Povodom teksta Todora Kuljića
IMA LI KAPITALIZAM ALTERNATIVU ?
U članku „Klasno društvo bez klasne borbe” (Politika, 27-28 10.2013), Todor Kuljić raspravlja o savremenom kapitalizmu kao društvu u kome nema klasne borbe, koje je u oskudici subjekata antikapitalističke akcije, rečju društvo bez alternative. Dovoljno izazovno da se upitamo „šta smo i gde smo“.
Fukojamina tvrdnja o kraju istorije najviše je doprinela “bezalternativnosti kapitalizma”. On je krah socijalizma shvatio kao kraj istorije i kao večitost kapitalizma i liberalne demokratije. Ne mislimo da je Kuljić u pravu kad ispravlja Fukujamu pa kaže da je pre reč o "kraju politike" nego o "kraju istorije". Jer nije kraj politike (živimo u političkom društvu), mada jeste kraj jedne posebne socijalističke politike. Ali to je ustvari istorijski revizionizam o kojem Todor Kuljić govori. Fukujama je kasnije korigovao tu svoju tezu o kraju istorije. Ulazak kapitalizma u žarište krize, u finansijski kapitalizam, dugo je trajao, ali je prerastanje liberalnog u neoliberalni kapitalizam ubrzao njegov pad, ali ne i njegov odlazak u istoriju. Sada kada je prsnuo finansijski kapitalizam, njegova ideološka podloga neoliberalizam ide, za sada, pre u mirovanje nego u odumiranje.
Svetski kapitalizam je već više godina u dubokoj krizi, pa se postavlja pitanje može li se on reformisati i/ili ima li mu alternative. Istorijski materijalizam oslanjajući se na materijalnu proizvodnju ustanovljavao je nekoliko društvenih formacija: robovlasništvo, feudalizam, kapitalizam i na kraju komunizam (u Marksovom smislu). Socijalizam je u međuvremenu krahirao, kapitalizam je iako u krizi, ostao i dalje prisutan, ne više kao večan sistem, kao sistem kome nema ravna, već kao sistem kome je teško naći zamenu. Njegova je budućnost ili u vraćanju u neku vrstu socijalnog liberalizma ili pak prelazak u neku vrstu alternativnog sistema, što je velika nepoznanica. Jer kako konstatuje Kuljić, nedostaje teorijski produbljena kritika kapitalizma, odnosno otežana je potraga za realnom alternativom kapitalizma.
Mnogo toga se promenilo od Marksovog vremena, pre svega u pogledu subjekata antikapitalističke akcije. Radnička klasa u Marksovo vreme, glavni subjekt revolucije, danas to više nije. Ona je počela da se menja u srednju klasu još u XIX veku. Ali je srednja klasa vanredno poslužila da se na njenoj socijalno-klasnoj osnovi rascveta kapitalizam i liberalna demokratija. Struktura radničke klase se toliko izmenila u razvijenom demokratskom svetu da samo u nerazvijenim zemljama podseća na proletarijat XIX i početka XX veka. Serž Male govori o “novoj radničkoj klasi”, Andre Gorc piše knjigu pod naslovom “Zbogom proletarijatu". Kapitalizam zbog toga nije ostao bez klasne borbe, ali ona nema više oštrinu iz XIX veka, ne zbog toga što se kapital "pripitomio", već uglavnom zato što je radnička klasa desubjektivizirana. Dodatno tome je i podatak da je nacionalno "oslobođenje blokiralo klasno”. (Kuljić). Suprotstaljanje klasnog nacionalnom ili obratno, nikakvom dobru ne vodi. To samo slabi revolucionarni potencijal i jednog i drugog. Neuverljiva je tvrdnja unutar levice da se nacionlizam najefikasnije suzbija pojmom klasnog. O identitetu kod Srba "prva je stvar da su Srbi, a ne zaposleni". Tada će biti ne samo poslati u rat, već će biti eksploatisani, otpuštani i plaćani manje nego što zaslužuju. Čim shvate da su radnici, a ne Srbi, napraviće istinske sindikate, a u Srbiji će stvoriti mogućnost za pojavu prave levice (Đokica Jovanović, Politika, 20-21. jun 2009).
Uprkos krizi kaže Kuljić, nema subjekta promene. Kako objasniti tezu: "eksploatacije ima, socijalnog bunta nema". To se događa zato što je nacionalizam oduzeo klasnim sukobima antagonistički potencijal. "Čim su antagonizovane međunacionalne napetosti odmah su pacifikovani klasni sukobi" (Kuljić).To je i razlog zašto u poslehladnoratovskom vremenu i imamo "klasno društvo lišeno klasne borbe". (Kuljić).
