Studija prof. dr Aleksandra Molnara problematizuje goruće pitanje  koje se tiče prevazilaženja ustavnog haosa  u postmiloševićevskoj Srbiji – termin koji je bio prvi na listi obećanja DOS-a 2000. godine. Republika  uz dozvolu autora prenosi  delove koji se tiču pitanja zbog čega se kao društvo i kao država nismo odmakli od inicijalnog „ustavnog haosa”. Takođe poziva i  druge kompetentne autore da daju svoj sud o ovoj materiji kako bi otpočeo dijalog o ovom temeljnom pitanju. (Ur.)

Ustavni haos
prve revolucionarne rotacije u Srbiji
5.oktobar 2000. – 27.jul 2012.

Aleksandar Molnar

Osnovni cilj donošenja Ustava bila je - barem proklamativna - odbrana teritorijalnog integriteta Srbije, čijom je najavom ustavotvorni postupak započeo 12. septembra 2006, kada je Narodna skupština (pred)odredila sadržaj Preambule novog Ustava u pogledu tretmana Kosova i Metohije kao neodvojivog dela Srbije, a premijer Koštunica održao čuveni govor o tome kako se svi Srbi rađaju i umiru misleći isključivo na Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije i kako već i iz tog razloga svi do jednoga moraju izaći na referendum i glasati nikako drugačije nego za usvajanje Ustava (Molnar, 2008: 205 i dalje). Uzgred, u tom trenutku Ustav još nije ni bio napisan (barem ne u celosti), ali to ustavotvorcima nije bilo bitno, s obzirom na to da je Preambula bila važnija od samog teksta Ustava i svih onih odredbi koje su se ticale ljudskih prava i njihove zaštite. Otuda i naivno uverenje da će Mitrovdanski ustav ponoviti uspeh svog prethodnika, Miloševićevog ustava, za koji je glasalo čak 96,8 odsto od tri četvrtine građana koji su izašli na glasačka mesta. To se, ipak, nije desilo, a mala izlaznost (i glasanje za usvajanje Ustava) pokazala je da su građani Srbije ipak naučili neke lekcije iz prošlosti i da više ne nasedaju na plebiscitarne trikove kojima se tako umešno služio Slobodan Milošević.

***

Ispitanicima je postavljen i set pitanja koja se tiču promene Mitrovdanskog ustava. Prvo je bilo sasvim uopšteno pitanje: šta treba činiti sa Mitrovdanskim ustavom - Samo je 9,8 odsto ispitanika odgovorilo da u Ustavu ne treba ništa menjati.

***

Podatak da se 44,1 odsto ispitanika opredelilo za regularni put ustavne revizije treba posmatrati kao komplementaran s podatkom da bi program ustavnih promena, koje bi poilitičke partije prezentovale u svojim predizbornim kampanjama, uticao na odluku 41,9 odsto ispitanika o tome za koga će glasati na parlamentarnim izborima 2012. kao i sa podatkom da 49 odsto ispitanika očekuje od ustavnih promena značajan uticaj na poiltički život Srbije. Svi ovi podaci počivaju na shvatanju da je Mitrovdanski ustav napravio istinski diskontinuitet u ustavnoj istoriji Srbije, da predstavlja polaznu tačku od koje treba da kreću sve buduće inicijative za ustavne promene i da je Narodna skupština pravo mesto za sprovođenje tih inicijativa, a izbori pravo mesto za njihovu artikulaciju. To shvatanje je, naposletku, korespondiralo i sa glavnim aktivističkim ciljem našeg istraživanja sprovedenog u oktobru 2011: da doprinese artikulaciji jedne takve inicijative i prerastanju parlamentarnih izbora (održanih naposletku u maju 2012) u dogovor naroda i vlasti o pravcu predstojećih ustavnih promena.

Fabrika knjiga, Beograd 2013.

