SVET U KOME ŽIVIMO

Interesi vodećih se uglavnom sučeljavaju na prostorima trećih zemalja čije stanovništvo plaća ceh takvom nesporazumevanju. Male zemlje su zaista pogođene takvom politikom

Svetska ekonomska kriza koja je počela 2008. godine još uvek nije prevaziđena, mada se u pojedinim zemljama može uočiti izvestan oporavak i pokretanje ekonomskog rasta, posebno u SAD. Neke zemlje, kao na primer zemlje nove rastuće ekonomije u recesiju nisu ni ušle, izuzev što se njihova stopa rasta nešto smanjila. Međutim, niko se ne može pohvaliti da je dosegao nivo stabilnosti, a procena je Međunarodnog monetarnog fonda da će svetska ekonomija u 2014. godini rasti po stopi od 3,6%.

Kriza još traje

Posebno, zemlje Evropske unije nemaju se čemu mnogo radovati jer će njihova stopa rasta, posle višegodišnje recesije, rasti po stopi od 1,5 do 2%. Naime, u tom delu sveta postoji čak i rizik da će se kriza vratiti, jer se banke još uvek spasavaju od bankrota; neizvestan globalni rast i dalje umanjuje izvoz; oštra makro ekonomska politika nije pružila očekivane rezultate, a ni monetarna reforma evro zone nije okončana. Stvaranje fonda za spasavanje banaka od strane velikih banaka što je najavljeno kao sanirajuća mera u oblasti finansija sa fondom od 55 milijardi evra nije dovoljna, tim više što je procedura odobravanja zajmova suviše komplikovana. Politika stroge štednje donekle je stabilizovala državne finansije, ali nije dovela do rasta koji bi obećavao da će nadoknaditi, bar približno, ono što je izgubljeno tokom krize i povratio veru građana da će u dogledno vreme biti bolje. Otuda je kod Evropljana podrivena spremnost da prihvate koncepciju dubljeg povezivanja unutar Unije. Na sve ovo nadovezuje se opadanje svetske trgovine i rast protekcionizma, što takođe ne obećava brzi boljitak. Međutim, ni tendencije na globalnom geopolitičkom prostoru ne pružaju razloge za optimizam. Na pomolu još uvek nema znakova uklanjanja ozbiljnih žarišta kriza u svetu, kao što je međuverski i među-etnički rat u Siriji; spor oko mogućeg nuklearnoga naoružavanja Irana; neprekinuti plemenski sukobi u Zapadnoj Africi; nestabilna situacija u Iraku i Avganistanu, Libiji, Egiptu, Sudanu, kao i nesuglasice oko kontrole pacifičke akvatorije ispred obala Kine. Ovome možemo dodati još ne mali broj lokalnih sukoba manjeg intenziteta starijeg ili novijeg porekla širom zemalja u razvoju.

Ne bi trebalo zaboraviti ni činjenicu, da u svetu jačaju dezintegracione tendencije unutar već izgrađenih državnih sistema čije su posledice još nejasne u Evropi ali i u nekim drugim delovima sveta. Etnički ili verski identitet ponovo postaje važan faktor u životu ljudi, ne svuda, ali koji sa stanovišta održavanja opšte stabilnosti i mira ne bi se smeo zanemariti. U svemu tome, možda je najtragičnije što savremena politika na takve izazove nema odgovore. Jednostavno, čeka se šta će se dogoditi. Na sve ovo dodajmo, jer to jeste u vezi sa odnosima etnički različitih populacija, probleme koje stvara kretanje velikog broja ljudi iz siromašnih zemalja u zemlje gde je veća verovatnoća da će se dobiti posao i preživeti. Očigledno, da stroga kontrola prelaska granica ovaj problem ne rešava. Nije suvišno da se doda da međunarodna regulacija na sprečavanju klimatskih promena ni u pogledu pravila, a pogotovo ne u praksi nije dosegla zadovoljavajući nivo. A da li će se to postići zavisi pre svega od velikih ekonomskih sila. Takođe ne bismo se mogli pohvaliti da je napredovala zaštita prirodnog okruženja kao i savladavanje problema nestašica vode i hrane i proizvodnja čiste (zelene) energije. A to su sve pitanja koja zavise od međunarodne saradnje.

Rast socijalnih nejednakosti

Možda je najnepovoljnija tendencija u svetu dalji rast socijalnih nejednakosti koja je zahvatila kako zemlje političkog Zapada tako i moćne zemlje ubrzanog razvoja. Niko još nije upeo da tu negaciju ljudskog dostojanstva, ako ne zaustavi, ono da na efikasan način uspori. To je faktor koji neposredno utiče na ekonomski razvoj jer smanjuje prihode a time i potrošnju najvećeg dela stanovništva i kvalitetan život. Drugim rečima, ponovo otvaramo vrata krizi. Možda, još većoj nego prethodnoj. Kao što postoje nepodnošljive razlike unutar zemalja tako postoje i razlike među zemljama koje su u razvoju. Svetski finansijski sistem koji bi u toj oblasti trebalo da odigra važnu ulogu samo pro forma zadovoljava očekivanja, dok de facto ostavlja stvari manje više tamo gde su i bile. Nažalost, ružna ilustracija tog problema je činjenica da danas u svetu 1,2 milijarde ljudi živi ispod linije siromaštva, to jest svakodnevno gladuju.

Zbog toga, ne bi trebalo da se čudimo neprekidnim protestima i pobunama socijalnog karaktera širom sveta. Razume se, prvo se bune oni koji su nezaposleni i koji su izgubili nadu da će povratiti svoj raniji društveni status. Nije u pitanju samo korupcija već i modeli socijalno ekonomskog upravljanja koji ne pružaju šansu boljeg života bez obzira na spremnost za rad i trud na samom radnom mestu. U ovu priču ulaze odnosi svetskih sila. Promena u odnosu snaga, pre svega u ekonomiji, izazvala je različite odgovore u ponašanju vodećih sila koji na trenutke podsećaju na vremena iz Hladnog rata. Istina jeste da se vode pregovori skoro o svim važnim svetskim pitanjima, sporo i sa mnogo nesuglasica. Ali je i istina da se u odsustvu oslonca na pretnje ratom, pribegava sredstvima takozvane meke sile u kojima se koristi sve što pružaju savremena sredstva propagande da bi se omalovažio rival i svrstala njegova unutrašnja i spoljna politiku u opasnost po stabilnost, pa čak i mir u svetu. Interesi vodećih se uglavnom sučeljavaju na prostorima trećih zemalja čije stanovništvo plaća ceh takvom ne-sporazumevanju. Male zemlje su zaista pogođene takvom politikom pošto su prisiljene u svakoj krupnici i sitnici da se stalno izjašnjavaju za koga su. Naime, uspostavljeno je pravilo: „ko nije sa nama taj je protiv nas“. Slabiji u takvim okolnostima gube mogućnost da ostvare neke svoje specifične interese do kojih im je zaista stalo, a koji time ne čine štetu nekom drugom.

Gde su rešenja? Pa u pregovorima u kojima se  poštuje svačije pravo na posebnost i neagresivne interese, na suštinsku ravnopravnost, međunarodnu solidarnost u nuždi i multilateralni način rešavanja svih problema. Čak, ako treba uspostaviti nove institucije globalne saradnje ili rekonstruisati stare. A sve to držeći se devize da niko ništa sam ne može da reši.

Simeon Pobulić