IZLAZAK NA IZBORE – PRAVO,  A NE DUŽNOST

Čini se da medijskom upotrebom „građanska dužnost“ stranke pokušavaju da „zastraše“ građane kako bi ovi izašli na izbore. Postoje primeri da neke države (na primer Grčka)  imaju  izborni zakon po kojem se novčano kažnjavaju  oni građani sa pravom glasa, koji to svoje pravo ne žele da koriste. Svakome je jasno zbog čega, i o kojoj vrsti „demokratije“ je tu reč.

Iako su ovi izbori lišeni svake realne potrebe i služe u svrhu još jače i čvršće instalacije Aleksandra Vučića i njegove partije na vlasti, građani kao da nisu baš svesni te činjenice iako i sami u raznim prilikama, recimo onda kad ih televizijski novinari presreću na ulici i pitaju šta o izborima misle, redovno i gotovo bez izuzetka kažu da izbori neće ništa promeniti u njihovim životima. Moguće je da će izlaznost ovoga puta biti manja nego inače (što pogoduje Vučićevoj stranci), ali je činjenica da će većina tih pitanih građana na izbore izaći da, kako oni misle, obave "tu svoju građansku dužnost". Smisao ovog teksta je da ukaže građanima da izlazak na izbore nije i ne može biti dužnost, već pravo. Kaže se "pravo glasa", a ne "dužnost glasa". I danas postoji veliki broj mahom privredno i demokratski nerazvijenih zemalja koje nemaju opšte pravo glasa. Ni Evropa ga nije imala do pre pedesetak godina. Kod nas u Jugosalviji (sada bi se reklo na prostoru bivše Jugoslavije u novostvorenim državicama) opšte pravo glasa uveo je tek drug Tito i njegova socijalistička vlast. Po prvi put u istoriji balkanske žene su imale mogućnost da svojim glasom određuju one koji će ih politički voditi. U Kraljevini Jugoslaviji postojalo je više ograničenja u izbornim zakonima poput polnog (žene nisu imale pravo glasa) starosnog (tek od 21. godine muškarci su mogli da izađu na birališta sa takozvanim pasivnim pravom glasa, a samo sa 30 navršenih godina su mogli biti birani tj. imati aktivno biračko pravo), i u raznim varijantama, imovinskog cenzusa (ako niste posedovali izbornim zakonom određenu imovinsku vrednost, niste mogli biti glasač, odnosno niste imali pravo glasa). Ovaj poslednji cenzus je bio politički jako (zlo)upotrebljavan jer masa sirotinje pa i niže plaćeno činovništvo nije imalo mogućnost odlučivanja o ključnoj stvari: ko će ga voditi i upravljati njegovim životom. Da ne pominjemo mnogobrojne istorijske primere demonstracija i pobuna građana lišenih ovog važnog prava kao što je pravo glasa. Neretko su se te pobune završavale i prolivanjem krvi. Nisu li žene je koje predstavljaju nešto više od polovine čovečanstva, u Americi i Evropi tokom XIX i prve polovine XX veka često izlazle na ulice tražeći svoja prava od kojih je pravo glasa bilo elementarno ljudsko (i žensko!) pravo. Kod nas je bilo zahteva za uvođenje opšteg prava izlaska na izbore što uključuje i žensku populaciju, već 1920-te godine, naime u jednom ženskom listu dr Ksenija Atanasijević je u jednom svom članku to izrikom zahtevala. Možda i stoga što su u to vreme, odmah nakon Prvog svetsklog rata, žene u Evropi doživele pravu emacipatorsku bujicu, jer su zbog odsustva muškaraca koji su bili na frontovima, silom prilika preuzele njihova mesta u svim važnim pa i najvažnijim društvenim poslovima i to vrlo uspešno. Kad se zamajac promena pokrene teško ga je zaustaviti. Žene u razvijenim evropskim zemljama su za par godina tako dobile i pravo glasa. Pod tim uticajem se širio, doduše skromno i pomalo stidljivo, ali ipak širio, feministički pokret u Srbiji i Beogradu.
Ipak, kako je rečeno, tek je socijalistička revolucija (1945) izvojevala pored ostalih pravo žena da biraju i budu birane. Pri tome je za ovu temu (a tema je pravo glasa) nebitno što su izbori u socijalizmu bili više glasanje nego biranje.
Isto tako treba reći i da je mnogo hvaljena, privredno i kulturno razvijena, „demokratska“ Švajcarska tek 1971. godine dala ženama pravo glasa.
Iz svega rečenog jasno proizlazi da je glasanje PRAVO, a ne DUŽNOST. Čini se da medijskom upotrebom „dužnost“ stranke pokušavaju da „zastraše“ građane kako bi ovi izašli na izbore. Postoje primeri da neke države (na primer Grčka) imaju izborni zakon po kojem se novčano kažnjavaju oni građani sa pravom glasa koji to svoje pravo ne žele da koriste!! Svakome je jasno zbog čega, i o kojoj vrsti „demokratije“ je tu reč.<

Mališa Velikić