Kao što je poznato, tokom predizborne kampanje u narednim mesecima nijedna od političkih partija nije pomenula ustavne promene, a parlamentarni tzbori 2012. nisu ostavili nikakve sumnje o tome da političke partije čak i ne razmišljaju o ustavnim promenama, a pogotovo nisu zainteresovane da čuju šta o tome misle građani koji ih biraju. To su, kao što ćemo moći da vidimo u narednom poglavlju, građani mogli i da predvide iz načina na koji je u Srbiji funkcionisao politički život. Međutim, na to je ukazivao i jedan podatak o kojem bi trebalo reći još nekoliko reči u okviru ovog poglavlja jer predstavlja malo iznenađenje. Naime, na pitanje za kakav način ustavnih promena bi se opredelili ako bi do ustavnih promena već došlo (ako bi to bio npr. ishod javne rasprave i ako bi se nosioci vlasti tome priklonili) moglo se pretpostaviti da će se ispitanici, koji su već u najvećem broju (44,1 odsto) parcijalnu ustavnu reviziju pretpostavili i promeni i zadržavanju celog Mitrovdanskog ustava, ponajpre opredeliti za regularni postupak promene Ustava za čije je sprovođenje po samom tom Ustavu ovlašćena Narodna skupština. Međutim, za opciju ustavne revizije koju bi sproveo novi saziv Narodne skupštine opredelilo se samo 22 odsto ispitanika⁷⁰. Nasuprot tome, čak se 43,4 odsto ispitanika izjasnilo u prilog sazivanja ustavotvorne skupštine , koja predstavlja instituciju radikalnog raskida sa prošlošću. Atraktivnost ustavotvorne skupštine zabeležena je inače i u gore pomenutom istraživanju poznavanja ljudskih prava iz 1996. godine, kada je čak 86 odsto studenata prava izjavilo da bi novi Ustav trebalo da bude donesen na ustavotvornoj skupštini (Biro i Molnar, 1996: 225). U istraživanju sprovedenom oktobra 2011. za ovo rešenje se opredelila polovina Beograđana i partijski neopredeljenih ispitanika, a svakako je najzanimljiviji podatak da je na njegovo prihvatanje najviše uticaja imala partijska preferencija prema LDP-u i DSS-u (po 72 odsto)! Birači dve partije koje skoro po svakom političkom pitanju imaju oprečne stavove ovde su se našli potpuno složni u svom radikalnom raskidanju s prošlošću (s tim što je prošlost s kojim bi se raskinulo realizacijom tog stava u slučaju birača DSS-a - životno delo njihovog lidera).

