Sunovrat banaka u domaćem vlasništvu

Predstava za narod

Likvidacija banaka u vlasništvu države Srbije ili domaćih pravnih i fizičkih lica je tehnika kojom se novac budžeta, javnih preduzeća i malih akcionara preliva na račune tajkunskih firmi bliskih strankama na vlasti

Tek kada je četvrta banka u većinskom vlasništvu domaćih akcionara otišla u stečaj, u javnosti se počelo promišljati otkud da tolike kikseve u kreditiranju ispoljavaju samo „naši” bankari. Činjenica da je poslednja počivša, „Univerzal banka”, bila sto odsto privatna doprinela je komešanju; u tri prethodno sahranjene, Razvojna banka Vojvodine, Agrobanka i Privredna banke, država je bila većinski vlasnik, a narod je već svikao da se ovim oblikom svojine u nas vlast poigrava.

Anemičnost javnosti

Upravo sklonost većine stanovništva Srbije da na državnu imovinu gleda ne kao na vlasništvo svih građana, već kao na vlasništvo vladajućih, konstituiše anemičnost javnosti, idealno okruženju da se vlast ponaša krajnje neodgovorno - do kriminalizacije. Precizno, likvidacija četiri banke je tehnika kojom se budžetski i novac javnih preduzeća i malih akcionara preliva na račune tajkunskih firmi bliskih vladajućim strankama. Kod državnih banaka, postavljanjem partijskih aparatčika na izvršne i kontrolne funkcije vlast upravlja i poslovnom politikom, manipulativni mehanizam „Univerzal banke” objasnio je Nebojša Divljan, sa 12 odsto vlasništva najveći akcionar, do koga je došao kupujući akcije na Berzi, uz dozvolu Narodne banke Srbije da pređe limit od pet odsto. Pare je Divljan, dugogodišnji finanijski direktor „Zastave”, potom Deltađenerali, pribavio stekavši zavidan bonus u italijansko-srpskoj osiguravajućoj kući.

Kreditiranje akcionara

Osnovni problem „Univerzal banke” je bio što je njome upravljala interesna grupa firmi - akcionara, pa je preduzećima, direktno ili preko povezanih lica, zapravo tajnim firmama istih vlasnika preko kojih se posluje kada se rade neugodni aranžmani, „Interkomercu”, „Beohemiji”, „Farmakopu”, „Zekstri”, davala kredite daleko iznad zakonske granice izloženosti, a sredstva obezbeđenja ne samo da su teško unovčiva, već im je i vrednost višestruko uvećana. Sve ove firme se vezuju za tajkune veoma bliskih odnosa sa strankama, uz nužnu promene partijske oslonjenosti prlikom promene u vrhu republičke vlasti. Tako su Perčević, Žunjić, Bogićević i Đurić od Univerzal banke dobili dvadeset pet, osamnaest, dvadeset i pet i po miliona evra kredita, daleko iznad zakonskog limita. Vrednost garancije su najčešće roba i nekretnine, po pravilu uvećane daleko iznad tržišne vrednosti. Tako je pri uvođenju stečaja Banka imala robe i nekretnine navodne vrednosti 4,9 milijardi dinara. Ali, banka trguje novcem, a da se zaloga može prodati to bi učinila sama preduzeća. Neshvatljive su razmere loših plasmana, od aprila prošle sezone do kraja prošle godine, „Univerzal banka” je sa 8,2 odsto adekvatnosti i 1,8 milijardi regulatornog kapitala, ostala bez dinara kapitala, a adekvatnost je ispod nule! Ogoljena je kao crkveni miš i normalno je da ovakve banke nestaju sa tržišta, dalje tolerisanje bi poljuljalo poverenje u ceo bankarski sistem i deponatori bi jurnuli da podignu uloge, što se desilo i pred zatvaranje banke, jer je vest o likvidaciji procurila i obavešteni su dan pred stečaj podigli tri miliona evra štednje.

