POD SENKOM VELIKOG  RATA

Kada istoričari ćute, iz senke Velikog rata provire političari - o posledicama kao da niko ne vodi računa

Prvi svetski rat je prošlost već daleka, a devedesete su takođe prošlost sa svojim krvavim ciklusom ratova na Balkanu, ali senke stoje ili s vremena na vreme promiču. Negde je Mark Tven zapisao da se istorija ne ponavlja „ali se rimuje sa sadašnjošću“. Ni sto godina od rata 1914-1918 nije bilo dovoljno ozbiljnim istoričarima da sve o njemu kažu - Dedijera i Vasu Kazimirovića smo pročitali - da o evropskim istoričarima i ne govorimo - ali su kod nas ove velike teme u rukama aktuelnih političara - kojima do istorije nije mnogo ni stalo, oni je koriste na svoj način. Na sam kraj minule godine sastali su se vojvoda T. Nikolić i D. Ćosić i iz saopštenja saznajemo da više ne treba govoriti o Prvom svetskom ratu nego o Velikom ratu kako Francuzi nazivaju taj rat. Naravno, može i tako, a publicisti ponavljaju notorne istine da se Srbija 1918. našla među pobednicima i da smo srušili i austrougarsko carstvo i tursko i bugarsko, pri čemu malo ko pominje da je u plamenu Velikog rata nestalo i rusko carstvo. Nama taj rat nije tema ali moramo pomenuti neke istine ovde. Povod znamo, a znamo i uzroke. Znamo šta su imperijalizmi velikih carevina, ali o imperijalnim stremljenjima malih naroda na Balkanu - koje žude da budu velike na račun suseda sve manje se govori. A Veliki rat je odneo osam miliona ljudi i nikom dobra doneo nije. Nećemo citirati velike istoričare, ali ćemo navesti jedno dobro zapažanje prvaka nemačke Socijaldemokratske partije Karla Kauckog (1854-1938) – „Politika Centralnih sila godinama pre rata bila je takva da se svetski mir nije održavao pomoću njih, već samo uprkos njima”. Sve ostalo znamo, jer pažljivo čitamo evropske i svetske istoričare i sporove koji se vode u nauci. Lideri političkih partija i publicisti-propagandisti su kako se čini dočekali svoj trenutak i mora se priznati neumorni su.  Iz nekih primera promiče senka koja nema veze s istorijom - poznati filmski režiser Emir Kustirica traži reviziju suđenja G. Principu jer navodno carevina u Beču nije „ratifikovala okupaciju Bosne“. On se hvali da je pronašao neko pismo Oskara Poćoreka iz kojeg se vidi da je Beč spremao napad na Srbiju još pre sarajevskog atentata. To nije ništa novo jer je dobro poznato - ko je čitao Dedijera zna da je takvih izjava O. Poćoreka bilo mnogo i sve su poznate i publikovane. Režiseru nije do istorije ali mu je stalo do sebe i do političara na vlasti. Njegovi „patriotski“ pucnji nemaju veze s činjenicama - njemu je stalo do nekog Drvengrada na Drini u koji se mnogo ulaže. Nekom je u Vladi Srbije palo na um - a to jekazao i sam A. Vučić - da Gavrilu Principu podigne monumentalni spomenik na Kalemegdanu. Nije to učinila ni kraljevina niti ko potom, ali nekom i to treba bez obzira, na cenu koja bi bila ogromna. Malo ko sumnja u pobedu Gospodara Vučića na izborima sredinom marta, ali poznati analitičar evropskih zbivanja - koji sam ne sumnja u Vučićevu pobedu - Altman primećuje i ovo - „Možemo samo da se nadamo da će Vučić ozbiljno uzeti u obzir bojazni svojih evropskih partnera, ali zalaganjem za podizanje spomenika Gavrilu Principu na Kalemegdanu zaista ne šalje pozitivne signale“. Kada istoričari ćute, iz senke Velikog rata provire političari - o posledicama kao da niko ne vodi računa. A vreme je izbora i „približavnja EU”  koje je navodno ključni deo političke strategije sadašnje vlasti.