Nije teško utvrditi, smatra Kuljić, da je na čitavom našem jugoslovenskom prostoru "nacija progutala klasu sa najmanje otpora". On dalje kaže:
"Topla nacionalna zajednica smeštena je u hladno kapitalističko društvo. Pluralizam je pobedio, ali je cena bila hegemonija konfliktnog nacionalnog”. To je ne samo tačno, već je bolna istina. Praktično ceo radnički potencijal odrekao se samoupravljačkog statusa u korist ne nacionalne već nacionalističke države. U toj državi radnik je ostao ne samo bez svojih radnih prava već i bez onoliko sigurnosti radnog statusa koliko imaju zapadnoevropski radnici. Srpski radnici po drugi put u istoriji (prvi put u mađarskoj revoluciji) dobijaju sistem radničke samouprave koji je i pored raznih slabosti i birokratske manipulacije, uživao respekt subjekta društvenih promena. U novoj državi stvorenoj pod nacionalističkom lozinkom, srpski radnici bacali su se "i drvljem i kamenjem" na samoupravljanje. Nacionalizmom inficirana radnička svest osnovni je razlog zašto i pored brojnih pokušaja nije stvorena socijalistička partija koja bi bila u stanju da radničku klasu usredsredi na krupna socijalnoklasna i nacionalna pitanja društva i da je učini kakvim takvim subjektom društvenih promena
Da li parlamentarni izbori mogu promeniti sistem? Po Kuljiću, ne. "Izbori su paravan kozmetičkih, a ne sistemskih promena.” Klasici marksizma, osobito Engels prešli su sa svetske revolucije na miran prelaz u socijalizam. U razbarušenoj fazi kapitalizma i potpune obespravljenosti radničke klase smatrali su da najviše odgovara nasilna revolucija. Marksu je izgledalo, kome inače pripada ideja da kapital sam sebe dokida, da radničkoj klasi ipak više odgovara nenasilna revolucija (smatrali su da je miran prelaz u socijalizam takođe revolucija). Čim su uočili nešto povoljnije uslove u nekim zemljama (Engleskoj, na primer) oni su visoko cenili parlamentarne izbore kao mogućnost suštinskih promena kapitalizma. Tu su koncepciju ubrzo prihvatile nemačke socijdemokrate. Jedno vreme tekla je podela između "reforme i revolucije", da bi kasnije "miran prelaz" stekao puno građansko pravo u međunarodnom radničkom pokretu. Međutim, Kuljić tim svojim stavom, ako smo ga dobro razumeli, dovodi u pitanje legalittet evolutivnog prelaza u alternativni sistem. Po njemu izlazi da su suštinske promene postojećeg moguće samo putem nasilnih revolucija. On veruje da ni Gramši nije smatrao da je miran put moguć jer levica nije nametnula "hegemoniju vlastitih vrednosti u uslovima očuvanja ustavnosti i prava.". On još navodi kao potvrdu svog stanovišta jedno mišljenje Erika Hobsbauma koji je rekao da smo "u današnjem kapitalizmu svi na Titaniku koji će naići na ledeni breg".
Može li se reći da zato što je oslabio subjekt revolucije, kapitalizam može ostati miran ne plašeći se da ga neko primora da ustupi mesto nekom drugom sistemu? Da li je to razlog što živimo u vremenu bez revolucija? Hoće li kapitalizam doživeti sudbinu da sam od sebe i u sebi utihne ne dočekavši sebi nametnutu alternativu? U ovoj raspravi između evolucije i revolucije vazno je uočiiti da nijedna dosadašnja revolucija (u Rusiji, Kini, Jugoslaviji) iako su bile nasilne, nisu dovele do rušenja kapitalizma. Sve su one uz neke konkretne društvene i polititičke promene u suštini razvijale kapitalizam raznih oblika, mada u različitim izdanjima (državni kapitalizam, trzišna privreda itd.) I socijalne države pod vlašću evropske socijaldemokratije nisu dovele do alternativnog sistema kapitalizmu. Za njih se govorilo da su više popravljale nego što su menjale kapitalistički sistem. Ali u Švedskoj ili Norveškoj mirni razvoj kapitalizma doveo je te zemlje bliže socijalizmu nego i jedna od prethodno navedenih revolucija. Čini se da ove dve zemlje popločavaju put "socijalnog tržišta" kojim će kapitalizam mirno urastati u neki alternativni sistem.
Što se našeg razvoja tiče, u Srbiji predstoji verovatno jedan potpuniji vid ciklusa nekog srednjeevropskog kapitalizma koji će dobiti poticaja i članstvom u Evropskoj uniji. Tek u jednoj razvijenijoj fazi kapitalizma i pored toga što smo imali samoupravljanje, otvara se put u novo, racionalnije i humanije drustvo, koji neizbežno vodi preko nekog oblika samoupravljanja.
Smatrao sam i smatram da samoupravljanje mora prethodno da ima razvijenu ekonomsku podlogu i zrelu demokratiju da bi se uspešnije nego ranije mogao razviti u specifičan sistem participacije. Pre decenije i po napisao sam i ovo: "Samo za razliku od zapadnoevropskog sistema političkog pluralizma, u kojem se poboljšanja demokratije traže u oblicima participacije ex post, u našim uslovima, stranački pluralizam mora da odigra prethodnu ex ante ulogu u krčenju puteva demokratizaciji drustva" (Srpsko pitanje, Beogradski krug, Beograd,1997).
Milenko Marković
