Početna stana
 
 
 
   

Osvrt na Vučićev projekat

Beograd na vodi

                                        “iz divljina brdovitog Balkana spustimo se u pitomine evropskih reka".

Iskorak iz dominirajuće matrice „našminkanog leša“  u Beogradu se ne nazire, kao ni mogućnost revizija i izmena „u hodu“, uz prelazak sa statične vizije na dinamiku urbanog dijaloga.

Beograd po svoj prilici ima šansu da prevaziđe viševekovnu začaranost, ili možda nabeđenu predrasudu uz optužbe o hidrofobiji u sopstvenoj kulturi, recimo ilustrovanog već izvikanim zapažanjima Korbizjea sa proputovanja 1930-tih kroz naše krajeve „o najružnijem gradu na najlepšem mestu“ i o još brojnim nagvaždanjima zašto baš ovaj naš grad Beograd, tako darežljiivo obdaren prirodnim položajem susreta dveju velelepnih reka, nikada ih nije utkao  svoje pejsaže u tkiva sopstvenog urbaniteta.

I možda baš sada, u nevreme, šansa se pojavila, u nevreme dominacije špekulantskog zamaha uzdrmanog krizom, pa vaskrsavajućeg vremena poduhvata (odlikovanog odsustvom korenitih preoblikovanja recimo u integraciji rečnog pejsaža sa kulturom priobalja, iz zamaha “umetnosti melioracije“) , kojima su nastajali Venecija ili Amsterdam. Jer ovo je “vreme špekulacije“ i obrta kapitala “na brzinu“.

A ambijent beogradskog priobalja vapije za razvojnim konceptima koji bi u kulturološkom smislu bili zreli za simboličnu, čak i za fizički motivisanu akciju na osnovu slogana "hajde da se iz divljina brdovitog Balkanu spustimo u pitomine evropskih reka". I to izgradnjom i ostvarenjima koncepata koji bi simbolizovali nove nivoe značenja, novi evropeizam,  sa ciljem da se formira osnova za prigodne razvojne vizije i nove agende. Potreba za promenjenim okvirom, za novom kulturnom paradigmom, arhitekturom i urbanim razvojem u Podunavlju i na Balkanu bila bi vezana za pokušaje kako da se obogati nasleđe regionalne raznolikosti, raznovrsne po istorijskim procesima kulturne difuzije i akulturacije, sa oblicima multikulturalizma kao važnog podsticaja za kulturno stvaralaštvo. I mogućnosti da se bira iz niza kulturnih modela ili kombinovanjem elemenata različitog kulturnog porekla na nezamislive načine. Nova kulturna scena ima potrebu revizije medijskog jezika, obrazovnog sistema usaglašenog sa novim "porukama tranzicionog prosvetiteljstva" i sa novim prostornim rasporedom u kojem dominira,  kao i reviziju morfologije sa velikim rekama koje inspirišu tvorevinu u akciji "otkopavanja zatrpane memorije" i promovišu nove vizije budućnosti.
Voda i grad

U svojoj knjizi “Jezik obrazaca“ (Pattern Language) Kristofer Aleksander u Obrascu br. 64 naglašava: "Ljudi imaju fundamentalnu čežnja za velikim količinama vode. Ali samo kretanje ljudi prema vodi takođe može da uništi uticaj vode. Kada se prirodni tokovi vode nalaze blizu ljudskih naselja, neophodno je tretirati ih sa velikim poštovanjem. Uvek sačuvati pojas zajedničkog zemljišta, odmah pored vode. I dozvoliti gusta naselja neposredno pored vode samo u retkim intervalima duž ivice voda. I dalje u obrascu br. 25 oko pristupa vodi: " Došli smo iz vode, naša su tela uglavnom voda, te voda ima ključnu ulogu i u našoj psihologiji. Potreban nam je stalan pristup vodi, svuda oko nas, i ne možemo živeti bez poštovanja prema vodi u svim njenim oblicima. Ali voda u mnogim gradovima ostaje van domašaja." I brojni drugi autori gomilaju brdo literature o blagotvornom uticaju vodotokova na kvalitet urbanog ambijenta.

Naravno poznato je da brojne razvojne teškoće sprečavaju gradove da u potpunosti iskoriste svoje potencijale. Jer "u globalizovanoj privredi, gradovi se otvoreno takmiče jedan sa drugim da privuku turiste, da privuku biznis, da privuku stanovnike. Kvalitet života, bez obzira da li mereno prizemno po bezbednosti na ulicama ili prema efikasnosti javnog transporta, ili uzvišenije,  prema postojanju opere ili koncertnih nastupa, kvalitet života postaje presudan ... planiranje svih vrsta postaje bitno u održavanju zdravlja i  grada." (Peter Hall , 1999 , str . 10 - Kulturna ekonomija gradova (teorija, kultura i društvo). I kako je Piter Hol pokazao u ogromnom istorijskom i geografskom detalju,“ gradovi su uvek igrali privilegovane uloge kao centri kulturnog i ekonomskog zivota.. "
Investitorski, čitaj- špekulantski urbanizam

