu dva međusobno nesaglasna pojma. Oduvek je bio problem kako ih složiti u neku neprotivrečnu celinu. Najprihvatljivije je pomiriti ih putem pregovora ravnopravnih strana i utvrđivanje interesnih tačaka koje u konkretnom slučaju povezuju zagovornike jednog i drugog. Međutim, to se nažalost retko dešava. Možda i zbog toga što su takvi sporovi manje ili više pod uticajem geopolitičkih interesa najmoćnijih. Naime, teško je i sve teže takva pitanja odvojiti od održavanja interesnih sfera. Pojavili su se i neki novi momenti. Bipolarnost svetske moći po završetku Hladnog rata u skladu sa promenama u odnosu snaga zamenila je multipolarnost, ali taj obrt nije izbacio faktor aktuelne moći iz međudržavnih aranžmana. Dakle, takva pitanja moraće se rešavati u krugovima moćnih, bez obzira šta mali o tome misle. Pored toga, pokušaji da se ovi probleme reše golom oružanom silom bilo bi izlaganje rizicima koji verovatno po svojim razmerama nikada ranije nisu postojali. Ako bismo uzeli u obzir samo ekonomske instrumente za rešavanje tih pitanja, lako bismo zaključili da oni takođe mogu izazvati velike štete, koje sada u kriznim ili post kriznim uslovima niko ne bi bio spreman da podnese. Nadajmo se da će svest o posledicama dezintegracije uputiti vodeće sile da ih, ako su neizbežne, rasprave na miroljubiv način uz zaista optimalno priznavanje prava svih subjekata rešenja. Da bi se to dogodilo moraju se zaboraviti mnoge ideološke šeme i stare geopolitičke koncepcije i pristupiti svetu onakvom kakav on zaista jeste. Takvo polazište je realnija osnova da se postigne nešto bolje i trajnije. Ipak, bauk koji kruži svetom neće tek tako nestati.

Simeon Pobulić

 

     
01-30. april 2014.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013