Početna stana
 
 
 
   

 

Demokratija je procedura

Najveći uzrok debakla stranaka koje su sebe definisale kao demokratske na poslednjim izborima bio je upravo u nedemokratskom ponašanju njihovih lidera kako unutar stranačkih organa, tako i na javnim funkcijama

Ovo je poraz građanskog društva, zavapila je jedna bivša političarka i istaknuta dugogodišnja borkinja za demokratske promene u Srbiji, povodom rezultata poslednjih, vanrednih izbora u Srbiji. Posle mene (nas) potop - kad mene (nas) nestane, zavapio je i Luj XIV čija je isto tako čuvena misao Država to sam ja (L´etat c´est moi). U moderno doba ova sintagma je modifikovana u izrazu Demokratija to sam ja. Bez demokratije nema politike, i bez mene nema demokratije - pa je danas sasvim očigledno da bi tu tezu gorljivo zastupao i sam Nikolo Makijaveli u svojim uputstvima za uspešno vladanje. Demokratija je u današnje doba postala i ideologija i religija čiji vernici svoju odanost ritualno ispunjavaju zaokruživanjem i ubacivanjem glasačkih listića u providne kutije posle čega se povinuju volji na ovaj način izglasane većine i bogom danih vođa. Transparentnost takve demokratije traje koliko i glasanje – jedan dan. Posle toga glasači se povlače u prethodno stanje mirovanja - pasivnih objekata političke volje izabrane većine, a većina kojoj na ovakav način pripadne vlast sa njom može da radi šta hoće. Čak i ako je glasala samo polovina od polovine glasača. Do sledećih izbora.

Razumljiva je zabrinutost građana kad jedna politička partija sa neprikosnovenim liderom dobije apsolutnu većinu u predstavničkom domu naroda. Zbog toga i jeste potrebno uvek iznova preispitivati i pojam demokratije i njenu praksu.

Političke stranake koje su nastajale u uslovima borbe protiv nazadnih apsolutističkih vladavina uzimale su demokratski naziv upravo da bi glasačima uputile jasnu poruku da im baš oni obećavaju slobodu. Ali, kad se apsolutističke vladavine demontiraju, i kad sve političke stranke postanu demokratske i napredne, nastaje novi problem jer apsolutizam često samo menja političko ruho. Zaodenut demokratijom svaki apsolutizam postaje privlačan naročito kad se u konkretnim okolnostima nude odgovori koje narod želi da čuje.
Grešna demokratija

Svedoci smo istorijskog vremena koje se u Srbiji već može spakovati u zaokružen period. Posle višedecenijskog jednopartijskog samoupravnog političkog sistema koji je sebe smatrao za vrhunac demokratije, već četvrt veka na sceni je demokratska era višestranačja i može se reći da će ona posle ovih izbora, formiranjem nove vlade, doživeti svoj vrhunac. Na vlasti su se u raznim, reklo bi se svim mogućim kombinacijama, izređale sve političke partije, sa uglavnom poznatim liderima. Period jednopartijskog režima obeležila je izreka da se ne treba držati zakona kao pijan plota, aperiod višestranačja isto tako značajna da ko traži poštenje u politici treba da ide u crkvu. Na poslednjim izborima napravljen je i zatvoren krug savremene demokratske istorije Srbije - od apsolutne većine Miloševićevog SPS, preko apsolutne većine  DOS do apsolutne većine SNS. Zajedničko za sve naše “demokratske” faze jeste zloupotreba pojma demokratije kao upravljanja naroda, to jest, njegovo razumevanje i primena u iskrivljenom, obliku demagogije – veštine upravljanja narodom.
Najveća briga posle ovih izbora treba da bude samo u neizvesnosti i zebnji ko je sledeći posle ove vlasti?

Definisanje pojma demokratije je opšte mesto, ali se uvek zaboravlja da je njegova suština u Zakonima koji su iznad volje pojedinaca i partija na vlasti, a ne u vladavini na osnovu većine glasova na izborima. U primeni ovog principa,  izostala je razrada mehanizama i procedura za funkcionisanje demokratije u svakodnevnom životu u svim oblicima društvenog života, a ne samo u skupštinskim protokolima.

Upravo to je ispit na kojem su pale sve naše demokrate u višestranačju.
Demokratija nije na ulici

Šta je to demokratska procedura i na čemu se zasniva? Pre svega na javnosti i dostupnosti podataka, zatim na ravnopravnosti i nezavisnosti subjekata demokratskog odlučivanja koji zajedno predstavljaju osnov za kontrolu odlučivanja – na svim nivoima i po svim pitanjima. Da bi se to ostvarilo moraju se poštovati formalizovani postupci demokratskog ponašanja koji se ne mogu izbegavati ni pod kojim izgovorom.  Kako na nivou republičke Vlade, tako i na nivou poslednje, i najmanje mesne zajednice i kućnog saveta. Ali, isto tako i u svim drugim organizacijama koje postoje u društvu zbog nekog razloga zajedničkog interesa udruženih pojedinaca. Dakle i u “golubarskom društvu” mora da funkcioniše demokratski protokol i procedura zbog zajedničkog interesa i zajedničkih para kojima treba da raspolažu. Naravno, izvan ovog razmatranja su privatne organizacije – od privrede do sportskih klubova koje nemaju obavezu uspostavljanja untrašnjih demokratskih odnosa.  

