Stogodišnjica rođenja Rudija Supeka

IZ ISTORIJE ŽENSKOG POKRETA U SRBIJI  (V)

List „ŽENSKI POKRET“ O PROSTITUCIJI

Položaj i prava prostitutki - legalna prostitucija ili kriminalizacija prostitucije; koga goniti – žene koje pružaju seksualne usluge, korisnike ili svodnike? Koga sve pogađa prostitucija? Da li je prostitucija prevashodno medicinski, ekonomski, moralni ili socijalni problem? Da li su feminiskinje jedinstvene u razumevanju prostitucije? Zašto su problemi višestruko margilizovanih žena - prostitutki retko u žiži feminističkog aktivizma, a u javnosti se o njima govori najčešće sa moralističkom nadmenošću?
Na ova i niz drugih pitanja vezanih za položaj i prava prostitutki feminiskinje prvog talasa feminizma su pokušale da odgovaraju, naravno sa svim ograničenjima vremena u kome su živele. Feminiskinje drugog talasa su jedva naznačile da prostitucija postoji u društvu, a aktivistički projekti su nikli sa apostrofiranjem problema sex trafficing-a kao jednog od gorućih pitanja savremenog sveta i vezani su za donatore tih projekata. Ako sutra nestanu donatori, nestaće i ženske grupe u čijem fokusu interesovanja je sex trafficing.
Aktivistkinjama Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava i članicama redakcije njihovog glasila lista Ženski pokret, naročito konzervativnoj struji, savremene istraživačice prigovaraju da su bile zagovornice puritanske etike, da je njihovo zalaganje za jednak moral za muškarce i žene, odnosno za predbračnu apstinenciju kako žena, tako i muškaraca samo niz lepih fraza i bez ikakvih posledica na položaj prostitutki.
Bila bih sklona radije da pokretanje pitanja prostitucije u izmrcvarenom i siromašnom društvu nakon Prvog svetskog rata vidim u kontekstu feminističke politike. Alojzija Štebi, dugogodišnja urednica Ženskog pokreta, ali i državna činovnica i Mileva B. Milojević sledile su spoznaje evropskog i svetskog ženskog pokreta. Ženski pokret je podrobno informisao javnost kako se na prostituciju gleda na Velikoj međunarodnoj skupštini svih ženskih saveznih društava, Rim, 1914. („i tom prilikom, kao i svagda pre toga, doneta je odluka: da svi ženski savezi imaju da se bore za ukidanje javnih kuća i za uništenje trgovine belim robljem“, ŽP broj 3/1920, str 5).
Isticanje medicinskih (epidemioloških) razloga u prvi plan doživljavam kao stvar taktike. Ako je cilj zdravo stanovništvo, onda teško da i najokoreliji patrijarhalci mogu da nađu kontra argumente. U pripremama za međunarodnu konferenciju Ženski pokret kandiduje „najteže socijalno pitanje koje se žene najjače doima: proklamovanje jednakog morala za muškarce i žene i ukidanje trgovine ženinim telom. U tom cilju će se spojiti higijenska i moralna sekcija u jedan zajednički rad. One imaju da prouče sva sredstva kojima bi se mogle suzbijati venerične bolesti i da traže nove puteve za rešenje tog pitanja, jer je ustanova javnih kuća po društvo štetna i sramna, a istovremeno nemoćna da pomenute bolesti suzbije“ (ŽP broj 3/1920, str 5)
Iznošenje sudbina žena, posebno devojčica koje su nasilnici gurnuli u prostituciju je na tragu obelodanjivanja ženskih života i iskustava. Reč je o uspelom pokušaju pridobijanja šire javnosti za zahteve feministkinja („Njihova istorija većinom je ova: kao devojčice od dvanaest do petnaest godina, nepismene, bez roditelja, ili sa roditeljima siromašnim, ali često vrlo poštenim, posredno ili neposredno dolaze u ruke baš starijim muškarcima, često „na položajima“. One padaju u ruke policijskih pisara, organa javne bezbednosti; zatim novinara, organa javnog glasila; narodnih poslanika, zaštitnika narodnih tekovina; oficira, branilaca narodne slobode, itd, činovnika svih struka i viših i nižih...Ispitajmo istoriju svake takve nesrećnice do devetnaest godina, proverimo ta fakta i iznosimo ih javno. Koliki će broj onih na položajima“, cenjenih i uvaženih, zadrhtati od pomisli da će u tim redovima biti otkrivena i njihova imena...Većina prostitutki je zaražena, ili je bila zaražena. Zarazili su ih jedni ljudi, da bi one zarazile druge, koji se kao zaraženi žene i osnivaju porodice, vode trgovinu i bogate se, stiču položaje i uživaju najbolji ugled u društvu, dok su one prognane, provlače se kroz apsane. Docnije su podvrgnute najstrožim pregledima i poniženjima svih vrsta, koja otvrdnu i ono malo srca što ostane...i pri svem tom se još kaže: Ovo pitanje ne treba i nije da rešava i raspravlja žena.“ ŽP broj 3/1920, str 6) Ovakvi komentari u javnosti treba da blokiraju svako bavljenje problemima prostitucije. Jer, žene koje zauzimaju mesto obespravljenih i poniženih moraju da se suoče sa sličnim poniženjima kojima su izložene one čija prava pokušaju da zaštite.
Dakle, feministkinje prvog talasa stale su u zaštitu prava prostitutki, osudile su „korisnike usluga“, pokazale svo licemerje dvostrukih kriterija koji važe u društvu za žene i muškarce. Sa stanovišta feministkinja trećeg talasa moglo bi se izneti dosta prigovora, ali ni sto godina posle Ženskog pokreta nije se u Srbiji mnogo dalje odmaklo u razumevanju i eliminisanju prostitucije.

Nadežda Radović