Teško je razumeti ovaj iskorak u radikalizam, ali je moguće interpretirati ga kao kombinaciju tri činioca. Pre svega, po svrgavanju Slobodana Miloševića na političkoj sceni Srbije dugo su trajale rasprave o tome hoće li se sazivati ustavotvorna skupština ili neće (Molnar, 2008: 65-67) i to je svakako ostavilo nekog traga u svesti ispitanika, koja je, kao što se iz prethodnih izlaganja moglo videti, pokazivala senzibilnost za ozbiljna kršenja procedure u donošenju Mitrovdanskog ustava. Drugo, ustavotvorna skupština je po definiciji izmeštena iz aranžmana redovnih organa vlasti, o kojem ispitanici nemaju dobro mišljenje, i zato već sama po sebi garantuje svojim poslanicima veću autonomiju u traženju najboljih ustavnih rešenja za Srbiju. Naposletku, treće, ona je mogla biti „najnepolitičnija“ i kao takva potencijalno najsenzibilnija za potrebu građana za zaštitom njihovih ljudskih prava, koja je do sada, kao što svedoče podaci izloženi u prvom odeljku ovog poglavlja, bila nedostatna. Ispitanici u najvećem broju nisu bili načisto s tim da li su redovni nosioci viasti - oni isti koji su doneli Mitrovdanski ustav - na adekvatan način pozitivirali njihove jusnaturalističke predstave o ljudskim pravima, ali su u svakom slučaju njih najviše krivili za to što to ne znaju (zbog čega je njihova borba za ta prava sasvim izvesno unapred osuđena na neuspeh), i zato je njihovo opredeljenje za ustavotvornu skupštinu kao najbolji put ustavnih promena zapravo izraz težnje za ponavljanjem pokušaja konstltucije slobode u Srbiji koji bi vodio boljoj i u svakom stučaju izvesnijoj zaštiti njihovih ljudskih prava. Sve to nam omogućava da zaključimo da Ustav u Srbiji nikada nije bio „društveni ugovor“ kojim bi građani sami uspostavili konstituciju slobode kroz postupak pozitiviranja vlastitih jusnaturaiističkih shvatanja ljudskih prava. Ako i ne isključuju mogućnost da su im ustavotvorci (koji su na vlast došli nakon svrgavanja režima Slobodana Miloševića) možda ipak pokloni ona ista prava za koja oni veruju da važe „po prirodi“, građani o tome nemaju nikakve izvesnosti i za takvo stanje ponajviše okrivljuju nosioce vlasti. A ako ih ni ranije ti nosioci vlasti nisu informisali o Ijudskim pravima, kakve garancije građani mogu da imaju da bito učinili u budućnosti, kada u Narodnoj skupštini u regularnoj proceduri promene neke ustavne odredbe, možda čak i one koje reguiišu ljudska prava. Suočeni sa direktnim izborom između Narodne skupštine, koja ovaploćuje kontinuitet u staroj i nedostatnoj politici zaštite ljudskih prava, i ustavotvome skupštine, koja ouaploćuje nade da bi se možda ipak moglo stići do konstitucije slobode, građani su podiegli iskušenju da zaborave na oprez i umerenost - koji, uostalom, proizlaze iz njihovog nesnalaženja u ustavnoj materiji - i da daju otvorenu prednost ovoj drugoj.

VI NESIGURNOST GRAĐANA U TROŠNOJPRAVNOJ DRŽAVI

Ustavni haos koji vlada u Srblji građani pre svega percipiraju iz ugla nedostatne zaštite Ijudskih prava. Tu se, međutim, njihova percepcija ne završava. Oni svakako nemaju dovoljno znanja da bi mogli da se upuste u realnu procenu komplikovanih interakcija koje postoje između ustavnog, političkog i pravnog sistema, ali su svakako u stanju da uoče najveće anomalije sva tri sistema i da formiraju svoj stav o tome (kao i o odgovornosti za takvo stanje). Taj stav je veoma bitan jer predstavlja osnov od kojeg građani polaze u projektovanju budućnosti, tj. u stvaranju onog poželjnog modela društvene integracije u kojem će, prema njihovim očekivanjima, biti prevaziđeni svi oni nedostaci koje oni percipiraju u sadašnjosti.⁷¹

***

IZMEĐU KOSOVA I EVROPE: NEVOLJE SA IDENTITETOM SRBIJE

Mitrovdanski ustav je u članu 7 predvideo postojanje grba, zastave i himne Repubiike Srbije, ali nije, čak ni u glavnim crtama, odredio njihov izgled. To je učinio zakonodavac 2009. godine u Zakonu o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne. Tako je došlo do zanimljive situacije da Ustav predviđa da Srbija bude „Republika“ u kojoj „suverenitet potiče od građana“ i u kojoj nema monarha, ali da njen grb, kako ga je utvrdio zakonodavac, ima sasvim jasna monarhistička obeležja: krunu (zapravo dve krune) i plašt od hermelina. Zato smo, kao prvi korak u utvrđivanju mere simboličke identifikacije sa Republikom Srbijom kako ju je definisao Mitrovdanski ustav, želeli da proverimo kako ispitanici reaguju na dubiozno rešenje iz Zakona o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne, tj. prema činjenici da na grbu Republike stoji kruna. Dva od tri ispitanika (68,6 odsto) znala su da se na grbu nalazi kruna, ali je samo svaki drugi ispttanik (47,4 odsto) smatrao da to tako i treba da bude (obrnuto, svakl drugi ispitanik je ili video problem u ovom sukobu republikanskog uređenja i monarhističkog simbola i smatrao da je potrebno simbol prilagoditi uređenju ili nije znao šta da misli).

