„Milanski edikt 313-2013 osnov za slobodu veroispovesti i uverenja?“ izdanje Civis NGO jugoistočne Evrope, Beograd 2013.

PUTEVI I STRANPUTICE KLERIKALIZMA

Danas mi moramo da se borimo protiv maskiranog gonitelja, slatkorečivog neprijatelja Konstantina koji je postao antihrist, koji nas šiba ne bičevima, nego milovanjem                              sv. Ilarije Poatijski, učesnik Nikejskog sabora

U godini jubileja Milanskog edikta šira javnost je već umorna od publikacija vezanih za ovu temu - od naučnih do osvrta i ogleda naših i stranih autora. Posebno od onih u kojima se ponavlja ono poznato što je deo prihvaćenih istina - nespornih istina. Ali Republika ne može da zaobiđe ovaj zbornik na srpskom i engleskom jeziku uz materijale konferencije u Novom Sadu održane 2013. Blizu trideset učesnika iz raznih zemalja iz redova hrišćana ali i muslimana i Jevreja te uglednih laika istoričara bavilo se ovom temom, i ako se stave na stranu prigodni pozdravi neki su autori ovde ponudili novine u naučnom smislu reči. U takve spada recimo P. Mazurkievič iz komisije Evropske zajednice. On je izneo detalje sa sabora koji je car Konstantin sazvao u Nikeji - car nije bio teolog ali je bio lukav političar koji je mladu Crkvu iskoristio, u stilu „što god ja želim neka se ispoštuje u crkvenom kanonu“. To je famozni „konstantinovski zagrljaj” i istinski početak klerikalizacije.

Ovaj ugledni poljski sveštenik navodi reči sv. Ilarija Poatijskog, učesnika Nikejskog sabora, koje se retko navode - kod nas posebno - ali koje su ključ za razumevanje onog što je s ediktom počelo: „Danas mi moramo da se borimo protiv maskiranog gonitelja, slatkorečivog neprijatelja Konstantina koji je postao antihrist, koji nas šiba ne bičevima, nego milovanjem“. U svom spisu Protiv Konstantina ovaj svetitelj nastavlja – „On obara i nešto jeretika, kako bi takođe mogao da sruši i hrišćane. On poštuje episkope, gradi crkve tako da bi mogao da obori veru“. Sve je car bio potkupio zlatom da bi obezbedio svoju vlast, i ovo je sigurno najbolji prirner početka klerikalizacije koja - to je poznato - ne donosi ništa dobro ni Crkvi ni društvu. Ni državi naravno. Zanimljivo je da je papa Benedikt XVI pre nego što je podneo ostavku - u delu Isus iz Nazareta - tvrdio da istorija svedoči da je crkva u savezu između trona i oltara „uvek bila na gubitku“.

Hrišćanska imperija je „rano pokušala da upotrebi veru kao činilac političkog jedinstva“. Od daleke 313. do danas kao da se ništa nije u ovoj sferi promenilo - na savezu između trona i oltara učvršćuje se svaka vlast a totalitarna najčešće. Taj početak klerikalizacije traje i jednako ga vidi i aktuelni papa Franja koji u enciklici Evangelii gaudium 2013. naglašava da je klerikalizacija pogubna i za crkvu i za društvo. A od sabora u Nikeji prošlo je punih sedamnaest vekova, i niko razuman ne spori civilizacijsku vrednost Konstantinovog edikta, iako se edikt cara Galerija pod takvim naslovom iz 311. bezmalo i ne pominje. Profesor Klaus Martin Žirarde s univerziteta u Sarlandu - Nemačka - s katedre za antičku istoriju to najbolje osvetljava u svom prilogu. „Milanski edikt iz proleća 313. ne postoji i nikada nije ni postojao“ glasi njegova teza na kojoj on gradi svoje izlaganje, potkrepljeno analizom tekstova. Ovaj edikt je izmislio „vatikanski bibliotekar Ćezare Baronio“ i on se pominje od XVII veka i ono Konstantinovo iz 313. je samo usvajanje onog što su drugi carevi ranije rekli, odnosno on je ponudio ono „što nije bilo prihvaćeno od paganskog imperatora Licinija na Balkanu i na Istoku“. A to je učinjeno tek kada je car Konstantin zbacio s trona svog suparnika i dobio priliku da učvršćuje carstvo pomoću tolerancije proklamovane tada. Jeste car Konstantin oslobodio Crkvu gonjenja ali ju je „zlatnim lancem“ vezao za državu. A još je J. V. Gete primećivao da tolerancija nije dovoljna sama po sebi, ona čak može da bude i „uvreda“ bez pune slobode koju čovek ima u iskazivanju svoje vere i svojih uverenja.
Prilozi u ovom Zborniku su istorijski precizni i aktuelni odnosno ponuđeni su kao dobri za vreme kako minulo tako i sadašnje.
Ako     stavimo na stranu neka opšta mesta - recimo to još jednom – ovaj zbornik je novina i vredan je pažnje. Otvara se još jedan problem, a on se sagledava najbolje u nekim ne sasvim uspelim prilozima u kojima se tumači sekularizacija - profesor Šijaković - pri čemu se ne ističe u dovoljnoj meri da je sekularizam prostor slobode i za veru i za sva druga uverenja. Danas se problem slobode vere sagledava u širokom opsegu koji obuhvata sintagma ljudskih prava, i osećanja slobode koja počinje mojim priznavanjem da sloboda počinje od drugog - bližnjeg. Zbornik ima i ekumensku dimenziju jer jednako je vrednih priloga i pravoslavnih i katoličkih autora te muslimana ili Jevreja - najbolji su autori zvaničnici iz EU koji problemima daju dimenziju aktuelenosti u perspektivi izgradnje Evrope.
Nama, na Balkanu koji se sporo odmičemo od famoznog nultog stepena tolerancije ovaj zbornik mnogo nudi.

Mirko Đorđević