Bitef teatar- 25 godina postojanja

AZIL ILI O(P)STANAK

O premijeri predstave „Nemačka“ u Bitef teatru i još po nečem

„Ostajte ovdje, sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovo grije,
grki su tamo zalogaji hljeba, gdje svoga nema i gdje brata nije.“

Aleksa Šantić

Bitef teatar u Beogradu je avangardno pozorište koje početkom marta proslavlja 25 godina svog rada. Osnovan je 1989. godine u namenski rekonstruisanoj nedovršenoj evangelističkoj crkvi, koju je 1940–1942. godine, blizu Bajlonijeve pijace, u Starom Gradu, podizala nemačka manjina u Srbiji, na skveru koji danas nosi ime nezaboravne rediteljke Mire Trailović.

Pored realizacije Bitef festivala, Bitef teatar je, sve ove godine, imao ulogu nosioca novih pozorišnih tendencija. Kroz ovaj teatar prodefilovale su mnoge pozorišne trupe i plesni ansambli, gradeći, iz godine u godinu, zavidan pozorišno-baletski repertoar. U svojoj povelji, Bitef teatar naglašava da je „otvoren za sve vrste novih izraza, za prevazilašenje utvrđenih granica, za istraživanje i davanje podrške umetnicima koji su spremni na hrabre iskorake“. Po ugledu na mnoga evropska pozorišta, Bitef teatar nema stalno zaposlen umetnički ansambl nego radi na osnovu osmišljenih, prihvaćenih i realizovanih projekata. Igrom slučaja, ili političkom odlukom, upravo pred proslavu jubileja, sa mesta v. d. direktora Bitef teatra smenjena je dramska umetnica Jelena Kajgo, sa zasluženim četvorogodišnjim mandatom, na čije mesto je,odlukom Privremenog organa grada Beograda, bez javnog konkursa, postavljen Miloš Latinović politikolog iz Kikinde.

Povodom obeležavanja 25. rođendana Bitef teatra, 27. februara biće održana konferencija za štampu, na kojoj će biti predstavljen program proslave jubileja. Pod pokroviteljstvom Britanskog saveta, 1. i 2. marta biće održan videodance festival Refleksije, 3. marta gostovaće Mestno gledališče iz Ljubljane sa predstavom Alkestida, u režiji Borisa Lješevića, a 12. marta biće premijerno izvedena predstava Biljane Srbljanović Mali mi je ovaj grob, u režiji Dine Mustafića. Biće predstavljena i publikacija posvećena dvadestpetogodišnjici pozorišnog rada Bitef teatra. U jubilej Bitef teatra, na svoj način, uklopila se i premijera predstave Nemačka, koju je Bitef teatar priredio u saradnji sa Centrom E8, čije se prvo izvođenje odigralo u Vranju 8. i 9. februara, budući da su je u tom gradu na jugu Srbije osmislili i pripremili reditelji Milena Minja Bogavac i Ivan Stoiljković upošljavanjem vranjskih glumaca-amatera, većinom mladih Roma i Romkinja, koji su se, poput većine svojih sunarodnika i prijatelja, suočili sa ozbiljnim problemom o(p)stanka u svom rodnom Vranju, ili odlaska u „lažni azil“ u bogate zemlje Evropske Unije, pre svega, u Nemačku, Belgiju i Luksemburg. Beogradska premijera odigrana je na Dan državnosti, 15. februara, u prostorijama Desete beogradske gimnazije. Cilj predstave jeste dramski sveden i upriličen položaj azilanata u modernoj Evropi i demistifikacija azila kao, politički nametnute i podgrevane, tabu teme srpske političke i kulturne javnosti. Gimnazija nije slučajno izabrana kao mesto odigravanja ove predstave jer su njeni akteri mladi ljudi srednjoškolskog uzrasta, suočeni sa svim problemima svoje generacije, pre svega sa problemom: otići u Evropu „trbuhom za kruhom“, budući da ovde nemaju šta da izgube, a tamo bi mogli dobiti i više nego što očekuju, ili ostati ovde, „među svojima“, gde je i goli život doveden u pitanje. Ovu predstavu treba igrati u svim školama u Srbiji, treba je uvrstiti u školski program, bar za neko vreme, na primer, do ulaska Srbije u Evropsku uniju.

