Početna stana
 
 
 
   

Koliko duguje Srbija

Blizu bankrota

Kada bi država, banke i preduzeća ove godine otplatili svih 5,7 milijardi evra pripselih kreditnih obaveza, čak svaki drugi evro od izvoza bio bi usmeren na otplatu, pa tako sudbina Srbije zavisi od mogućnosti da vraćanje glavice emitovanjem državnih obveznica što duže, možda i večito, odlaže

Krajem prošle godine spoljni dug Srbije je iznosio 13,23 milijarde evra, u visini 5,75 milijardi evra su dinarske obaveze na domaćem tržištu, pa je ukupni javni dug bio 18,98 milijardi. Banke i preduzeća inozajmodavcima duguju 12,7, te je ukupni spoljni dug lane iznosio 25,93 milijardi. Tokom februara se država zadužila za 455 miliona evra, u martu je pristigla arapska milijarda dolara uz dva odsto kamate godišnje, i dug je narastao; koliko, znaće se tek kada država plasira novopozajmljeni novac. Deo će biti utrošen na otplatu prispelih rata prethodnih kredita, ipak će spoljni dug države nadmašiti sadašnjih 81,7 odsto BDP, procenjenog na 31,8 milijardi evra.

Visoka zaduženost
Krediti zamenili privatizaciju

Dok je bio na čelu dve vlade, Vojislav Koštunica je javni dug umanjio za 630 miliona evra. Tokom oba mandata se intezivno odvijala privatizacija, prihod se slivao u budžet. Dobijeni novac se nije koristio za investicije, već za budžetske potrebe, pa nije bilo neophodno još i zaduživati se. Čak je 1,37 milijarde evra dobijenih prodajom Mobtela, umesto na investicije kako je u startu odlučeno, utrošeno preko budžeta, ponajviše tokom izborne kampanje.

Pošto je spoljni dug premašio 80, a javni 60 odsto BDP, Srbija je po oba osnova u stanju visoke zaduženosti. Podsetimo, krajem 2008. godine, spoljni dug države je iznosio 7,9 milijardi, po izbijanju globalne krize vlada Mirka Cvetkovića uvećava zaduženje za 4,1, vlada Ivice Dačića, tokom pola mandata, za 1,25 milijardi. Intrigantno je emitovanje obveznica krajem 2011.godine, kada je država pozajmila milijardu dolara uz kamatu od čak 7,25 odsto. Aktuelni čelnici su dugo najavljivali da će arapskim kreditom uz neuobičajeno nisku kamatu otplatiti najnepovoljnije zaduženje, međutim, poslednjih dana su plasirali vest da će deo kredita utrošiti na popunu budžeta.  Mi još iz socijalističkih vremena trošimo iznad mogućnosti, navika se tokom katastrofalne politike ratne decenije ustalila, a zadržala i tokom tranzicionog perioda. Budžet će i ove godine biti u minusu bar 1,6 milijardi i taj trošak godinama plaćamo zadužujući se na sve strane. Prošle godine smo zabeležili jedan od manjih deficita u spoljnotrgovinskoj razmeni, oko 5,8 milijardi evra, od čega smo 3,3 milijardi „ispeglali” doznakama gastarbajtera, ostalo otkupom od građana i zaduživanjem. Uočljivo je da deficit nastaje prekomernim budžetom; na preduzeća u restruktuiranju prosečno potrošimo 500 miliona evra godišnje, uplate u PIO fond nisu dovljne, već na isplate penzija iz budžeta odlazi i 13, mada je ova dopuna u evropskim zemljama najviše 10, a u državama našeg nivoa razvoja 6,5, odsto BDP. Iz državne kase se i javnom sektoru izdvaja 10, dok je najviše izdvajanje u Evropi 7,8, u nama sličnim društvima tek 6,2 odsto BDP. Tu su i garancije za javna, bolje reći partijska, preduzeća, „Srbijagasu“ i „Galenici“, političko upravljanje državnim bankama i njihov krah koštao nas je blizu milijarde evra. Izvesno da je na administraciju, državna I preduzeća u restrukturiranju potrošeno svih 5,3 milijardi evra kredita. Vraćaće svi poreski obveznici, te se zaduživanje percepira kao politička kupovina glasova javnog, večito povlašćenog, sektora, na račun svih građana.