Pelješenje budžetskih obveznika

Kakve su posledice ne vraćanja kredita? Banci je povereno oko 210 miliona evra? Uloga do 50.000 evra, čiju isplatu država jemči, ima u vrednosti 85 miliona evra i ta svota će se isplatiti iz budžeta, putem Agencije za osiguranje depozita. Od preostalih 115 miliona, 73 su depoziti javnih preduzeća kojim više ne raspolažu. Osim izgubljenih 158 miliona evra, država će, ako sud utvrdi nemarno ponašanje NBS, isplatiti i ostatak neosiguranih depozita i vlasnicima akcionarski kapital. Divljan precizira da je povezana interesna grupa uspela da se objedini i za direktora i članove upravnog odbora postavi svoje kadrove. Kako je za mesto direktora neophodna saglasnost NBS jasna je odgovornost i centralne banke. De fakto, „Univerzal banka” je došla u situaciju zbog koje su posle promena 2.000-te godine likvidirane „Jugobanka”, „Invest banka”, „Beobanka” i „Beogradska banka”- previše i neodogovorno su kreditirale sopstvene akcionare. U to vreme je bilo prašine jer su zaposleni u tim bankama tvrdili da imaju potraživanja. Međutim, reč je o nenaplativim potraživanjima; Agencija za osiguranje depozita za dvanaest godina naplaćivanja nije prikupila više od dve milijarde evra, a taj novac je već potrošena znatnim delom i za pokrivanje obaveza tri nedavno likvidirane banke.

Uloga Narodne banke Srbije

Brine nespremnost NBS da pravovremeno reaguje. Maja prošle godine Divljan, ceneći da problem nije bio manjak kapitala banke, već tajkunskim firmama naklonjen menadžment, predložio je da javna preduzeća od šest i po miljardi evra depozita dve i po preusmere u dokapitalizaciju, dok bi on sa partnerom banku dokapitalizovao sa dodatnih petnaest miliona evra, uz uslov da se rukovodeći tim banke promeni. Iz centralne banke nisu odgovorili i nastavilo se odobravanje, ispostavilo se nenaplativih, kredita. Na kraju je ovim i još nekim vlasti bliskim preduzećima samo iz ove banke preusmereno preko 200 miliona depozita, čijim vlasnicima će država isplatiti najmanje 85 miliona evra, a možda i dodatnih 115 miliona neosiguranih depozita i deo akcijskog kapitala.

Tužbe stranih akcionara

Pri likvidaciji Agrobanke, takođe posledice olakog kreditiranja partijski podobnih preduzeća, država je izgubila 400 miliona evra, dok je Privredna banka budžetskim obveznicima ispostavila 100 miliona evra duga. Međutim, mali akcionari su tužili državu i, u slučaju akcionara koji su u Agrobanku ulagali na zvaničnim dokapitalizacijama, zasnovanim na, pokazalo se, ulepšanim poslovnim podacima, pravnici tvrde da će međunarodna arbitraža presuditi još najmanje 100 miliona evra obaveza Srbije. I ova pokrića su nadoknada vlasnicima novca koje su banke, na mig vladajućih stranka, kreditima preusmerile povlašćenoj klijenteli, tajkunskim firmama. Neizračuniv je loš signal stranim malim akcionarima koje ovakvi aranžmani ostavljaju za sobom. Slučaj „Metals banke”, kasnije preimenovane u Razvojnu banku Vojvodine” je primer još drskije državne mahinacije.

Reč je o dobroj banci sa tri uspešne dokapitalizacije, sa „A” listinga Beogradske berze, putem osnivanja „Tesla banke”, stupa na tržište Hrvatske, sa 115 filijala i po deset poslovnih prostora u Beogradu i Novom Sadu u vlasništvu, među njima i velelepno novoizgrađeno centralno zdanje. Gro kredita banke bili su odlično obezbeđeni, za osamnaest godina rada niti jedan dan nije bila nelikvidna, vlasnici su bili 2.854 pravna i fizička akcionara, od kojih je jedino „DDOR Novi Sad” imao iznad pet, i to osamnaest, odsto akcija.

