TRAGIČNI JUNACI IZBORNE KOMEDIJE

Mora da smo ko društvo opasno rastočeni pošto nam se na izborima nude isluženi političari čija je jedina ambicija da po svaku cenu opastanu na političkoj sceni

Olivija Rusovac

Parlamentarni izbori i izbori za Beograd sve manje liče na izbore, a sve više na jednu veliku krimi-rubriku. Junaci te rubrike u kojoj se preti hapšenjima, pretresa ko je s kojim tajkunima i kriminalcima bio ili jeste u tajnoj vezi, ko će kome „zabiti nož u leđa“ (čak je i terminologija primerena duhu kampanje) su naši političari, stari znanci od pre 14, a neki i od pre 20 godina. Svi oni imaju iskustvo u vlasti. Neki iz vremena Slobodana Miloševića, drugi su došli sa DOS-om. Njihovo državničko, reformsko i moralno nasleđe se može opisati i analizirati detaljno jer dokaza ima na sve stane. Ako bi to nasleđe po društvo trebalo izraziti u jednoj reči, ona bi glasila – truljenje. Prvi i najuočljiviji znak truleži i umora društva je upravo to što se kao njegovi spasioci nude njegovi grobari. Zaista tužno izgleda izborna kampanja u kojoj se nije pojavilo ni jedno novo lice koje bi unelo svežinu i rasteralo žabokrečinu po kojoj plivaju stari i noviji spasioci sa svojim izanđalim formulama iza kojih nema nikakvog čvrstog programa za oporavak društva i države. Njihov jedini program je da se održe u političkom životu, bilo na vlasti, bilo uz nju. Biti u opoziciji u ovoj zemlji znači političku smrt i gubitak privilegija, a možda i slobode. Jer ovde se policijski dosijei mešaju poput karata, pa ko bude izvučen u datom momentu može da bude stavljen na stub srama, a to niko ne želi.

Divlje društvo

Svako je ukopu našeg društva dao svoj doprinos. I ono je završilo kao divlje društvo, kako ga opisuje sociološkinja Vesna Pešić ili kao trulo, kako ga vidi neko ko nije sociolog. Međutim, obe varijante ukazuju na uznemirujuće stanje i nepoverenje u snagu društva da se izbori za neku bolju budućnost. Jasno je da smo u velikom zakašnjenju, a predstojeći izbori treba da daju odgovor na pitijsko pitanje kojim reformatorima verovati – starim koji su sa nama eksperimentisali 14 godina, ili novim koji sa nama eksperimentišu skoro dve godine i koji traže legitimitet da sa tim nastave još četiri. U oba slučaja eksperimentatori su pokazali nesposobnost da vode državu i da brinu o javnom interesu i ta briga je u obrnutoj srazmeri sa brigom o njihovom ličnom interesu. Društvo i građani su sve siromašniji i sve više zavisni od političara, a naši političari sve bogatiji i sve nezavisniji od građana. Biografije pojedinih političara su veoma živopisne. Imamo predsednika republike koji je bio radikal i Šešeljev vojvoda, čega se nije odrekao. Premijer je bio najbliži Miloševićev saradnik, prvi potpredsednik vlade je, po sopstvenom priznanju, prespavao rušenje Berlinskog zida, samo što se to baš nikako ne slaže sa podatkom da je bio odličan student Pravnog fakulteta. Zamislite nekoga ko je pravnik, a ne zna da je srušen komunizam i da je nastala nova Evropa. Čuveni koalicioni partner SPS-a, gradonačelnik Jagodine, je nekadašnji arkanovac, a ministar bez portfelja zadužen za Kosovo bio je član JUL-a, stranke Mirjane Marković. To je samo prvi ešelon, dok su u drugom planu njihovi saradnici, savetnici, šefovi kabineta... Tačno je da su svi oni promenili ćurak, ali je jezgro nasilja ostalo. Ono se vidi u tipu vlasti koji sada ne poteže za oružjem kao nekada Šešelj pred Skupštinom Jugoslavije, nego pribegava obmanjivanju javnosti da će joj sa njom procvetati ruže. O tom tipu vlasti koji je bezobziran prema banalnim životnim činjenicma imamo verodostojnu karikaturu Predrga Koraksića-Koraksa koja je objavljena u Danasu, posle intervjua vicepremijera Vučića u kome tvrdi da je Srbija stabilna i prosperitetna zemlja pogodna za strane investitore. Koraks je nacrtao junaka karikature sa veoma dugim nosem (a zna se kome i zašto raste nos) iz kojeg se pravo u mikrofon novinarke šepuri drvo sa svim mogućim šarenim cvećem i slatkim plodovima, ukratko - rajsko drvo.