Stalno odlaganje

No, dug se mora i vraćati, pa kako to činimo? Primer iz tekuće sezone je ilustrativan. Na naplatu nam je pristiglo 5,7, milijardi evra, 4,9 milijardi glavnice i 800 miliona kamata. Da bismo regulisali sve pristigle obaveze, svaki drugi evro od izvoza morali bismo preusmeriti kreditorima. Po svetskim kriterijumima, država je u visokoj zaduženosti ako na kreditne rate izdvaja više od četvrtine izvoznih prihoda. Naša strategija je da vraćamo kamate, dok glavnicu prenosimo iz godinu u godinu. Upravo stoga je i poželjno da kredite sa najvišom kamatom, zamenimo povoljnijim. Kada bismo Cvetkovićev kredit zamenili arapskim štedeli bismo, po osnovu razlike kamatne stope, 55 miliona evra godišnje. Stalno odlaganje otplate je delom iznuđeno ekonomskom situacijom, ali mnogo košta. Prošle godine smo na kamate isplatili 630 miliona evra, oko 2,2 odsto BDP, baš koliko je, u poljoprivredno veoma dobroj godini, iznosio i rast BDP. Sav rast smo potrošili na kamate. Ove sezone biće još nepovoljnije, rast BDP se procenjuje na najviše 1,2 dok će 800 miliona kamata oduzeti 2,6 odsto BDP. Na kamate će otići i 1,4 odsto osnovne supstance. Slično će i narednih sezona, kada nam samo kamatne rate na osnovu dosadašnjih zaduženja izose 720 i 630 miliona. Valja dodati kamate ovogodišnjih 1,5 milijardi evra novog duga, tu su i kamate na po 200 miliona evra kredita Svetske banke i EBRD Agencji za osiguranje, 300 miliona MMF i 200 miliona ruskog kredita za budžet, a teško da ćemo baš odmah potpuno zaustaviti pozajmljivanje prodajom državnih hartija od vrednosti.

Takva strategija ima još jednu posledicu; funkcionisanje u potpunosti zavisi od spremnosti finansijera da kreditiraju državu u dubokim nevoljama i ne mogu se očekivati povoljnije kamate. Pogotovo kada nam je pre mesec dana Agencija Fič rejting sa BB - snizila na B+. Finansijeri su oprezni prema nama, prošle jeseni kada je vlada povukla milijardu evra kredita uz kamatu od 5,8, Bugarska i Zambija su zajmile uz kamatu od 4,6 odsto! U velikoj smo zavisnosti od kretanja na svetskom finansijskom tržištu. Ako se obistine prognoze da će FED sve usporenije kupovati američke hartije od vrednosti, glavni finansijeri će se okrenuti praznom prostoru, pa će pozajmljivanje na ostalim tržištima primetno poskupeti. Pogubno po Srbiju. Mada je građanska opozicija podrugljivo gledala na arapske finansijere, može se desiti da jedini izlaz budu upravo krediti slični zajmu iz Ujedinjenih Arapskih Emirata; gotovo bratski.

Kurs dinara

Moguće je da su stvari i gore nego što oficijelna statistika pokazuje. Pitanje je realnost kursa dinara, time i svih parametara državnih finasnsija. Posle promena 2000. godine, naš BDP je bio oko 7,8 dok je prošle godine procenjen na 32 milijarde evra. Međutim, samo je prve dve godine godišnji rast bio je iznad 8,5, kasnije se kretao između 5,2 i 6,3, da bi od početka krize jedva dostizao i 1,5 odsto. Ukupan rast bi mogao biti najviše 75, a ne 400 odsto. Razlika se tumači precenjenim kursom dinara, pa nam inflacija i jak dinar uvećavaju vrednost društvene proizvodnje, potom se preračunavanjem po prejakom kursu dinara uvećanje iskaže i devizno. Niko ne bi smeo da se iznenadi ako bi inostrana revizija pokazala da je naš spoljni dug dostigao i 125, a javni dug i 100 odsto bruto društvenog proizvoda Srbije; sasvim blizu grčkog scenarija! Mnogo vizija i veštine, pa i sreće, biće neophodno da se izbegne grčki brodolom. Naravno da pravog razvoja nema bez velikog uvećanja broja radnih mesta. Ali, radno mesto košta, našu akumulaciju nemamo, zavisimo od ino-finansijera, a još se niko nije razvio samo na pozajmljenom kapitalu. Stoga je prvi korak uklanjanje pregolemog javnog izdatka, što podrazumeva smanjivanje broja zaposlenih u javnim preduzećima bar za trećinu, smanjenje plata u javnom sektoru i Krkobabićevih nerealnih penzija, ukidanje subvencija preduzećima u restrukturiranju, ukidanje davanja garancija državnim preduzećima… Bez oštrih mera, baš kao i bez snažnog investicionog ulaganja, Srbija se survava u bankrot, kada dolazi u pitanje bilo kakva isplata iz budžeta u trajanju od pola godine, kao što smo imali prilike videti u argentinskom slučaju.

Živan Lazić

     
01-30. april 2014.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013