Pri tom je svaki drugi u grupi ispitanika koja je zadovoljna sadašnjim izgledom grba (58 odsto) navodio tradiciju i istoriju i kao razlog prisustva krune. Njima nasuprot, svega 7,4 odsto ispitanika iz ove grupe iznelo je jedino logično objašnjenje da kruna upućuje na monarhiju i da Srbija, ako zaista želi da bude verna svojoj tradiciji i istoriji i simbolizuje grb, treba ponovo da bude monarhija, a da monarh treba da dolazi iz postojeće dinastije Karađorđevića. Taj pravac argumentacije vodio je, međutim, zaključku da treba napustiti republikansko uređenje, a samim tim Mitrovdanski ustav. Kao što možemo da vidimo, inicijalno značajan proces identifikacije ispitanika sa grbom se na kraju, prilikom suočavanja s prošlošću između republikanskog uređenja Srbije i njenog monarhističkog simbola, istopio i upleo u neprevladive dileme s kojim je tek veoma mali broj ispitanika mogao da izađe na kraj.

Glavni simbol Mitrovdanskog ustava koji je trebalo da na odlučujući način simbolizuje identifikacijske procese građana Srbije (srpske etničke pripadnosti) bila je Preambula, kao svojevrsna klica koju je Narodna skupština prvu stvorila 12. septembra i iz koje je na kraju, do 8. novembra 2006, nikao ceo Ustav. Preambula je bita simbol teritorijalne i, još mnogo više, duhovne celovitosti Srbije i povlačila je za sobom vrhovnu etičku obavezu na reintegraciju Kosova i Metohije u srbijanske granice (ako je neophodno, i ratom). Ati, ako bi se čak i moglo reći da je raison d'etre čitavog ustavotvornog pregnuća bilo učvršćenje „Kosovskog zaveta“ vlasti i građana Srbije (srpske etničke pripadnosti), ta poruka je potpuno mimoišla građane Srbije: da je smisao Preambule odbrana Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije znalo je samo 10,2 odsto ispitanika u našem istraživanju, među kojima su najbrojniji biti glasači LDP-a (21 odsto), partije i koja nije glasala za Ustav, između ostalog i zbog te Preambule, dok 87,5 nije bilo u stanju da u njoj pronađe bilo kakav smisao. Kada je ispitanicima objašnjen pravi smisao Preambule i kada im je postavljeno pitanje da li je ona taj smisao zadržala i danas, samo 34,7 odsto je bilo mišljenja da je uvrštenje Preambule u Ustav imalo smisla i 2006. i sada (2011) i da ona treba ostane u Ustavu Srbije. Obrnuto, gotovo isti broj ispitanika (34,1 odsto) smatrao je da je uvrštenje Preambule u Ustav moglo imati smisla u vreme njegovog donošenja, ali da sada više nema nikakvog smisla i da je zato treba izbaciti iz Ustava dok je 14,7 odsto ispitanika stajalo na stanovištu da bi Preambulu iz Ustava trebalo izbaciti zato što je bila besmislena i u vreme njegovog donošenja kao što je i danas.

