U susret martovskim parlamentarnim izborima

BIRATI ILI GLASATI

Raspisani su izbori kako bi Aleksandar Vučić mogao da postane premijer. Apsurdna situacija kao u nekom nadrealističkom pozorištu. Svi znaju da je to pravi razlog, i svi pristaju  da učestvuju  u besmislenoj igri.

Hoćemo li na ovim vanrednim parlamentarnim izborima birati ili glasati? Očito ovo drugo. Jer svi su se udružili da pomognu Aleksandru Vučiću da stigne do cilja. Prvi potpredsednik vlade želi da iskoristi naraslu popularnost i prigrabi što više poslaničkih mesta i ministarskih fotelja, a za sebe mesto premijera. Zapravo izbori su i raspisani kako bi Aleksandar Vučić mogao da postane premijer. Apsurdna situacija kao u nekom nadrealističkom pozorištu. Svi znaju da je to pravi razlog, i svi pristaju da učestvuju u besmislenoj igri. Čelnici ostalih političkih partija su pristali na izbore, računajući da će moći da participiraju u nekim segmentima zakonodavne i izvršne vlasti.

Mizanscen surovo ogoljen

Oni koji će se sredinom marta naći na izbornim listama, upoznali su tehnologiju izbora, jer su godinama učestvovali na njima. Sve javne i zakulisne radnje su proučene i proverene do detalja. Sve što su govorili na skupovima, konvencijama, po domovima partijskih simpatizera i članova, ponoviće na sličan način, uz možda izmenjenu intonaciju. Na bilborde i plakate postaviće nove fotografije na kojima su neku godimu stariji ispisaće nove, besmislene slogane, potrošiti mnogo tuđeg novca, i ponovo ući u nov saziv skupštine i vlade. Za većinu učesnika nema iznenađenja. O navodnim programima i ideologijama su prestali da govore. Spremni su da uđu u koaliciju sa strankom Aleksandra Vučića, ako on proceni da su mu potrebni. Sa političke scene uklonjeni su svi rekviziti i mizanscen je surovo ogoljen. Sve se jasno vidi. Na pozornici su dobro znana lica, koja su decenijama bila na ključnim pozicijama u državi, sa željom da na tim pozicijama i ostanu. Združeno su uništavali državu dok je nisu doveli do nivoa da ne poseduje gotovo ni jedan prerogativ organizovanog društvenog sistema. Država koja nema jasno definisane granice, i ni jedan funkcionalini sistem, koja opstaje na nepovoljnim kreditima, rasprodajući materijalna dobra i prirodne resurse, dospela je u stanje anomije, zahvaljujući svima koji danas stoje na političkoj pozornici, spremni za izbornu trku.

Većini građana je poznat postojeći poredak stvari, ali ta većina neće zbog toga odlučiti da ne izađe na izbore. Oni koji se nadaju da će Aleksandar Vučić da prekine decenijski hod u prazno, krenuće na izbore za svojom nadom. Iako su do sada verovali brojnim verbalnim egzibicionistima, koji su lako obećavali i još lakše lagali, građani kojima je potrebno da veruju, glasaće bez ozbiljnijeg promišljanja, vođeni iracionalnim i emotivnim elementima psihološkog sistema.

Iluzija o odlučivanju

Građani koji su „čipovani“ informacijom da su izbori obaveza koja govori o lojalnosti i građanskoj svesti, izaći će na izbore kao što su uvek činili, ne očekujući da će izbori bilo šta da promene. Kategoriji građana kojoj je glasački listić potvrda postojanja, izbori predstavljaju priliku da dožive iluziju kako i oni o nečemu odlučuju. Članovi i simpatizeri stranaka glasaće za „svoje“ u očekivanju da će posle „pobede“, moći da ostvare neki lični cilj, obično, obojen materijalnom utilitarnošću. Kao „svoje“ određuju sve one, za koje pretpostavljaju da mogu da se domognu vlasti. Infantilno strukturisani birači će glasati za one „koji su im simpatični“, „izgledaju civilizovano“ i pričaju zanimljive bajke. Oni koji su do sada glasali „za manje zlo“, na ovim izborima neći moći da se opredeljuju za takvu opciju. Manje zlo je poraslo i priključilo se većem, tako da je nastalo jedinstveno veliko, neskriveno zlo. Na ovim izborima se ništa ne bira, samo se glasa za jednog čoveka. Država Srbija i njeni građani su preko brojnih demokratskih izbora, stigli u fazu u kojoj ne postoji mogućnost izbora. Može da se glasa, ali nema šta, i nema ko da se izabere. Mnogi će glasati bez ikave ideje zbog čega glasaju i šta od izbora očekuju. Oni drugi koji znaju da bi glasanjem povredili sopstveno shvatanje i logiku, neće izaći na izbore.