Laž kao nasilje

Da je laž svojevrsno nasilje nad ljudima vrlo brzo su se posle promena 2000. godine uverili radnici – prve žrtve pljačkaške privatizacije. Bez ustava koji je obećavan, Srbija je postala lovište mnogobrojnih stranaka na vlasti koje su činile DOS, njihovih prijatelja i mutnih kupaca preduzeća. Država je zatvarala oči pred uništavanjem industrije i mirno posmatrala kako radnike koji su pokušavali da spreče krađe, biju pendrecima državne i privatne policije. Ni jedna politička stranka čiji lideri posle tolikih godina propalih reformi ponovo obećavaju reforme, nije uzela u zaštitu te radnike niti sprečila nasilje i pljačku. Sudovi su radili protiv radnika i akcionara. Gazde su bile nedodirljive i svemoćne i nije čudno što im se i danas pretendenti na vlast manje ili više skriveno udvaraju. Tako se pomoću laži politika uništava u raznim njenim vidovima. Ali na tome nisu radili samo političari DOS-a posle 2000. godine, nego i političari koji su na lokalnim izborima l996. godine pobedili Miloševićev režim u više od 40 gradova. Demokratska stranka, Srpski pokret obnove i Demokratska stranka Srbije su svojom jagmom za vlašću odbacile ideju Saveza slobodnih gradova za autonomijom građana i lokalnih vlasti i osnažile put partijske države iz koje još ne uspevamo da izađamo. I sada je ta ideja partijske države dovedena do apsurda. Još ćemo i zažaliti za „konfederacijom“ vođa i stranaka DOS-a koja je predstavljala državu, jer sve ide ka tome da dobijemo državu oličenu u jednom čoveku, kao pre bezmalo 70 godina sa Titom i pre četvrt veka sa Miloševićem. O tim „cirkularnim revolucijama“ piše sociolog Aleksandar Molnar i sve one su (uz časne proboje i otpore) istorijat našeg propadanja kao društva i države. Kako će biti ispisana ta „kratka istorija propadanja“, jer neumitno vreme sve kraće radi za jednoga, zavisi od toga da li će se iz „divljeg“ ili „trulog“ društva pojaviti neko ko će imati nešto od energije, vizije, obrazovanja i civilizovanosti Zorana Đinđića.

Politički pelivani

Ova predizborna kampanja uprkos nekim pelivanskim gestovima, poput Palminog paljenja olimpijske baklje na tornju u Jagodini, prizoru na kojem bi i Kusturica mogao da mu pozavidi, liči na paradu invalida naše politike koji još nisu sasvim svesni, ili to ne odaju, da ih je napustila ratna sreća. Sada ratuju protiv društva tako što delove društva pujdaju jedne na druge. Tako Aleksandar Vučić porukom da će na SNS poći „kuka i motika“ i tajkuni i njihovi plaćenici građane koji neće da glasaju za njega u stvari proglašava neprijateljima. Isto to čini Čedomir Jovanović kada konfrontira radnike u privatnom i javnom sektoru tako što podilazi privatnim preduzeticima zalaganjem da taj sektor treba pomagati (što je neukusno jer je i sam vlasnik preduzeća), a javna preduzeća proglašava parazitima. I on kao i Vučić ima svoj raj i pakao, kao uostalom i Koštunica za koga je raj Rusija, a pakao Evropa, a za Dačića novopronađeni raj je ni manje ni više nego Ugo Čavez, Venecuela i Komunistički manifest. Dačić se jednom izvukao iz afere „kofer“, a ako bude imao političku sreću i sumnje o vezama sa trgovcima drogom mogu biti zabašurene sve dok je to potrebno. Moral u politici postaje problematična kategorija, ali to ne znači da je moralna neosetljivost normalna. Odlikovanjem koje je posthumno Verici Barać dodelio predsednik republike Nikolić upravo priziva problem značaja morala u politici. Bez njega, politika je bedna, kao što je bedna kada se mera prevrši. Verica Barać je borbu protiv korupcije shvatala drugačije nego što je praktikuje aktuelna vlast. Ona bi prezrela njenu selektivnost i nasilje. Sve demokratske vlasti su pokazale neverovatnu neosetljivost za Veričina upozorenja o korupciji. Bila je izložena podsmehu, i to upravo u DS-u, u godinama posle ubistva premijera Đinđića, koji je usmrćen baš kada je dolazio na sednicu Saveta za borbu protiv korupcije. Bivši predsednik DS Boris Tadić tražio je da se na slučaj 24 privatizacije stavi moratorijum. I tako je i bilo. Članovi DS-a su ćutali. Ni nova vlast ništa nije razjasnila, samo se služi imenom Verice Barać, za razliku od prethodne koja ju je ignorisala.