Predstava počinje pitanjem: Šta je to diskriminacija i kako da se protiv nje borimo? Svi mi znamo da je diskriminacija zlonamerno postupanje prema nekoj osobi ili grupi, na otvoren ili prikriven način, a na osnovu stvarnih ili pretpostavljenih ličnih ili grupnih svojstava. Njome se krše ravnopravnost, prava i slobode pojedinaca i marginalnih socijalnih grupa. Kao osnove diskriminacije najčešće se navode: rasa, boja kože, preci, državljanstvo, nacionalna pripadnost, etničko poreklo, jezik, verska i politička uvernja, pol, rodni identitet, seksualna orijentacija, invalidnost, bračni i porodični status, genetske osobenosti, zdravstveno i imovinsko stanje, osuđivanost, starosno doba, fizički izgled, članstvo u društvenim organizacijama ili sektama. Diskriminacija može biti direktna/otvorena, indirektna/zatvorena, sistemska/društveno podržavana i drastična / začinjena nasiljem i zlostavljanjem. Ovde izostavljamo pozitivnu diskriminaciju, jer ona izlazi iz konteksta o kojem želimo da govorimo. Sasvim je jasno da diskriminacija može biti višestruka: zamislimo razvedenu, stambeno neobezbeđenu, zdravstveno ugroženu, neobrazovanu Romkinju u poodmaklim godinama, koju, pored ostalih, diskriminišu i njena deca. Višestruka diskriminacija nanosi višestruki bol, bol do nepodnošljivosti, zbog čega se mnogi pojedinci odlučuju da rešenje iz tog bezizlaza potraže u vlastitoj smrti. Azil je oduvek bio, i ostao, prvenstveno politička i pravna kategorija. S obzirom na to, tzv. ekonomski „azilant“ nisu azilanti u pravno-političkom značenju ove reči, nego nekakvi „lažni azilanti“. Ako su „lažni azilanti“, onda im ne pripada prav na azil, rasuđuju oni koji ostaju ovde, među kojima ima i pilitičara, i koji u „lažnim azilantima“ vide opasnost skidanja Srbije sa bele šengenske liste, odnosno ponovnog uvođenja viza za putovanja u zemlje Evropske unije. Za mnoge je to osnovni i jedini problem. Kao da beskućništvo, glad, socijalna beda, narušeno zdravlje, oskudno ili nikakvo obrazovanje, preživljavanje od danas do sutra ne spadaju u domen politike i prava, zbog čega bi ih trebalo držati podalje od „prava na azil“. Odluci da se u zemljama Evrope, poput Nemačke, koja „azilantima“ nudi ponajbolje uslove, pa makar i za ona 3–4 meseca dok se na njihov zahtev odgovori pozitivno ili negativno, pribegavaju cele romske porodice, a najčešće mladi Romi i Romkinje iz južne Srbije, koji u Srbiji ne vide nikakvu perspektivu, a koje Nemačka mami poput „zemlje meda i mleka“, zemlje izobilja i budućnosti.

Predstavu Nemačka bije glas da je „patriotska“. U neku ruku ona to i jeste jer razmatra ozbiljna društvena pitanja srpske nacionalno heterogene zajednice i sve prednosti i nedostatke života i rada u njoj. Ali, za većinu Roma iz južne Srbije preovlađuju negativni aspekti, zbog čega niko nema pravo da se ljuti ako neki Rom ili Romkinja neće sa ponosom otpevati stihove: „I u miru i u boju ja osećam dušu tvoju, Srbijo, Srbijo!“, kao što su pripadnici srpske nacionalnosti, pogotovo oni koji se otvoreno izjašnjavaju protiv azila, uvek spremni da zapevaju: „Gde god da pođem, tebi se vraćam ponovo, ko da mi uzme iz moje duše Kosovo!“. Pitanje azila i azilanata jedno je od gorućih pitanja današnjice. Ono se ne može rešiti jednom amaterskom pozorišnom predstavom. Ne može se rešiti ni angažovanjem nevladinog sektora, međunarodnom humanitarnom pomoći, a ni političkom strategijom pojedinih država. Azil je postao opšte međunarodno političko, pravno, ekonomsko, antropološko i kulturno pitanje, i kao takvo može biti rešavano jedino na opštem međunarodnom planu, u svoj svojoj ozbiljnosti i kompleksnosti. U tom pogledu, Šantićevi stihovi s početka ovog teksta mogli bi se parodirati na sledeći način: „Idite, idite, sunce ovog neba neće vas grijat ko što tamo grije, grki su ovdje zalogaji hljeba, gdje posla nema i gdje doma nije!“.

Ljubiša Vujošević