I ovaj najnoviji pokušaj Beograda da siđe na reke podudario se sa 25-togodišnjicom festivala nekretnina koji se održava  u Kanu, festivala na kojem je i projekat „Beograd na vodi“ doživeo promociju. Ali važno je napomenuti da kada se održao prvi MIPIM pre 25 godina u vreme krize fordističkog "društva fabrike" sa nasleđem masa stambenih mašina, u reakciji na tu krizu, neoliberalna ideologija posedovanja kuća je normalizovala i "pravo na kupovinu". Postepeno, ova vrsta prava zamenjuje pravo na jednaka stambena prava, pa čak i klasične postavke “prava na grad“. I poslovi oko nekretnina postaju "industrija" u sopstvenom obliku. I kako je MIPIM festival nekretnina u Kanu bio jedan od glavnih događaja koji promovišu ovaj razvoj, možemo nazvati odgovarajuću ideologiju i praksu „mipimizam“ (MIPIMism). MIPIM već 25 godina slavi zločine finansijskih špekulacija imovinom, organizovanjem godišnjeg spektakla za bogate i njihove sluge,  sa poslovnim razgovorima na jahtama i sa potocima šampanjca.
.
"Mipimizam" je cinična proslava sistematske otimačine i osiromašenja većine stanovnika od prava na grad, i to od strane manjine globalnih menadžera nekretninama i investitora. Mipimizam od svog početka je toplo pozdravljen od „tržišnih“ vlada u Evropi. Nemačka, na primer, posle dugih političkih sporova, u 1989. godini ukinula je zakon koji je štitio ogroman sektor neprofitnog stanovanja. Ubrzo posle pada Berlinskog zida i Istočna Evropa je postala Eldorado za privatizere i špekulante. Istovremeno je proširenje Evropske unije preusmerilo urbani razvoj u pravcu neoliberalnih politika tržišta bez odgovarajućih odbrana socijalnih prava i jednakosti. Korak po korak, sve barijere za slobodan protok globalno akumuliranog i znatno koncentrovanog kapitala su ukinute. Veći deo ovog kapitala uložen je u stambene i komercijalne nekretnine, a građani koji žive u evropskim glavnim gradovima takve nekretnnine više ne mogu da priušte. Turizam, urbana zabava, koncentracija maloprodajnih i mega-događaja i urbanističkih projekata velikih razmera, transformisala je mnoga gradska područja u aglomeraciju transnacionalnih investicija i vlasništva. U isto vreme finansijske akumulacije i nove tehnologije u bankarstvu podstakle su stvaranje ogromnih transnacionalnih hipotekarnih stambenih mehurića. I slomovi 2008, opšta kriza EU i hipoteka bede u južnoj Evropi tokom proteklih godina, sve je posledica 25 godina „mipimizma“. U takvim okolnostima se promoviše Beograd na vodi, “...kad mu vreme nije.“

Rastuća literatura o postsocijalističkim gradovima fokusira se uglavnom na prelazne procese smena oblika planske jednopartijske političke drzave na tržišnu ekonomiju sa parlamentarnom demokratijom sa različitim fazama tranzicije. Ali specifičnosti Zapadnog Balkana sa nasleđenim tradicijama na raskršću civilizacija, pa nasleđa specifičnog oblika samoupravnog socijalizma, pojava neosuburbije, potom katastrofalni regionalni rat, strategija urbicida itd., sve je to otvorilo potrebu za drugačijim pristupom istraživanjima o transformaciji gradova.

Tržište nekretninama u Beogradu i u drugim gradovima je danas otvoreno za nove konstrukcije, ali nema pokušaja da se privuku investitori u partnerstvo za rehabilitaciju i reciklažu postojeće strukture sa istorijskim, arhitektonskim ili kontekstualnim vrednostima  uz dobar podsticaj za napore na revitalizaciji.

Iskorak iz dominirajuće matrice „našminkanog leša“,  u Beogradu se ne nazire, kao ni mogućnost revizija i izmena „u hodu“,  uz prelazak sa statične vizije na dinamiku urbanog dijaloga procedurom „partnerstva za urbanu sredinu“ brojnih aktera – gradske uprave, finansijskih institucija (investiranja i koncesija, preduzetnika i korporacija) i neizbežnog novonastajućeg »trećeg sektora«, tj. nevladinih organizacija. Ostaju uglađeni „starovremski“ puki dokumenti gradske administracije vezani za „spontanost“ proizvodnje haosa, dok je partnerstvo za urbanu sredinu, pre svega privatno i javno, daleko od kreativne sinteze.

I mogla bi se još dugo nabrajati otvorena pitanja oko vizije Beograda u globalizujućem svetu i transformacije postratne balkanske arene, nedoumice za koje se ne naziru rešenja, ali ostaje nada da će oslobođenje od »bremena prestonice« i iskoraka u postmetropolitenske procese označiti začetak korenitijih razumevanja. A za to je neophodno da Beograd umesto impotentnih reprodukcija istog, ozbiljnije zakorači u reformske poduhvate preoblikovanja koncepcija, pre svega vizija pa i konteksta uobličenog postojećim, da pristupi promenama statičnih institucija ka dijaloškim, ozbiljnijim zahvatima od ovih tako traljavo i neiskreno započetih.

Milan Prodanović

     
01-30. april 2014.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013