Početna stana
 
 
 
   

 

DUGA SENKA NAD REFORMAMA

Da li pobednička garnitura sa korenima u ratu i zločinu želi reforme? Kada je Slobodan Milošević posle Dejtonskog sporazuma postao „faktor mira na Balkanu” obećao je da će započeti reforme. Od toga nije bilo ništa. Želeo je samo vlast. Aleksandar Vučić kaže da mu promena ustava nije glavna tema, a o promeni preambule uopšte i ne razmišlja.

Olivija Rusovac

Parlamentarni izbori su prošli i na vlast su se vratile stranke iz 90-tih godina. Izmenjen je samo redosled moći. Socijalistička partija Srbije koja je bila svemoćna u vreme Miloševića, sada zaostaje i to dvostruko, za Srpskom naprednom strankom tj. otcepljenim krilom bivših Šešeljevih radikala. SNS, predvođena Aleksandrom Vučićem, dobila je nešto manje od polovine glasova građana koji su izašli na izbore i to je zaista lepa pobeda. Uz 22 odsto glasova socijalista, srpski parlament će opet pružati onu impozantnu sliku kao posle prvih višestranačkih izbora u kojoj se opozicija jedva primećivala. Pa ipak, da li su pobeda SNS-a i solidan procenat SPS-a dovoljno ohrabrujuć podatak za slavljenike? Skoro unisono glasanje kakvo se očekuje u skupštini može da pruži osećaj sigurnosti i pojača slatki ukus pobede. Ostaje, međutim pitanje šta je sa onom drugom polovinom građana koji nisu glasali. Oni nisu izašli na izbore jer nisu imali za koga da glasaju. Da li su rezignirani, besni, obeshrabreni, zgađeni zbog korumpirane vlasti i dugogodišnjih neuspelih reformi? Kome su oni važni, ko njih pita, ko je taj ko zna šta oni misle. Sa svakim izborima ispliva neka jetkost u vidu sve manje zainteresovanosti građana da izađu na birališta. To se dogodilo i ovog puta i to pobedu SNS-a čini gorkom. Pametan pobednik bi se zamislio nad činjenicom da je za njega, uprkos velikoj medijskoj promociji, glasala samo četvrtina birača. Ko je odgovoran za anomiju i ravnodušnost koja je ovladala ovom zemljom? Kako smo došli do toga da nam je nedostižan postao ideal obima privrednog rasta u Srbiji od pre više od četvrt veka, pre nego što je Srbija ušla u ratove. Socijalisti istoriju računaju od 2008, kada su na vlast došli zahvaljujući koaliciji sa demokratama, a naprednjaci od 2012. godine, kada su pobedili demokrate. Ali istorija je ipak malo duža. Na to nas upravo podseća proces koji je protiv Srbije pokrenula Hrvatska za genocid. Taj proces ponovo pokreće pitanja odgovornosti za rat, patnje, izgon, ubijanje, pljačke. I tako dolazimo i do pitanja zašto je Srbija ekonomski propala zemlja. Milošević, Tuđman i Šešelj su tvorci i izvođači rata, a ovo što primamo putem medija i što nam se prikazuje kao velika parnička i advokatska veština više liči na igranje na tuđem grobu. Sve će to trajati dok se veliko zlo ne svede na banalnost presude koja će poravnati zločine. Ostaje pitanje da li će to doneti išta dobrog Srbima koji su ostali u Hrvatskoj i Srbima koji su izbegli. Kada je utakmica nerešena niko nije zadovoljan i svi čekaju revanš.

Šok koferi u akciji sa NKSS kultura u protestu

Odavno u našoj mučaljivoj sredini u kojoj glavnu reč imaju /b/analitičari (izraz pok. Miše Stanisavljevića) onima koji čitaju nije ponuđen tako potpun i sažet opis životne atmosfere kakav je dala glumica Dušanka Glid Stojanović u intervjuu Politici: „Od prošlih izbora živim u podnošljivoj agoniji... Kao da počinje neki novi vid košmara ili šanse za nulti život“.