***

No, ako je većina ispitanika pokazala nespremnost da shvati ustavotvorca koji je Kosovo i Metohiju branio Ustavom, to još uvek ne znači da je za njih borba za reintegraciju Kosova i Metohije besmislena. Zato je ispitanicima u našem istraživanju postavijeno pitanje šta bi, po njihovom mišljenju, trebalo da bude najviša cena koju bi Srbija morala biti spremna da plati u borbi za reintegraciju Kosova i Metohije. Na to pitanje najveći broj ispitanika (46.8 odsto) trezveno je odgovorio „Kosovo je već izgubljeno i nema smisla plaćati dodatne cene za izgubljenu stvar", dok je radikalna manjina (4,8 odsto ispitanika) stajala na stanovištu da Kosovo i Metohiju ne bi trebalo reintegrisati u Srbiju (čak i ako bi međunarodna zajednica nekim čudom odlučila da „nam“ ga vrati). Svojevrstan je kuriozitet da je upravo među glasačima DSS-a najveći broj onih koji stoje na tom radikalnom stanovištu (10 odsto). Preostaje 38,1 odsto ispitanika koji su prihvatili licitaciju za reintegraciju Kosova i Metohije: najviše ih je smatralo da je „prava" cena odustanak od evropskih integracija (28,7 odsto) - zanimijivo je da u ovoj grupi ima više glasača SPS-a (70 odsto) nego glasača DSS-a (57 odsto); spremnost na međunarodnu izolaciju Srbije pokazalo je 5,2 odsto ispitanika, dok je 4,2 odsto pokazivalo rešenost da u borbi za Kosovo i Metohiju ponovo uđe u rat sa silama NATO-a.

Svi ovi podaci govore o tome da je kalkulacija sa spajanjem pravnog legitimiteta (Ustav) i tradicionalnog legitimiteta (Kosovski zavet), koju je izumeo i praktikovao Siobodan Milošević (naravno, pre svega veštom upotrebom svoje harizme) i koju su nastavile političke snage (DSS i DS pre svih) koje su ga svrgnule sa vlasti 5. oktobra 2000, bila pogrešna i da nije mogla da pretenduje ni na šta više od blefa ili, pre, od jednokratne upotrebe kako bi se omogućilo donošenje nekih drugih odredbi Mitrovdanskog ustava, koje nisu bile tako popularne, s obzirom da su smerale daljem cementiranju „suverene“ vlasti političkih partija, i o kojima će biti više reči u narednom odeljku. Ako građani to možda i nisu bili u stanju da u većem broju shvate 2006, proces samoosvešćivanja nesumnjivo je započeo vrlo brzo. Ato je opet bilo nešto što sami ustavotvorci nisu uspeli na vreme da shvate. Štaviše, da bi to shvatili, bilo je neophodno da izgube vlast - DSS već 2008, a DS četiri godine kasnije. Naše istraživanje je pokazalo da ispitanike mnogo više od (zlo)upotrebe Ustava za borbu za teritorijalni integritet Srbije zanima upotreba Ustava za obezbeđenje ravnomernosti teritorijatnog razvoja Srbije (s obzirom na poodmaklost procesa centralizacije koji udaljava Beograd, i delimično Novi Sad, od ostatka Srbije): 73,9 odsto  ispitanika se založio za veće ustavne garancije „unutrašnjosti“ da će izaći iz senke metropole i početi sa slobodnim razvojem. ⁷² Pri tom je najveći broj ispitanika (43,4 odsto) izjavio da Vojvodina ima optimalnu autonomiju i da u tom pravcu ne treba ništa menjati.

***

NEPOVERENJE GRAĐANA U INSTITUCIJE PRAVNE DRŽAVE

Najkritičniji stav građani Srbije tradicionaino pokazuju prema sudskoj vlasti. To je sasvim lako razumljivo ako se uzme u obzir jedna druga „tradicija“ - da građani loše ocenjuju zaštićenost ljudskih prava u Srbiji. Sudska vlast je u percepciji građana mesto na kojem se susreću ljudska prava i državne institucije i zato se upravo na njoj ponajviše reflektuje nezadovoijstvo građana zaštitom ljudskih prava. Pogleda li se ukupan period od 1995. do 2010, tokom kojeg su IDN, odnosno CESID pratili poverenje građana u srbijanske sudove, videće se da postoji trend stalnog smanjivanja poverenja. Procenat onih koji imaju poverenja pao je za tih šesnaest godina sa 38 odsto na 23 odsto, a u 2009. dostigao je neslavan rekord: tek 7 odsto. Na taj trend nije uticala ni revolucija započeta 5. oktobra 2000: procenat onih koji su imali poverenje u sudove pre 5 oktobra 2000. samo se smanjio do kraja godine (sa 42 odsto na 37 odsto) da bi se u narednoj godini tek neznatno povećao (na 40 odsto).

