Početna stana
 
 
 
   

Mali esej o shvatanju vere

VERNIK PROBIRAČ

Od probirača, međutim, nema zagovarača vere u uobičajenom smislu, nema sledbenika tradicionalne, institucionalizovane religije.

Čini se da je najpouzdaniji dokaz da pojedinac baš i ne veruje u Boga to što nije pročitao Bibliju (odnosno drugu božansku objavu). I to ne zato što bi to bila njegova dužnost, a jeste, već naprosto zato što bi mu Božija reč, da zaista u nju veruje, bila najzanimljivije štivo koje uopšte postoji, štaviše, koje se uopšte može zamisliti. Psihološka je neumitnost da takvo štivo ne bi ispuštao iz ruku, ne bi čak jeo niti pio, dok ga od korice do korice ne bi pročitao. Pa ipak, kako je moguće da takvi pojedinci i pored toga smatraju sebe vernicima, štaviše, da se u tome zapravo ne varaju? Prosečan vernik je, manje ili više, probirački nastrojen. Posebno danas, sa humanizmom i afirmacijom individue – čovek je postao mera svih stvari, čovek kao takav, ali i kao pojedinac. Vernici koji su manje razmaženi „birkaju“ sadržaje, odnosno dogme, zapovesti, parabole itd, isključivo iz domena sopstvene religije, dok probirljiviji sve ono što im odgovara, takoreći paše, „birkaju“ i iz tuđih religija, pa čak i iz vanreligijskog domena tj. nauke, filozofije, umetnosti. Od probirača, međutim, nema zagovarača vere u uobičajenom smislu, nema sledbenika tradicionalne, institucionalizovane religije.

Može se pretpostaviti (tome ide u prilog i činjenica da izvesnih nekoherentnosti, koje je nemoguće „ispeglati“ bilo kakvom egzegezom, zaista ima u Bibliji, posebno između Starog i Novog zaveta), dakle, može se pretpostaviti da pojedina mesta u Bibliji, a to važi i za otkrovenja drugih religija, nisu od Boga, već da su podvalom, slučajnošću ili na neki drugi način uvrštena u kanon. Međutim, kada se u nešto posumnja, isleđivanje i progon uljeza odvukli bi ne samo u bestragiju sitničavosti i paranoje, već pravo u jeres. Ako se u jedno posumnja, sve ide dođavola – princip tradicionalne religioznosti je sve ili ništa! Tu, naime, nije moguće sumnjati u integralnu autentičnost objave, ili naprosto skrajnuti neke pojedinosti, a kamoli sopstvenom kredu dodavati gorespomenute sadržaje iz drugih religija. Religioznost svojstvena probiračkom stavu tj. eklekticizmu je autonomna – tu je princip u samom subjektu, u psihičkoj/egzistencijalnoj potrebi za transcendencijom. Naime, sam Bog je tu saobražen našoj duši, a ne obrnuto, kao kod tradicionalne religioznosti (budući da, na primer, prepoznajemo moralni zakon u sebi, zaključujemo da i Bog ne može a da ga ne prihvata). Tome odgovaraju i intuicije mističkih tradicija, gde je božanstvo indentifikovano upravo u ljudskoj duši. Naravno, za razliku od tradicionalne religioznosti koja je heteronomna (princip je van subjekta, u tekstu otkrovenja, obredu itd), probiračka religioznost više nalikuje pogledu na svet, a ne pravoj, uobičajenoj religioznosti, s obzirom da je bezrezervnoj veri tu ipak pretpostavljen razum, odnosno lični afinitet, na osnovu kojih se onda i vrši „birkanje“.

To su, dakle, dva različita vida religioznosti, ali se unekoliko i poklapaju. Probirač je najčešće neosvešćen, smatra sebe pravim vernikom, dok je, opet, i pravi vernik pokatkad sklon „birkanju“. Naposletku, i eklekticizmom dobijena doktrina može vremenom postati oficijelna i opšteprihvaćena, sa dogmom pravovaljanosti kao i kod tradicionalne, institucionalizovane religije.

Međutim, ako se već izabira, zatupljujuće je insistirati da se pri tom ostane unutar jedne određene, upravo „naše“ religije, jer je stvar najobičnije inercije, a ne božije promisli, da je u Srbiji najveći broj vernika primio pravoslavlje, dakle, ono što je takoreći pred nosem, kao što su, recimo, Italijani „prirodno“ primili katoličanstvo. Nema nikakvog razloga da domen iz koga se „birka“ ne bude neograničen – budući da je sve to, kako probirač drži (doduše najčešće nesvesno), ionako stvoreno od strane čoveka, njegove bogotragalačke duše. Jer, kada to ne bi držao, onda ne bi ni smeo  da „birka“. Sve to, napokon, znači da se nešto, sasvim neprotivrečno, može izabrati, a drugo, po „pravdi“ ličnog afiniteta, nonšalantno propustiti, pa i ne pročitati Bibliju od korice do korice.

Ivan Kovač

     
01-30. april 2014.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013