Srbija ima devet meseci za reforme, izjavio je Toni Verheijen, šef Kancelarije Svetske banke u Srbiji, neposredno posle izbora. Da li ova pobednička garnitura sa korenima u ratu i zločinu želi reforme? Kada je Slobodan Milošević posle Dejtonskog sporazuma postao „faktor mira na Balkanu“ obećao je da će započeti reforme. Od toga nije bilo ništa. Želeo je samo vlast. Aleksandar Vučić kaže da mu promena ustava nije glavna tema, a o promeni preambule uopšte i ne razmišlja. On već govori kao Tito kad kad izjavljuje da se neće boriti za sledeće izbore nego „za sledeće generacije“. Smatra da ne snosi nikakvu odgovornost za eventualni bankrot 153 preduzeća i obećava da će krajem 2014. i početkom 2015. godine građani videti svetlo na kraju tunela. Međutim, Verheijen podseća da je čak i Istočnoj Nemačkoj bilo potrebno pet do osam godina za neke pozitivne efekte. Dug je spisak razloga zbog kojih je agonija izvesnija od reformi. Na primer u sektoru energetike, tačnije u EPS-u vlada pravi javašluk, o kojem ministarka Zorana Mihajlović ćuti. Ne samo što u tom preduzeću nisu uspeli da naprave novi račun za struju, nego su uneli veliko uznemirenje među građane enormnim računima za struju. Ali zato u EPS-u ima 650 direktora, 14 finansijskih direktora, isto toliko IT direktora, 14 PR direktora, a svaki od njih ima svoje službe i sektore. Prekobrojni koštaju EPS 100. 000 evra dnevno. Novi direktor Aleksandar Obradović je posle promena doveo 110 svojih ljudi čija prosečna zarada iznosi 145 hiljada dinara mesečno. Ali o tome se javno ne govori. Među tim novima je čak i jedna balerina, zvezda TV PINK-ovog „Granda”. Gde god da čovek zagrebe, nailazi na partijsku državu. U zapošljavanju, u neporobojnoj vlasti koja je kontaminirana kriminalom i druženjem sa kriminalcima, u huškačkim medijima, u pravosuđu koje je posle novembarskih izmena pravosudnih zakona pod još većim pritiskom izvršne vlasti, kako je upozorila Dragana Boljević, predsednica Društva sudija Srbije. Tom tipu autoritarne vlasti Aleksandar Vučić neće odoleti. On reformisanu Srbiju verovatno vidi kao zemlju sličnu Frankovoj Španiji - takvo je njegovo poimanje reda, pristojnosti i napretka. On voli da radi sam, tajnovito i da priredi spektakl. Kada su novinari nagovestili da Siniša Mali, koji se pominje kao eventualni gradonačelnik, očekuje da od Ujedinjenih arapskih emirata Srbija dobije još dve milijarde dolara kredita, Vučić je odgovorio u stilu apsolutnog vladara: „A kako bi Siniša Mali to mogao da zna? To zavisi od ličnog odnosa šeika Muhameda i mog“.

Nekada su Vučić i njegovi radikali pripadnike DOS-a nazivali „dosmanlijama”. Posle onakve izjave novinarima Vučić je sebe predstavio kao pravog „osmanliju”. Šta je istinska želja za reformama, a gde počinje balkanska prevrtljivost? Nema dana da nam Vučić ne govori o tome kako su nam potrebni investitori. Ali šef Kancelarije Svetske banke u Srbiji kaže da nacrt izmena zakona o građevini, koji je vlada donela, neće pomoći u tome. On je obelodanio još jedan ružan podatak - o subvencijama za RTB Bor. Naime, za hitne popravke starog kolektora vlada je potrošila za četiri godine koliko je Svetska banka dala za novi kolektor. Ali za te hitne popravke ne raspisuje se tender i nema nikakvih procedura. „Finansiramo izgradnju kolektora otpadnih voda delimično beskamatnim kreditima, ali se apsolutno ništa ne pomera“.

Valjda Srbiju neće zadesiti sudbina kolektora otpadnih voda, ali se mora priznati da je stvarni život po neki put nabijen većim simboličkim značenjem koje može da bude moćnije od bilo koje imaginacije.

     
01-30. april 2014.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013