Ova neobična društvena dinamika, asocira na izborne situacije u jednopartijskom sistemu, kada se unapred znalo ko je izabran. Sada je izvesno za koga će glasati najveći broj građana. Jedino je analitičarima, „poznavaocima naših prilika“ i ljudima koji se na društvenim mrežama zabavljaju prognozama, ostavljena mogućnost da predviđaju da li će Socijalistička patrija ostati aktivni činilac vlasti, ili će otići u opoziciju. Novo pozicioniranje na političkoj sceni neće zavisiti od njih i njihovih birača, već od odluke Aleksandra Vučića. Ako njegova stranka osvoji optimalni broj poslaničkih mesta, pa joj za formiranje vlade bude potrebana podrška neznatnog broja poslanika, opredeliće se za koaliciju sa nekim manjim strankama. Možda sa strankama manjinskih nacionalnih zajednica, koje će, svakako preći cenzus, jer bi njihovo prisustvo u vrhu zakonodavne i izvršne vlasti bilo pozitivno ocenjeno u Briselu.

 

Narod glasa - Vučić bira!

Ako Vučić bude u situaciji da se opredeljuje između Demokratske stranke ili partija koje su formirali njeni disidenti i Socijalističke partije, verovatno će se odlučiti za koaliciju sa svojim dosadašnjim partnerima. Bilo koja od postojećih političkih partija u bilo kakvoj postizbornoj koaliciji neće da učini ništa značajno. Prvi znak postojanja spremnosti da se državni sistem organizuje po novim, funkcionalnim principima, predstavljao bi promenu ustava i besmislene preambule o Kosovu. Vučićeva stranka je već najavila da pomenutu preambulu neće menjati. Ovakvom izjavom jasno su odredili pravace delovanja svoje politike. Kao i do sada, potvrdiće da označeni putokaz ne vodi nikuda. Svakako da će svi koji se budu našli u budućoj izvršnoj vlasti pokušati da obmanjuju Evropsku uniju, kako bi izbegli odgovornost za preuzete obaveze ili ostvarili neku sitnu dobit. Floskula koju svakodnevno izgovaraju čelni ljudi Srpske napredne stranke, da su izbori raspisani kako bi se ubrzale reforme, vrlo brzo će posle izbora da pokaže svu svoju efemernost. Pobednici neće biti spremni za reforme svih devastiranih sistema, jer bi to podrazumevalo samoograničavanje i samokontrolu, na svakom mestu i na svim nivoima vršenja vlasti. Apsurdna bi bila očekivanja da će pobednici otpuštati sopstvene članove sa izmišljenih radnih mesta i ukidati sami sebi beneficije i privilegije.

Oni žele da pobede kako bi sve prigrabili za sebe, ili što je moguće više za sebe. Aklamacijom će se reformama proglašavati personalne promene u nekim javnim preduzećima i državnim organima. Tehnologija predizbornih i postizbornih aktivnosti je svima u Srbiji poznata. Poznato je i de će građani, svojim glasovima potvrditi da prihvataju postojeći poredak stvari. Posle izbora pobednici će se razmestiti na unosna i komforna radna mesta, njihovi čelnici će izmišljati investitore i radna mesta, a kada ponovo stignu u ćorsokak raspisaće nove izbore. To je ovde bar lako.

Dragica Stanojlović