Otimanje dokapitalizacijom

No, kako je u ovdašnjem narodu “genski” zapisano da se bogati uz pomoć politike, nije drugačija ni pokrajinska vlast, pa je, u zajedništvu sa Narodnom bankom Srbije, oktobra 2008. godine iskoristila globalnu finansijsku krizu i dodatno podstakla nepoverenje štediša, objavivši iskrivljenu vest u istim novinama u kojima je procurila i vest o likvidaciji „Univerzal banke”. Nastala je panika, no Banka je iz obavezne rezerve povlačila novac i sačuvala likvidnost. Pokrajina je dodatno kreirala paniku naloživši svim pokrajinskim preduzećima i institucijama da istovremeno povuku depozite. Potom je sledio pritisak NBS, stalno slanje inspekcija, smena osnivača i dugogodišnjeg direktora Ananije Pavićevića, potom uvođenje prinudne uprave. Cilj je bio da se iskonstruiše negativno poslovanje tokom te sezone, što bi bio osnov da pokrajina dokapitalizacijom dođe do većinskog, vlasništva u odličnoj banci. Vlast je medijski iskrivljavala ceo slučaj, da bi na skupštini akcionara 1. i 2. jula 2009. godine, revizor Natalija Milojević objavila da je po međunarodnoj metodi „Metals banka” ostvarila 783 miliona dinara profita, dok je po domaćoj zabeležila gubitak od četiri milijarde. U bankarskom svetu je poznato da je domaća metoda i izmišljena kako bi služila kao tehnika državne manipulacije.

Nemerljiva šteta

NBS je priznala domaću metodu revizije, pa je Pokrajina spornom dokapitalizacijom vrednom 38 miliona evra postala 65-odstotni vlasnik „Metals banke”, pošto je u međuvremenu vrednost akcija banke drastično pala. Prinudni upravnici zapravo dele kredite prema stranačkim uputstvima, potom se za direktora banke postavlja Srđan Petrović, jedan od prinudnih koupravnika, ali gubici se uvećavaju, a Petrović biva uhvaćen u nelegalnom prenosu deviza i uhapšen, zajedno sa zetom Branka Lazarevića, šefa kabineta minstra policije Ivice Dačića. Tadašnji guverner Radovan Jelašić, direktno odgovoran za imenovanje prinudne uprave, podnosi ostavku i odlazi iz Srbije. Na čelnu funkciju stupa Biljana Jovanović, službenica u Banovini, nepoznata u bankarskom svetu. Gubici se uvećavaju, pa je smenjuje Goran Kostić, za čijeg mandata gubitak dostiže čak 12 milijardi dinara. Sve je posledica loših plasmana, počevši od vremena prinudne uprave, pa do poslednjeg dana pred stečaj. U međuvremenu, Pokrajina tri puta, republika jednom dokapitalizuju banku sa ukupno oko 176 miliona evra, ali sve su to podobni direktori spiskali u nenaplative kredite.

Pred stečaj, loši plasmani se izmeštaju u Agenciju za osiguranje depozita, deo dobrih plasmana banke preuzima „Poštanska štedionica”, za uzvrat dobija obaveznu rezervu i štednju banke, dok se deo dobrih plasmana još iz sjajnog perioda Pavićevića prebacuje u Razvojni fond Vojvodine. Tako se u ovom fondu sada, kao garancija kreditnih plasmana, nalazi 15.000 hektara kvalitetnih vojvođanskih oranica, čija cena je unazad pet godina skoro udvostručena i u pitanju je valjda jedina hipoteka koja se može brzo unovčiti. Šta je epilog mahinacije oko „Metals banke”, kasnije preimenovanu u “Razvojnu banku Vojvodine”?

Na brojne firme vlasti bliskih tajkuna prebačeno je oko 175 miliona evra budžetskog novca iz dokapitalizacije, oko 70 miliona evra akcijskog kapitala, dok bivši zaposleni i mali akcionari vode više sudskih sporova. Teško je naslutiti kolika bi mogla biti konačna šteta po budžet.  Za sada je ukupna šteta iz poslovanja četiri nedavno zatvorene banke oko 900 miliona evra. No, kada se završe sudski sporovi i međunarodne arbitraže izvesno je da će biti znatno veća. Najgora posledica je da se cela priča u javnosti prezentuje kako odgovara najmoćnijoj stranci u kampanji, a da ključni potezi izostaju. Plasirani novac nije nestao, on je na privatnim ili računima državi bliskih tajkunskih firmi i može se, bar većim delom, vratiti, pogotovo prodajom imovine dužnika. Ako se ne iscrpu svi mehanizmi vraćanja preusmerenog novca, priča će definitivno završiti kao pljačka svih građana Srbije, izvršena pomoću državnih institucija i logistike, a u korist tranzicionih oligarha.

Živan Lazić