Osvrt na ogled Nebojše Popova „Ima li levice u Srbiji?“ Republika br. 564-565, januar 2014.

ZABORAVLJENE TEKOVINE SAMOUPRAVNOG SOCIJALIZMA

Teško je objasniti kako to da su neki od stalnih učesnika Korčulanske letnje škole i poznatih profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, iskoristili prvu priliku koja im se ukazala, kako bi se ukrcali na Miloševićev nacional-socijalistički projekat. Ta analiza kod Popova nedostaje.

U dva poslednja broja Republike posvećen je značajan prostor temi (ne) postojanja levice u Srbiji.  Ogled Nebojše Popova, i kasniji razgovor  tim povodom, razlog su ovog osvrta.
Slažući se sa Popovim, barem u jednoj stvari, da je potrebno mnogo znanja i veoma produbljena sveobuhvatna analiza prošlosti, ipak ću rizikovati da, u najkraćim crtama, pokušam da problem osmotrim iz nešto drugačijeg ugla.
Pre svega, iz naslova (Ima li levice u Srbiji)  u Republici, mogao bi se steći utisak da se radi o traženju odgovora na pitanje šta je sa levicom danas u Srbiji. U ogledu se zahvata period od dva veka. Govori se o Srbiji, a malo o obe Jugoslavije u kojima je Srbija provela barem trećinu tog perioda. I u osnovnom tekstu, a i u osvrtima, može se steći utisak da se naglasak stavlja na pitanja ustava, odnosno uspostavljanja parlamentarne demokratije, kao nekakvih pretpostavki uređenih društava, a time i pretpostavki za postojanje i delovanje levice. Primeri mnogih država sa viševekovnim ustavima i dugom tradicijom parlamentarnih demokratija, jasno pokazuju da su to sasvim slabe, ili nikakve pretpostavke za razvoj levice.
U Ogledu, kao i u pomenutim komentarima, nesrazmerno malo se govori o iskustvima i razvoju Srbije unutar socijalističke Jugoslavije. Pominjanje socijalističkog perioda unutar dvovekovnog razvoja Srbije, a bez dodatnog i dubljeg analiziranja jedinog stvarnog perioda vlasti levice, ponovo ostavlja prepoznatljiv utisak prilično pristrasnog pristupa.
Da u socijalističkom periodu razvoja Srbije nije bilo baš ničeg pozitivnog, ipak bi se objektivni analitičar morao zapitati kako je, unutar tog perioda,bio moguć, ne samo razvoj ideje samoupravljanja, već i kodifikovani realni život i razvoj društva. Naravno, da je postojala žilava borba između dogmatskih snaga jednopartijske države i snaga reformi. Istorijski gledano, suviše je kratak bio period od donošenja Zakona o udruženom radu do Osme sednice, svega desetak godina. U tom periodu tzv. građanska Srbija je isuviše oštro kritikovala stanje u društvu. Upoređujući današnje stanje u Srbiji, mislim da bi se mnogi ondašnji kritičari, vrlo rado vratili u doba koje su nekada tako oštro kritikovali. Veoma oštra kritika bivšeg socijalističkog perioda iz redova građanske Srbije, kao perioda diktature, odsustva bilo kakvih ljudskih prava, i partijskog jednoumlja, gurnula je ogromnu većinu članova nekadašnjeg SK u ruke Miloševićeve nove SPS, jer se na drugoj strani našao SPO, kao jedina stvarna opozicija, zdušno podržana, čak i od vrlo fluidne građanske grupacije, uključiv i ponekog iskrenog levičara. Već tada nije bilo nikakve levice u Srbiji. I tako sve do danas. Teško je objasniti kako to da su neki od stalnih učesnika Korčulanske letnje škole i poznatih profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, iskoristili prvu priliku koja im se ukazala, kako bi se ukrcali na Miloševićev nacional-socijalistički projekat. Ta analiza kod Popova nedostaje, a bez nje, neubedljivo deluje kritika perioda socijalističkog samoupravljanja. U ogledu se tzv. neposredna socijalistička demokratija i ne pominje, smatrajući valjda, da je to bila isključivo puka farsa i paravan zarad praktikovanja vlasti jedne partije. Jako bi bilo korisno analizirati do kakvog smo mi to sada napretka stigli kroz aktuelni višepartijski sistem u Srbiji, evo, već više od četvrt veka, kada su nam već vekovi jedinica mere.
I na kraju, postoje "leva gibanja" danas u Srbiji. Na mnogim tribinama se tema levice konstantno javlja. Mladi ljudi najčešće polaze od klasičnih marksističkih i lenjinističkih učenja. Ima tu i ultra levih pogleda. Kritika neoliberalnog kapitalizma i njegove divlje varijante u Srbiji je prisutna. Problem je, kao i uvek, ponuda realističnih alternativa.
Pre godinu dana je registrovano udruženje građana "Građanski savez", kao politička organizacija leve orijentacije, između ostalog, i antifašistička. Građanski savez pokušava da u današnjoj realnosti, tranzicijom opljačkane Srbije, Srbije bez industrije, Srbije iz koje mladi ljudi beže, ponudi program alternativnog razvoja. Ta bi alternativa trebalo da bude u osnovi što je moguće više stvarno socijaldemokratska, uz borbu za reafirmaciju najvrednijih iskustava socijalističkog samoupravljanja. Borba za zaustavljanje i preispitivanje privatizacija, a posebno borba protiv privatizacije javnog sektora, čine samo neke od okosnica delovanja Građanskog saveza. Kroz saradnju sa udruženjima malih akcionara i radničkih udruženja iz privatizovanih firmi, pokušavamo da ostvarimo novi akcioni front radi borbe protiv vladajućeg režima neoliberalnog kapitalizma koji podržavaju sve političke stranke današnje Srbije.

Aleksandar Kraus