Protokol i procedura uopšte nije jednostavan proces. On se odvija na sastancima članova delegiranih u upravljačke organe – skupštine, upravne i nadzorne odbore. Procedura zahteva niz utvrđenih postupaka: predlog dnevnog reda, pridržavanje teme i poštovanje vremena učesnika u ovom procesu. Zahteva prethodno informisanje u pripremi sastanka sa pisanim dokumentima na osnovu kojih se tema razmatra. Zahteva pravo da se postavljaju pitanja i obaveza da se daju odgovori. Zahteva zapisnik, i njegovo usvajanje. Zahteva se odlučivanje glasanjem, i arhiviranje odluka kao pisanog dokumenta, kontrola njihovog sprovođenja. Zahteva se minimum kulture dijaloga i tolerancije. Zahteva se redovnost u radu...

Sve ovo navedeno (a ima još toga) predstavlja institucionalizovanje demokratskog sistema, a u našoj demokratskoj praksi pogrdno se  naziva sastančenjem i smatra se za suvišno, opterećujuće, za formalizam i birokratiju, za gubljenje vremena. I tako se demokratija, zbog straha od gubljenja par sati mesečno na kvalitetnom radnom sastanku, pretvara u lakrdiju od telefonskih sednica ili neformalnih sastanaka, “čapraz divana” gde svi govore u isto vreme o svemu i svačemu, ne slušajući jedni druge, a onda prepuštaju poslovanje pojedincu od poverenja, ugleda i autoriteta. Deformacije u društvu nastaju pre svega po horizontali u svim segmentima života a onda se, naravno, preslikavaju i u vertikali vlasti. Od ove bolesti nisu pošteđene ni najuglednije nevladine organizacije koje se predstavljaju za perjanice borbe za demokratiju.

Lakše je bilo lupati u šerpe i duvati u pištaljke (u redu, morao i to neko da radi) nego sedeti na sastancima i pisati strategije i planove rada u svim mogućim oblicima društvenog života.

Upravo zbog toga se događalo i događa da veliki borci za demokratiju kad dođu u situaciju da vrše vlast (na bilo kom nivou) postupaju samovoljno, ubeđeni da su oni ovlašćeni i pozvani da sprovode demokratiju. Da u žaru tog svog uverenja udare šakom o sto sa uzvikom “Kad je demokratija u pitanju, tu nema diskusije”, a promene se svode na krečenje osvojenih prostora, hoblovanje parketa, zamenu nameštaja, kupovinu novog voznog parka.  

Najveći uzrok debakla stranaka koje su sebe definisale kao demokratske na poslednjim izborima bio je upravo u nedemokratskom ponašanju njihovih lidera kako unutar stranačkih organa, tako i na javnim funkcijama. Već na samom početku svoje vladavine (2000) oni, pre svega, nisu sankcionisali brojne oblike nezakonitog ponašanja svojih prethodnika. Abolirali su ih, da bi odmah počeli da se ponašaju kao oni, često još i gore. Došli su na vlast sa idejom “a sad, malo mi”. Nedemokratsko ponašanje i zloupotrebe vlasti dovele su ih do debakla koji nije mogao da spreči nikakav politički marketing. Pogotovo onaj sa upiranjem prsta u druge.

Problem apsolutne vlasti jedne stranke i jednog čoveka ne treba gledati samo u partiji na vlasti i ličnosti njenog predsednika – taj slučaj smo već imali, nego u uništenoj demokratskoj proceduri rada institucija sistema, koja bi trebala da bude garant demokratije, kontrola vlasti. Građansko društvo od varvarstva autokratije neće spasiti  neke nove ličnosti, “lideri” i “perjanice” borbe za demokratiju koje ćemo sledeći put birati da dođu na vlast. Civilizovanje je u dugoročnom i masovnom procesu negovanja demokratije koji treba da započne od obaveze obučavanja đaka osnovne škole, na časovima građanskog vaspitanja, da vode sastanak razredne zajednice po protokolu demokratske procedure, kao da je sastanak Vlade.

Opstanak neke društvene organizacije, sistema ili društvenog nukleusa zasniva se na javnosti, (samo)kritičnosti i sposobnosti za stalno sopstveno menjanje i primenu novog – znanja, sredstava, ljudi. Neka se u ovome prepoznaju gubitnici. I neka se ne nadaju dugom opstanku trenutni pobednici.  

Dragan Stojković
     
01-30. april 2014.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013