I po podacima Beogradskog centra za ljudska prava, revolucija nije ostavila nikakvog traga na ubeđenje građana u politizovanost i zavisnost sudova od političara: procenat ispitanika koji su delili to ubeđenje 1998. (49,5 odsto) (Beogradski centar, 1999: 300) krajem 2000. se povećao (53,6 odsto) (Beogradski centar, 2001: 289), a 2001. tek neznatno smanjio (na 47,6 odsto) (Beogradski centar, 2002: 349). Naše istraživanje, sprovedeno deset godtna kasnije, pokazalo je da je tokom ovog perioda nepoverenje, umesto da se smanjuje (s obzirom na obećanje o otklanjanju ustavnog haosa), nastavilo postojano da raste i opasno se približilo dvotrećinskoj većini (57,6 odsto). Nikakve posebne veze nisu uočene između nepoverenja u sudove i stranačke orijentacije, s izuzetkom manje sklonosti giasača tada vladajućeg DS-a da izražavaju nepove- renje u sudove (43 odsto). Skoro tri četvrtine ispitanika (73,2 odsto) složilo se sa tim da su na reizbor sudija 2009. uticali političari i političke stranke čime je direktno ugrožena Ustavom garantovana nezavisnost sudstva. Uzme li se u obzir ovako (sasvim opravdano!) radikalan kritički stav prema sudovima kao instituciji koja bi trebalo da služi zaštiti njihovih prava, dok u realnosti predstavlja samo poslušni instrument političara, nije neobično što ispitanici u najvećoj meri smatraju da se nezavisnost sudova nije promenila od vremena Broza i Miloševića.

Shodno kanonu KOL-istraživanja, ispitanicima je postavljeno pitanje o tome da li znaju ko po postojećoj ustavnoj regulativi bira sudije i o tome ko bi po njihovom mišljenju trebalo da ih bira (da bi ostali imuni na iskušenja politizacije). Iako je izrazito mali broj ispitanika dao tačan odgovor da izbor sudija, shodno anahronom rešenju Mitrovdanskog ustava, vrše poslanici Narodne skupštine (14,6 odsto) , većina ispitanika se priklonila upravo onom rešenju koje preporučuje i Evropska unija kandidatima za članstvo u njoj:⁷³ da sudije treba da bira posebno telo sastavljeno samo od predstavnika struke (50,2 odsto).⁷⁴ I u ovom slučaju se pokazalo da su stavovi građana o poželjnom ustavnom rešenju bolji od postojećeg ustavnog rešenja koje im uglavnom nije bilo pozunato, i bliži duhu evropskih integracija od stavova koje su pokazali pisci Mitrovdanskog ustava. I u stavu prema najvećoj inovaciji Mitrovdanskog ustava - „pravu“ poslanika da napiše blanko ostavku i preda je svojoj političkoj partiji kako bi ga ona njom mogla u svako doba ucenjivati i držati pod kontrolom - građani su bliži duhu evropskih integracija od ustavopisaca. Dva od tri ispitanika založila su se za ukidanje ovog apsurda srbijanskog konstitucionalizma i parlamentarizma, a u tom zalaganju su prednjačili glasači LDP-a (89 odsto) ali i glasači DSS-a (78 odsto), stranke koja se može smatrati principijelnim ustavotvorcem i koja je, u svakom siučaju, bila ponajviše „ustavobraniteljska” u protekiom periodu. Takođe, građani su se u ogromnom procentu (77 odsto) izjasnili i za smanjenje broja poslanika Narodne skupštine (6,1 odsto na 200 poslanika, 23,8 odsto na 150 i 47,1 odsto na neki drugi broj), koji pisci Mitrovdanskog ustava nisu promenili, te je ostao 250, kao što je utvrđeno Miioševićevim ustavom, čime su očuvani, s jedne strane, partijske sinekure, a s druge strane privid teritorijalne celovitosti Srbije (iako se poslanici više ne biraju na Kosovu i Metohiji). Ovakvi primeri rečito svedoče o tome da simpatije koje građani gaje prema nekim političarima i potitičkim strankama ne znače nužno i simpatije prema njihovim političkim mahinacijama.