Bosna u plamenu

Plamen pobune zahvatio je BIH i gore zdanja kantonalnih Vlada i Vlade samog državnog sedišta, i plamen pobune se širi i odsjaj se oseća i u susednim zemljama. Bedni i dovedeni do prosjačkog štapa. građani su organizovani u Plenum građana koji se ne razilazi. Za sada nema znaka nekog etičko-konfesionalnog sindroma koji je opustošio ne samo BIH nego i Balkan u celini - onih kobnih devedesetih godina. Buna ova je socijalna jer su nacionalističke vrhuške uništile zemlju. Svi kažu da „država ne funkcioniše“ i to je tačno, no svi to tumače na svoj način pa i nezaobilazni M. Dodik koju svoju RS vidi kao suverenu državu i naglašava iz dana u dan da BIH treba podeliti. U tome je neumoran. Iz tih reči izvire čuvena teza oca nekakvog nacije već dokazanog - oca ili očuha, srpskog nacionalizma koji su knjizi „Bosanski rat“ kaže da je RS „najveća srpska pobeda u XX veku“.

Uznemirili su se i u Beogradu i u Zagrebu. Kažu da. se neće mešati u unutrašnja pitanja BIH nikako ali sve ne ide lako. Pohitao je M. Dodik u Beograd i „seo u krilo samom A. Vučiću“ kako novine pišu. I on ne zna šta će i kako će a plamen bosanske pobune se širi. Vatra se videla i u RS a pomenuti Dodik naglašava da se to plaća iz Beograda i to iz nekakvog fonda Nataše Kandić za koji niko ne zna ni gde je ni kako funkcioniše. Boji se Dodik jer i u RS plamen već gori. Nije teško razumeti ni Dodika ni Ćosića ali se budi nada u snagu građana koji ne odustaju, niti nasedaju floskulama, oni su sabrani i pribrani u Plenumu koji zna šta hoće.

Hoće državu slobodnih ljudi koji zaslužuju normalan život od svog rada. A posla skoro da i nema. Vrhuške se bogate i radnik nema ni elementarnu nadnicu. To je balkansko pitanje i jednako se postavlja i u Bosni i u Srbiji i u Hrvatskoj. U svim tim državama na vlasti su vrhuške koje hoće u EU i to je već paradoks koji bi zasluživao, ovde nemamo prostora za to - čitavu studiju. Oni junaci kobnih devedesetih i koji su deo zločinačkog poduhvata sada su na vlasti. Deo njih je u Hagu. I tako je i u Srbiji i u Bosni i u Hrvatskoj i širom Balkana i taj je fenomen zbunio i Evropu - iz EU stižu čak i napomene da bi valjalo „razmestiti vojne snage EU“, pri čemu nije jasno kako bi to pomoglo da država BIH u ovom momentu počne da funkcioniše. Velika je nada da građani to znaju a to se vidi po prvim izjavama samih građana. Nacionalizam nije lek za ovu bolest, iako se iz senke mnogi već preporučuju, posebno oni koji misle da BIH „treba podeliti“ na tri države koje bi - to je izvesno - tak tada radile jedna drugoj o glavi po starom balkanskom običaju. Sve zavisi od toga kako će se građani organizovati i kako će Plenum građana funkcionisati u ovim danima kada Bosna gori i važno je izbeći da se „bosansko proleće“ ne nađe u rukama nacionalista koji iz senke već vrebaju. Ako Dodik nađe saveznike među drugim nacijama i verama proleće se može izmetnuti u zimu i u košmar i ne jednom je to bilo i na prostoru širem od bosanskog i balkanskog. Ova zima socijalnog nezadovoljstva - sa plamenom bune - mogla bi bi ti vesnik nekog stvarnog proleća. Niko za sada ne zna kako će biti a pobunjene građane bi morala da prati nada i ohrabrenje iz Evrope i država  u regionu.

Izborna vrućica

U Srbiji ovo pred izbore zovu groznica ili košava i kako sve ne, ali u pitanju je vrućica koja progovara i iz senke i javno na sceni. Niko se i ovoj groznici - vrućici od lidera političkih stranaka ne oglašava o ovom što se zbiva u Bosni. Niko barem ne žuri. Vlast je jasna i hoće da ostane vlast a opozicija - nje kao da nema. Ne iz dana u dan nego bukvalno iz sata u sat prate se kombinacije -koalicije od kojih mnoge ne dočekaju ni sutrašnji dan. Svi mogu sa svima i niko ne može ni s kim, a neki lideri opozicionih stranaka ne znaju ni šta će sa sobom. Vlast se samo plaši da se to što se zbiva u Bosni „ne prelije i kod nas“. I uveravaju nas da neće a i zemlji se bune radnici koji traže neku tamo trideset i koju neisplaćenu platu i makar overenu zdravstvenu knjižicu. Za slučaj bolesti i nemoći koja svakog čeka. Možda je Bosna još jednom svima opomena - i susednim zemljama i Evropi. Građani iz Plenuma govore o tome glasno ali nije sigurno da ih neko čuje. A izgleda da martovski izbori mogu doneti neku veću promenu, nisu veliki.

Mirko Đorđević