Panika zbog svetske  deflacije

Imanuel Volerstin

Ne tako davno, razni učeni ljudi i investitori videli su „tržišta u razvoju” – eufemizam za Kinu, Indiju, Brazil i neka druga - kao spasioce svetske ekonomije. Ta tržišta su bila ona koja će odbraniti rast i, samim tim, akumulaciju kapitala dok SAD, EU i Japan posrću u svojoj prethodnoj i tradicionalnoj ulozi nosioca svetskog kapitalističkog sistema.
Tako da je zaista odjeknulo kada su, u poslednje dve nedelje januara, Wall Street Journal (WSJ), Main St, Financial Times (FT), Bloomberg, New York Times (NYT) i Međunarodni Monetarni Fond, svi uključili alarm zbog „kolapsa” istih ovih tržišta u razvoju, posebno zabrinuti zbog deflacije, koja može biti „zarazna”. To meni zvuči kao otvorena panika.
Nekoliko reči o deflaciji. „Mirno” tržište je ono na kome nominalne cene ne idu naniže, već jedino lagano rastu. To prodavcima i kupcima omogućuje da, sa razumnim poverenjem, predviđaju koje su odluke za njih optimalne. Već neko vreme svetska tržišta nisu bila mirna u ovom smislu. Mnogi analitičari vide opadanje takvog mira od 2008. sa obrtom na hipotekarnom tržištu SAD. Ja, međutim, vidim kako gubljenje tog mira počinje u periodu 1967-1973. i kako se samo dalje nastavlja.
Tržište nije mirno ako postoji ili značajna deflacija ili značajna inflacija. U oba slučaja isti je njihov uticaj na realne brojke zapošljavanja i, otud , na svetsku stvarnu potrebu za proizvodnjom svih vrsta. Kada zapošljavanje u svetu ide naniže, zbog jednog ili drugog razloga, tada nastaje realna patnja za veliku većinu svetske populacije i veliki porast nesigurnosti, koji teži da zamrzne dalje proizvodno investiranje, što vodi u još više patnje i još zamrzavanja. To je pakleni krug.
Budimo sigurni da su neki veliki kapitalisti sposobni da izvuku korist iz situacije kroz dobre finansijske manipulacije, uključujući špekulacije. Problem ove velike igre je u tome što postoje samo dve mogućnosti: ili dobra procena stanja, ili bankrot. Ipak, ovi manipulatori imaju šansu da steknu ogromne zarade. Većina svetske populacije je, međutim, potpuno sigurna da će imati gubitke, često ogromne.
Šta sadrže ovi panični izveštaji? Majkl Arnold u Wall Street Journal-u se pita „Da li će rasprodaja naterati centralne banke tržišta u razvoju da podignu stope?” On kaže da je metež izazvan „razočaravajućim rastom brojki” jer su Kina i Argentina devalvirale svoje valute. Arnold posebno brine zbog Indije i Indonezije, koje imaju „ogromna zaduženja i veliku zavisnost od spoljašnjeg pozajmljivanja”, zbog čega se kreću ka ivici inflacije. Pomenuo je i Tursku kao još jednu problematičnu zonu.
Hal M. Bandrik u Main St naglasak stavlja na zarazu. On navodi, istovremeno, promenu monetarne politike SAD i zabrinutost za kinesku ekonomiju plus politički nemir u Turskoj, Argentini i Ukrajini kao „ubrzavanje propadanja”. Citira ruskog bankara o padu rublje i o atmosferi „blizu panike”. On kaže da se ova panika „širi od tržišta u razvoju do razvijenih tržišta”.
Gevin Dejvis u naslovu Financial Times kaže „Da li će svet u razvoju omesti globalni oporavak?” On kaže da su valute tog sveta bile „u slobodnom padu”. On takođe vidi kinesko lagano klizanje naniže kao ključnu prelomnu tačku, posebno preko njenog uticaja na „dobavljačke ekonomije” (što znači, na zemlje koje Kini prodaju primarne proizvode) - posebno Brazil, Rusija i Južna Afrika. On kaže da „patnja zbog kreditnog balona” nije samo problem Kine već, takođe, i Turske, Indije i Indonezije. Ako kinesko usporavanje rasta ode mnogo dalje, to će zapretiti „obnavljanjem globalne recesije”. Završavajući osrednjom optimističkom notom, on je odmah i povlači rekavši da su njegove simulacije (temelj njegovog osrednjeg optimizma) zasnovane na starim uzorima koji su, možda, dalje neodrživi.
Ralf Etkins u Financial Times govori o „spektru deflacije”. Deflacija, čak iako je pozitivna na kratak rok, „definitivno je negativna za vrednost akcija” na duži rok. Njegova posebna briga je, izgleda, evrozona. Pošto je naveo razloge drugih koji vide svetliju stranu, on završava rečima „spektar deflacije nosi svoj nevidljivi plašt.
A, niko drugi do Kristin Lagard, direktor Međunarodnog Monetarnog Fonda, rekla je na Svetskom Ekonomskom Forumu u Davosu da postoji pretnja za globalno tržište zato što SAD smanjuju svoje novčane stimulanse. Postoji „novi rizik na horizontu i on zahteva da se pažljivo prati”. Ona pominje i „efekte prelivanja … na tržista u razvoju”.
Iste nedelje, Bloomberg je imao jedan uvodnik koji je počinjao sa „Ekonomije tržišta u razvoju imale su brutalnu sedmicu”. Videlo se da su tržišta u razvoju suviše vezana za američki dolar i, samim tim, suviše i „prekomerno osetljiva na kolebanja - realna ili izmisljena - monetarne politike SAD. Pa pridikuju SAD tražeći da ne „zaoštravaju toliko brzo” i nepredvidivo, kako bi zemlje u razvoju mogle da „poboljšaju svoju politiku”.
I ne samo to, Lindon Tomas u New York Times-u obaveštava nas da se na Wall Streetu govori o „Krhkih Pet” umesto BRICSa. Ova lista obuhvata tri BRICSove članice (Brazil, Indiju, Južnu Afriku), plus Tursku i Indoneziju. Ona isključuje i Kinu i Rusiju čija geopolitička snaga izgleda da ima veliku težinu.
Izgleda da svako nudi dobar savet, siguran da će on, nekako, ublažiti situaciju. Neki su izgleda su spremni da priznaju da je globalna stvarna potreba realan problem. Neki, međutim, shvataju šta je ispod površine stvari. Otud njihove panika, jer je tada naglasak na „rastu” – kardinalnoj veri – potkopan. U tom slučaju kriza postaje ne ciklična već strukturalna, na šta se ne može odgovoriti prikrivanjem, ulepšavanjem, već iznalaženjem novog sistema. Ovo je čuveno račvanje u kome postoje dva moguća izlaza – jedan bolji i jedan gori od postojećeg sistema, u koji smo svi umešani kao igrači.<

Komentar br. 370. od 1. februara 2014.
prevela Borka Đurić