Građani su pokazali i sasvim jasno opredetjenje za to da se „suverenitet“ koji su potitičke partije sebi obezbedile Mitrovdanskim ustavom ograniči ojačavanjem ovlašćenja samostalnih stručnih i kontrolnih tela i civilnog društva u celini. Iako im je najvećim delom odranije poznato da postoje samostalna stručna i kontrolna tela (64,2 odsto), građani sumnjaju da ona zaista mogu nezavisno obavljati svoj posao (u njihovu realnu nezavisnost veruje samo 9,4 odsto ispitanika) i zato se zalažu da im se nezavisnost dodatno zagarantuje bilo Ustavom (28,4 odsto), bilo zakonima (43 odsto) . Kada je reč o civilnom društvu, velika većina ispitanika (62,2 odsto) zalaže se za sistemsko regulisanje položaja civilnog društva u Ustavu kako bi se oslabilo samovlašće političkih partija. Zanimljivo je da u ovom stavu prednjače glasači LDP-a (75 odsto), malih stranaka (75 odsto), SRS-a (73 odsto) i DS-a (72 odsto). I ovde možemo sasvim dobro da vidimo da simpatije koje građani gaje prema nekim političarima i političkim partijama ne umrtvljuju njihovu moć prosuđivanja o tome do kojih granica bi delatnost tih potitičara i političkih partija trebalo da ide, a gde bi bilo bolje, za sopstveno dobro tih političkih partija, da postoji brana sastavljena od tela i organizacija na koje one nemaju uticaja.

Na osnovu svega što je izneto u prethodnom i ovom poglavlju može se slobodno zaključiti da su građani, uprkos rezervama da ne poznaju dovoljno Mitrovdanski ustav, prozreli njegove ključne mane, kao i da, barem u glavnim crtama, razumeju osnovnu logiku njegovog funkcionisanja, od manjkave zaštite ljudskih prava, preko hilijastičnog postuliranja glavnih ciljeva kojima navodno služl, pa sve do podređivanja pravne države prerogativnoj državi (oličenoj u partijskim vrhovima) sa tendencijom uspostavijanja suverene proevropske diktature kao jedine alternative prokosovskoj komesarskoj diktaturi. Štaviše, njihovo nezadovoljstvo postojećim stanjem povezano je sa svešću o neophodnosti promene Ustava. Međutim, kao što je već primećeno na kraju prethodnog poglavlja, ova spremnost na ustavne promene lomi se na glavnoj dilemi: kako pomiriti nesklonost građana radikalnim zahvatima (bacanju Mitrovdanskog ustava u koš i uzimanju čistog lista hartije kako bi se na njemu ustav pisao od početka) i njihovo nepoverenje u ustavotvorstvo političara koji su na vlast došli 5. oktobra 2000. godine i pokazali da od Mitrovdanskog ustava ne mogu bolje. U ovom poglavlju mogli smo da vidimo i šta su razlozi za opredeljenje građana za sazivanje ustavotvorne skupštine. Tu se krije nada da bi se njihova giavna dilema ipak mogla razrešiti, i to tako što će se ustavotvorni postupak pokrenuti podalje od institucija u koje nemaju poverenje, podalje od prerogativne države, ali i od pravne države koja je ostala u njenoj senci, podalje od ljudi koji su već pokazali da nemaju razumevanja za stvaranje konstitucije slobode.